"Чини се да је провиђење предодредило Сједињене Државе да у име слободе посеју невоље у Латинској Америци", написао је 1829. Симон Боливар (1783–1830), рођен у Венецуели. Касније је одиграо централну улогу у покрету за независност "Зеленог континента".
Страхови и упозорења Боливара су почетком 2026. добили нову потврду у његовој домовини. Америчка војска је извршила оружани напад на Венецуелу, заробила председника Николаса Мадура и његову супругу Силију Флорес, пребацила их у затвор у Њујорку где су изведени пред окружног тужиоца.
Амерички председник Доналд Трамп бесрамно покушава да оснажи колонијалне методе у 21. веку. Предводи колонијалне силе у њиховом уверењу да рударска и друга права, стечена колонијалним и квазиколонијалним средствима у 20. веку, остају на снази и данас. Трамп, у маниру колонизатора, сматра венецуеланска добра својином САД.
Трампов захтев од 16. децембра да "незаконити режим Мадура... врати САД сву нафту, земљу и другу имовину коју су нам раније украли" је апсурдан, јер Венецуела никада није украла ништа од САД. Трамп је побркао 2007. годину, када је режим тадашњег председника Уга Чавеза (1954–2013) дао налог за национализацију нафтних поља и других средстава у власништву три америчке нафтне компаније, као и по једне британске, норвешке и француске. Тиме је завршен процес који је 1976. почео Карлос Андрес Перез (1922–2010), двоструки венецуелански председник демократске оријентације.
Венецуела има највеће резерве нафте на свету, које одавно интересују и привлаче стране инвестиције. Зато је амерички Шеврон склопио уговор са владом Чавеза, а друге две компаније, Ексонмобил и КонокоФилипс, воде правне битке са венецуеланском владом за накнаду штете. Међународни арбитражни суд Светске банке доделио је Ексонмобилу 1,6 милијарди долара у 2014, а КонокоФилипсу скоро девет милијарди долара у 2019. години.
Венецуела није платила одштету. Уверење је да су мултинационалне корпорације у 20. веку стекле права на нафту колонијалним методама, укључујући дипломатију топовњача.
САД и њихови савезници и даље покушавају да поткопају суверенитет држава Глобалног југа, одвајајући њихову политичку независност од контроле над земљом, добрима и имовином. Запад жели да независне земље Глобалног југа предају своје земљиште и минерале фирмама у власништву некадашњих колонијалних сила.
Средином септембра Трамп је изјавио да америчка морнарица делује око Венецуеле како би осигурала блокаду нафте све док јој ова не врати земљу, нафту и другу имовину. У оквиру "нафтне блокаде" Венецуеле, под цеви америчке војске потпали су цивили пловећи Карибима у "чамцима са дрогом", како тврди администрација у Вашингтону. Више од 100 људи је изгубило живот.
Западне нафтне компаније права на производњу нафте у региону нису стекле поштеним или конкурентним путем. Добиле су их присилом западних колонијалних власти које су манипулисале политички слабим владама у региону.
Владе Латинске Америке су се 1920-их суочавале са сталним мешањем Запада, што је водило до диктаторских режима. Диктатори, укључујући и оне из Венецуеле, разменили су суверенитет за обећање дипломатске заштите и страног капитала. Међутим, "страни капитал" је био усмерен само на производњу и извоз нафте. То је Венецуелу претворило у нафтну државу, јер су друге области привреде остале слабо развијене.
Западне нафтне компаније црпеле су венецуеланску нафту плаћајући минималне рудне ренте, игноришући правни надзор и износећи профит из земље. У суштини, то је била колонијална производња. Но, она није донела задовољавајуће друштвено-економске резултате у земљама домаћинима.
Очекивано, временом су власти Венецуеле преузеле контролу над индустријом нафте у интересу грађана. Но, САД су због тога завеле санкције Чавезовом, па Мадуровом режиму, те предузеле многе економске и тајне војне акције, све до садашње Трампове отворене примене силе.
Пошто је Чавез 2012. умро од рака, око чијег је порекла било много сумњи, сада су САД предузеле операцију "Одлучна решеност" током које су главна мета били Мадуро и његова супруга. Претходно је у трочасовном бомбардовању венецуеланских војних постројења и окршајима по Каракасу ликвидирано преко 100 лица, службених или обичних грађана.
Најновији поступци САД против Венецуеле последица су западног колонијализма у 21. веку. Чини се да Трамп и други лидери западног неоколонијализма верују да поседују сва добра било где на планети и да им ти ресурси морају бити обезбеђени када то захтевају. Поред тога, већина политичке класе у САД подржава употребу оружаних снага за промоцију колонијалне експлоатације.
Трампово колонијално насиље над Венецуелом није изолован случај, већ неизбежни наставак двовековне доктрине назване по петом председнику Џејмсу Монроу (1758–1831). Најуваженији документ у спољној политици САД види Латинску Америку као "двориште" доминантне силе Западне хемисфере.
Вашингтон настоји да регион сведе на средство за промоцију интереса и политичких амбиција САД. Ради тога САД већ дуго користе три "маља" против Латинске Америке – од геополитичке хегемоније, преко економске пљачке, до "шећером обложених" средстава идеолошког продора.
