Када сте у посети центру турског туризма, медитеранском великом граду Анталији, професионалнији водичи не пропусте прилику да подсете како се у близини налазе антички Патара и Мира (или Мајра), где је у трећем веку рођен и потом архиепископ мирликијски био Николај, или Свети Никола Чудотворац. Близина географије и историје једног од највећих хришћанских светитеља који важи за заштитника путника, морепловаца, рибара и сплавара, буде радозналост.
Мира или данашњи Демре је 90 километара западно од двомилионске Анталије. Још један сат вожње низ обалу задивљујуће лепоте, и стиже се до Патаре, близу модерног градића Гелемиша.
Патара, касније названа Арсиное, била је цветајући поморски и трговински град на југозападу Ликије, геополитичког региона познатог још из позног бронзаног доба, пре готово 3.500 година. Са природном луком, Патара је била главно ликијско пристаниште. Била је међу водећим градовима и имала максимална три гласа у Ликијској лиги три независна града-државе, првог демократског савеза у историји.
Према миту, Патару је основао Патарус, син једног од олимпијских богова Аполона. Патара је била чувена по Аполоновом храму, наводно највећем после Делфијског у старој Грчкој. Патарске свештенице су пророчанство Аполоново давале само током шест зимских месеци.
Патара је изгледа примала досељенике Дорјане са Крита. Александар Велики је те крајеве освојио 333. године пре нове ере. Град је формално присвојила Римска империја 43. године н.е. и житељи су рано примили хришћанство.
Данас се кроз рушевине античке Патаре стиже на најдужу плажу на обалама Турске која се простире на 18 километара. Још важније, избегла је развојне подухвате који су оштетили многе мање плаже по Медитерану, управо због рушевина некада моћног града и обитавања морских корњача из врсте главата желва које ту полажу јаја већ 40 милиона година.
Према животопису, Никола је рођен око 280. године н.е у Патари као јединац знаменитих и богатих родитеља Теофана и Ноне. Духовни живот је почео у манастиру Нови Сион код утемељитеља богомоље, његовог стрица Николаја, епископа патарског. Ту се и замонашио. После смрти родитеља, разделио је сиромашнима сву наслеђену имовину. Наводно, вођен чудесним гласом, кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе и већ својом појавом је доносио утеху, мир и добру вољу међу људе.
Учествовао на Првом васељенском сабору
Никола је присуствовао Првом васељенском сабору 325. године, а током година су се приче о његовим чудима приликом спасавања деце и о раду за сиромашне, ширила по свету. Постао је познат као заштитник деце, морепловаца и као дародавац, нарочито малишанима. Умро је 6. децембра 343. године.
Никола је био вољени светац све до 1500-тих година и Реформације која је изнедрила протестантизам, религиозни покрет који је одустао од светковања светаца. Касније је у складу са традицијом западних народа поново стекао популарност као Деда Мраз, фигура која прати новорођеног Исуса и дели дарове деци, али не 6. децембра већ на Божић.
У православљу је Никола Чудотворац остао многохваљени светац. Из Византије су традиција и приче о Светом Николи дошли до градова Русије, у којој је постао најслављенији светац, заштитник слабих пред јакима, потлачених од тлачитеља, сиромашних у односу на богате, првак обесправљених. У Србији је Свети Никола најчешћа слава и 19. децембра, како се обично каже, пола нације су домаћини, а друга половина им долази у госте.
Свети Никола је велики део чудотворачког живота провео у Мири, данашњем Демреу, где му је посвећена црква. Мали град Демре, смештен је на спектакуларној Турској ривијери. На југу су тиркизне воде Медитерана, стрме хриди и врлудаве стазе које повезују усамљена рибарска села и пешчане увале. На северу, после борових шума, штрче врхови планинског масива Таурус. У невероватном споју природних лепота и историје Свети Никола је, кажу, чинио чуда.
Мира је била један од најважнијих градова античке Ликије. Пронађени новчићи потичу из 300-те године пре Христа, али је град основан у петом столећу. Цветао је као део Римске империје када су саграђени многи јавни објекти.
Мира је добила име по мири (ботанички измирна, commiphora myrrha), врсти црвенкасто-браон мирисаве смоле, у стара времена цењене трговачке робе. Многе од славопојки Светом Николи истичу да је био архиепископ у месту названом по мири на коју је мирисало уље коришћено у његовим обредима.
Топла и плодна земља и у децембру даје укусно поврће, нар и поморанџе очаравајућег мириса. Локалне рукотворине у виду ћилима и догађања попут борби камила становништву у данашње време доносе додатни новац.
Значајна хришћанска заједница Грка је обитавала у Демреу до 1920-тих, пре размене становништва између Грчке и Турске.
