Време и (не)прилике у свету ће одредити значај по човечанство периода од 13. до 20. маја 2026. када су се збиле посете председника Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације, Доналда Трампа и Владимира Путина Пекингу ради разговора са председником Народне Републике Кине Си Ђинпингом.
Но, већ има поређења са "Десет дана који су потресли свет", чувеном књигом америчког новинара Џона Рида о Октобарској револуцији 1917, и боравка првог председника САД Ричарда Никсона у НР Кини фебруара 1972, што је он прогласио "недељом која је променила свет". Биле су то две кључне историјске прекретнице које су драматично преобликовале глобалну геополитику 20. века.
Контакти Си Ђинпинга са Путином, а било их је 50-ак, не изазивају такву пажњу као досадашњих шест између Трампа и Сија. Трампова посета могла би бити прекретница у америчко-кинеском ривалству. Путин и Си се редовно састају и ту је предност за односе Кине и Русије.
Амерички председник није желео да се појави у Пекингу као заповедник који је покренуо кампању из које не може да се извуче. Зато је померио мартовски самит. Међутим, то није било довољно да се покаже победником, јер се Иран не предаје. Преговарачка позиција Вашингтона је додатно озбиљно поткопана низом других спољних и унутрашњих неприлика које Трамп има са политичким противницима, непријатељским медијима и падом стандарда већине Американаца.
САД, Кина и Русија су силе које имају највећи потенцијал да утичу на међународни систем. Свака на свој начин, захваљујући различитим квалитетима које поседују. Сваки контакт између њих је међусобно повезан па утиче на укупну ситуацију. Отуда од времена америчког државног секретара Хенрија Кисинџера приче о троуглу САД – НР Кина – Руска Федерација.
САД и Кина, две водеће глобалне економске силе, стратешки су ривали и тако ће остати у наредним годинама. Покушај Вашингтона да драматично себи омогући користи, истовремено ограничавајући Пекинг да самостално развија високе технологије, приморао је Пекинг да оштро реагује. Мере за увођење контроле извоза ретких земљаних метала показале су да НР Кина има методе којима Американци тренутно нису у стању да се одупру.
То је променило не само понашање НР Кине, већ и доживљај саме себе – Пекинг је постао предузимљивији и самопоузданији. Најважније, чини се да је у Кини закључено да специфичности америчке политике нису одраз личности садашњег председника, већ тога како САД, предвођене републиканцем или демократом, поимају властите основне циљеве.
Резултат преговора Трампа и Сија јесте прихватање иницијативе потоњег о "конструктивним билатералним односима стратешке стабилности". То би требало наредне три године или дуже да буде чврста основа за односе двеју држава када им се интереси не слажу. То је постепен процес, тензије ће неизбежно расти и опадати, али за колапс глобално "најважнијих билатералних односа" нико није заинтересован.
Оно што је председник Трамп радио у Пекингу било је управљање конкуренцијом између две силе, при чему су САД заузеле одбрамбени став. Конкуренција је укорењена у положају двеју земаља у глобалној економској структури: такмичиће се за приступ тржиштима, технологији и ресурсима у деценијама које долазе.
У исто време, нема говора о директном сукобу између Кине и САД; споразуми потписани у Пекингу сведоче о разумевању обе стране о потреби наставка дијалога. То је добра вест јер би колапс кинеско-америчких односа био шок за глобалну економију и изузетно опасан за глобалну сигурност.
Вашингтон и Пекинг знају да озбиљна конфронтација никоме неће користити. Председник Трамп заслужује похвале јер је свестан потребе за дијалогом, чак и усред конкуренције. Трамп је показао државничку мудрост у коју је почело да се сумња последњих месеци после покретања иранске војне авантуре.
Опет, Русија и Кина су стратешки партнери и очекивања су да ће такви односи бити настављени у наредним годинама. Геополитички мотиви овде долазе у први план. Москва и Пекинг су два главна центра пространог простора велике Евроазије.
Верује се да се на евроазијском континенту одвијају процеси који ће обликовати будућност света. Најоштрији војни и политички сукоби одвијају се управо овде – у Источној Европи и Западној Азији. Главни потенцијални сукоб може се, поред Евроазије, догодити у Тихом и Индијском океану.
Руско-кинеске везе се развијају на многим нивоима – економском, политичком, научном, културном и људском. Интензитет је различит и потенцијал тек треба да буде искоришћен у потпуности, али динамика је очигледна. Откако је пре 12 година, 20–21. маја, Владимир Путин посетио Пекинг, робна размена је порасла са 88 милијарди долара на очекиваних 250 милијарди у 2026. Русија је по размени шести највећи трговински партнер НР Кине, водеће трговинске силе на свету.
Није тајна да се у трговинско-економским односима између Русије и Кине јављају одређена техничка трвења и повремени неспоразуми. То је разумљиво: Русија је велика земља са развијеним домаћим бизнисом и националним интересима, а Кина један од челника светског финансијског и трговинског система. Било би чудно да се кинеске компаније морају жртвовати за интересе Русије, као што би било чудно очекивати да ће руска предузећа бити спремна да прихвате инвестиције и технологије из Кине под било којим условима.