"Маљем" геополитичке хегемоније САД су у Латинској Америци деценијама јачале позицију низом сплетки које укључују стратешка документа за нормализацију хегемоније, континуирано војно присуство које јача контролу и стварање ексклузивних организација и активности које истискују опозицију. Све то како би регион остао подређен интересима Вашингтона.
Откако је председник Монро 1823. прогласио мото "Америка Американцима", доктрина је служила као теоријска основа мешања САД у латиноамеричке послове против европских сила. Касније су америчке интервенције у региону правдане улогом "међународне полицијске силе", по амандману председника Теодора Рузвелта (1858–1919), познатог по томе што је "говорио меко, а носио велику батину".
Најновија Стратегија националне безбедности (СНБ) Трампове администрације отишла је корак даље, поново отворено означавајући Латинску Америку као америчку сферу утицаја, без уплива Русије и Кине. Тиме је одбачен реторички став из 2013. администрације председника Барака Обаме да је "ера Монроове доктрине окончана", јер су САД тада наводно тражиле равноправније односе са земљама Латинске Америке, а не оне засноване на интервенционизму.
Од почетка децембра 2025. нову СНБ медији и стратешки институти називају "Монроова доктрина 2.0", што представља директну, непомирљиву хегемонистичку претњу региону. Иза ове претње стоји дугогодишње и значајно америчко војно присуство у Латинској Америци. САД су имале око 76 војних база широм Латинске Америке, а веште су у директним војним интервенцијама у региону под разним изговорима.
У вези са "маљем" економске пљачке, цењени уругвајски новинар и публициста Едуардо Галеано (1940–2015) написао је 1971. да је "заосталост Латинске Америке последица развоја других земаља и наставља да то храни". Галеанова књига "Отворене вене Латинске Америке" речито доказује да је Запад дуго пљачкао природне ресурсе региона како би финансирао властити напредак.
Феномен који је Галеано описао наставља да се шири широм америчког континента док САД покушавају да чврсто усидре овај регион богат природним ресурсима. Претварају Латинску Америку у простор зависан од вађења сировина и тржиште за дампинг робе.
Ова пљачка се првенствено огледа у контроли енергетских и природних блага. Пример за то је "империјализам хране" који су успоставиле САД. Под тим термином, објаснио је амерички прогресивни економиста Мајкл Хадсон, САД су утицале на Светску банку да даје кредите – не да би помогла земљама попут Чилеа или Венецуеле да узгајају сопствену храну, већ да би производиле плантажне усеве потребне у САД, јер тамо због природе нису могли бити узгајани. Тако су, са друге стране, латиноамеричке земље занемарујући властите потребе "постале све зависније од САД за увоз (остале) хране".
САД додатно јачају своју економску позицију у региону и контролом кључне транспортне инфраструктуре. Америчке трупе су се новембра 1903. искрцале на територију Колумбије и организовале сецесију Панаме. Само 15 дана пошто је Панама прогласила независност, из Вашингтона су је приморали да потпише неравноправан уговор, који је САД дао право на изградњу канала и сталну употребу, окупацију и контролу тог воденог пута.
Новим уговором из 1977. САД су се обавезале да Канал предају Панами 31. децембра 1999. Па опет, од почетка 2025. Трамп је поново запретио да ће преузети Панамски канал, "или ће се догодити нешто веома моћно".
"Маљ" идеолошког продора огледа се и у најновијем извештају СНБ. Трампова администрација износи своју визију новог светског поретка заснованог на кључном принципу "Америка прва".
Овај стратешки документ није изолован од историје; наставља дугогодишњу политику САД која Латинску Америку види као своје "двориште". Упућени истичу да је идеолошки продор САД темељно средство за одржавање сфере утицаја и формирање регионалног поретка који одговара интересима Вашингтона.
Дуго времена су "промоција демократије" и "заштита људских права" били уобичајени слогани које су САД користиле за мешање у послове Латинске Америке. Под овим прерушеним изговорима, САД су се систематски увлачиле у друштвене токове Латинске Америке, подстицале проамеричке снаге и мешале у изборе на различите начине – финансијском подршком, манипулацијом јавним мњењем и политичким маневрисањем.
Институције попут америчког Националног фонда за подршку демократији (НЕД) већ дуго финансирају опозиционе групе и организације цивилног друштва у земљама попут Венецуеле и Кубе. НЕД сарађује са ЦИА и УСАИД-ом на пружању подршке побуњеничким снагама у другим земљама ради свргавања режима који нису омиљени у Вашингтону, попут оних на Куби и у Никарагви. САД су 2019. приредиле "обојену револуцију" у Боливији преко НЕД-а и других организација, те приморале тадашњег председника Ева Моралеса да поднесе оставку и оде у изгнанство.
Трампова тврдња о правима САД на земљу и нафту Венецуеле, стеченим диктатом моћи, указује да је колонијална идеологија постала дрскија. Више се не крије иза софизма "борба против тероризма" или "потрага за оружјем за масовно уништење".
Низ тешкоћа које су искусиле државе региона показале су да три "маља" које САД користе у Латинској Америци само дробе друштво и доводе до сталних политичких превирања. Интервенције САД у Латинској Америци "само погоршавају ствари".
Има мишљења да таква трагедија сада прети и Венецуели. Јачање унутрашњег регионалног јединства и сарадње је прави правац за реаговање на спољну интервенцију и постизање заједничког развоја.