У Демреу постоје четири истакнуте статуе Светог Николе које га представљају као средњевековног Божић Бату, православног високодостојника, модерног западњачког Деда Мраза и аутентичног Свеца од Ликије. Различите су идеологије иза тих алтернативних визија свеца. За једне је Свети Никола добротвор који брине за децу. За друге, пре свега један од најважнијих светаца у хришћанској цркви. За треће, весели, световни и комерцијални симбол долазећих празника… Но, сви га доживљавају као дародавца.
Рушевине античке Мире су 1,5 километара од Демреа. Ту је некропола крај мора, изузетан скуп камених гробница са богато украшеним наличјима уклесаним у предњи део хриди. Гробнице су саграђене као копије боравишта најстаријих житеља Мире. Римски амфитеатар је највеће и најбоље очувано ликијско позориште. Десет хиљада гледалаца је могло да се смести у 35 редова.
Но за православне ходочаснике и већину туриста врхунац у Демреу је Црква светог Николе, око 150 метара од главног трга. "Музеј Светог Николе", што је званичан назив, је 2013. посетило 528.800 гостију, највише за појединачно одредиште у региону.
Демре је још увек поштеђен великог броја туриста што је случај у насељима ка истоку, ка Анталији. Највише их је из Русије, према податку још из 2007, готово 250.000. Они једнодневном посетом Демреу спајају разгледање са купањем и пикником.
Црква у част Светом Николи, Аја Никола Килисеси у Демреу, у којој је и његов саркофаг, подигнута је 520. године на остацима богомоље у којој је архиепископ мирликијски служио. Нова црква је требало да смести многобројне вернике који су долазили на свечев гроб.
Нападачи Сарацени са Арабијског полуострва су разорили Миру и цркву у седмом и у деветом веку. Онда се, по предању, 1087. у чудесном сну Никола јавио "христољубивом и праведном свештенику" у Барију, у Италији да жели да његове мошти буду пресељене. Свечеве "миропомазане" остатке су из Ликије бродом превезли трговци из Барија. У том граду и данас почивају.
За то време је столећима река Мира мењала ток и плавила цркву муљем док је није затрпала четири, пет метара под земљом. После иницијативе руског цара Николаја Првог (1825-1855), црква је 1862. обновљена, додат је торањ и учињене измене у византинској архитектури. То је, по стручњацима, нарушило оригинални изглед објекта.
Цркву сматрају, због архитектонског и религиозног значаја, трећом највреднијом византијском структуром у региону Анталија. Посебно су вредне зидне фреске из 12. века. Северни додатак лука садржи једини у Турској животопис свечев.
Унутар цркве је неколико саркофага за које се тврди да представљају првобитни гроб Светог Николе. Један је у левом делу, чија је предња страна разбијена. Но, ознака на саркофагу представља две фигуре које нису свештена лица.
У средини је још једна гробница са оштећеним врхом за коју се понекад каже да је права. Уопште, рупе на саркофазима су омогућавале ходочасницима да прикупе "смолу" Светог Николе за коју се веровало да лечи.
Следећа је гробница над којом је у камен уклесан тропар краља Николаја посвећен Светом Николи. На основу фрагмената на поклопцу може се закључити да је припадао оригиналном саркофагу Светог Николе.
Данас православни ходочасници, претежно Руси, стоје смерно у реду како би дошли до оригиналне гробнице Светог Николе, да запале свећу (што је противно пракси у Турској) и додирну свето камење, које је углавном иза заштитног стакла.
Руски интерес за цркву у Мири се појавио током Кримског рата (1853-1856). Влада Русије је, у име грофице Ане Галиције, купила цркву и окружење. Но, неколико година касније су османски владари прогласили продају ништавом сматрајући да преузимање цркве служи ширењу политичких циљева Русије.
Црква је од 1903. била поново скоро затрпана па су православни верници током 1920-тих одустали од ње. Стручњаци Музеја Анталије и Универзитета Анкара су 1989. почели рестаурацију цркве која је неки метар испод нивоа земље. Имали су широку подршку локалне администрације, Васељенске Константинопољске патријаршије и фондација попут Аристотел Оназис и једног од најбогатијих Турака Вехби Коча. Још 1982. црква је уврштена на листу Светске баштине УНЕСКО.
Богослужење у цркви је сваке године на славу Светог Николе, али по грегоријанском календару, 6. децембра. Обично служи митрополит Мире Хризостом који долази из Истанбула.
Сваких десет година патријарх Васељенски и Константинопољски Вартоломеј предводи литургију. Последњи пут је тако било 2013, када се, по обичају, окупило око 500 људи.