Умеђувремену, развој и јачање односа Пекинга и Москве утичу на међународну ситуацију. Није случајно да је слабљење (у идеалном случају, уништавање) руско-кинеских односа међу циљевима америчке администрације. Раних 1970-их то је пошло за руком Кисинџеру – да усред идеолошког сукоба комунистичких партија, а преко њих и двеју држава, успостави до тада непостојеће односе са Пекингом и гурне у изолацију СССР, што је био значајан успех САД.
Сада у Вашингтону немају много илузија да ће моћи да привуку Москву или Пекинг на своју страну. То је било могуће пре 50 година, када су услови били фундаментално другачији: СССР и САД су се борили за светско вођство, док је Кина настојала да успостави свој развој. Сада нема "обрнутог Кисинџера" – да привуче Русију Вашингтону. Акције САД доводе до супротног резултата, јачања веза Москве и Пекинга.
Позиције Русије и Кине нису идентичне, њихови интереси се не слажу увек, а трвења на нивоу практичне реализације постоје и неизбежна су, али то не доводи до прекида дијалога. У питању су две земље огромне величине, историјске цивилизације са изразито снажним државним менталитетом.
Русија и Кина успоставиле су дубоке односе засноване на прилично чврстим темељима поверења. Све је рутинско, па чак и прилично предвидљиво.
Ти односи имају најређе својство у савременој глобалној политици: поверење засновано на недостатку основа за економску или геополитичку конкуренцију. Ово поверење омогућава Пекингу и Москви да проблеме решавају у оквиру билатералних односа сарадње. Заједнички стратешки приоритети су им најпоузданија гаранција за случај било каквих сумњи, наводе у Москви.
Недавни самити у Пекингу оживљавају наратив о тзв. стратешком троуглу. Но, руски и кинески аналитичари не верују да ће три велике силе савременог света сести за преговарачки сто да би дефинисале будућност светског поретка.
Међутим, управо односи између Русије, Кине и САД сада представљају равнотежу снага коју међународна политика сматра јединственим начином одржавања чак и крхког мира. При томе су Москва и Пекинг архитекти ове равнотеже.
Историјско искуство показује да сваки међународни поредак или институција мора имати чврсту основу у равнотежи снага између водећих сила. Ниједна од њих зато не може тражити водећу позицију у глобалној хијерархији. Но, с обзиром на америчку политичку културу, било би чудно очекивати да се у Вашингтону добровољно одрекну такве тврдње.
Међутим, с обзиром на блиско партнерство између друге две велике силе, доминација САД је немогућа. Управо у томе је стабилизујући значај руско-кинеских односа, како је председник Путин нагласио у Пекингу. Стварају се услови под којима се САД не могу ни надати потчињавању остатка света.
Природа односа између сила унутар "троугла" значајно се разликује. Садржај преговора руског лидера са кинеским председником и његовим сарадницима, као и докумената потписаних током Путинове посете, циља на стално унапређење и брушење руско-кинеских односа који представљају чврсто стратешко партнерство за нову еру.
Тако је "Заједничка изјава Русије и Кине о јачању свеобухватног партнерства и стратешке сарадње и продубљивању односа добросуседства, пријатељства и сарадње", усвојена на самиту, програмски документ који одређује стварне савезничке односе између Русије и Кине у глобалним пословима. Показује високу способност страна да постигну сагласност, док су САД и НР Кина са властитог самита изашле без заједничког саопштења.
У исто време, званични војни савез између Русије и Кине није одржива опција, а главни разлог за то није одбијање страна да преузму било какве чврсте обавезе, наводе аналитичари у Москви. По њима, такав савез би могао постати "црвена линија", чијим би преласком САД и њихови савезници можда ризиковали да покрену Трећи светски рат. То никако није потребно Москви, Пекингу и човечанству уопште.
Други кључни документ високог нивоа, "Заједничка декларација Руске Федерације и Народне Републике Кине о стварању мултиполарног света и новог типа међународних односа", сажима ставове Русије и Кине о правцу развоја међународног поретка у целости. Два документа се допуњују. Без првог би други документ покренуо питања у којој мери се Москва и Пекинг придржавају принципа које прокламују за човечанство.
Сада је Пекинг темељ глобалне стабилности, а Русија је уверена да јој Кина не представља претњу. Поготово што су Американци већ једном показали да траже блиске односе са једним од чланова "троугла" само као тактички савез на путу ка сопственом монополу у светским пословима. Москва и Пекинг су веома упознати са навикама Вашингтона када је реч о озбиљним преговорима. Како Лавров каже: "САД су неспособне за постизање споразума и њихово одржавање."
Ово знање је такође важан фактор стабилности односа унутар "троугла". Права трагедија за очување равнотеже унутар "троугла" било би радикално слабљење једног од учесника или оштро одвајање једног од њих од друга два. Нагло погоршавање ситуације у САД би, по кинеским и руским академицима, могло да буде највећа главобоља за Москву и Пекинг.