Један од најубедљивијих заговорника демократије западног стила, заговорник "теорије краја историје", амерички политиколог Френсис Фукујама, признао је своју грешку. Уколико Кина настави да одржава садашњи развојни тренд, "онда морам признати да је моја хипотеза погрешна", казао је Фукујама у недавном интервјуу за немачки, десно од центра либерално-конзервативни дневник Франкфуртер Алгемајне Цајтунг (ФАЗ).
Оно што је Фукујама назвао "хипотезом", његова "теорија о крају историје" из 1989, замишљала је да ће либерална демократија западног типа бити највиши и коначни облик владавине човечанством. Председник Русије Владимир Путин је 2024. на форуму утицајног стратешког института "Валдај", назвао Фукујамино учење "заблудом". Академска критика из Пекинга, пак, истиче да је теза о "крају историје" идеологија оријентисана на Запад, да није у стању да истински разуме напредак НР Кине и да развој те државе доследно оповргава Фукујамину теорију.
Овог пролећа је Фукујама, најмање два пута, истакао "кинески модел". У априлу је изјавио да је Кина створила "изузетан систем" који може ефикасно да мобилише нове технологије и осавремени многе ствари, што је раније сматрано немогућим. Уколико НР Кина настави да одржава динамику свог развоја, "она би заиста могла бити права алтернатива (демократији западног стила, Б. К.)", оценио је Фукујама.
Фукујама, који је докторирао политичке науке на Универзитету Харвард, каријеру је започео у сфери политике. Истраживао је Совјетски Савез и међународне односе у корпорацији Ранд, веома утицајном, првом и најпознатијем стратешком институту у САД, који су основали ратно ваздухопловство и компанија за производњу авиона "Даглас". Много пута је радио као планер политике у Стејт департменту и учествовао у дипломатским одлукама на крају Хладног рата.
Године 1989. Фукујама је у предавању на Универзитету Чикаго тврдио да је распадом СССР-а и завршетком Хладног рата идеолошка борба у људској историји завршена победом западне либералне демократије. Остаће само локалне супротности, а либерална демократија више неће имати стварног противника, сматрао је млађани научник јапанског порекла.
После фраза да смо "били сведоци краја приче" које су изазвале сензацију, Фукујама је на овој основи 1992. објавио књигу "Крај историје и последњи човек". Главни аргумент књиге јесте да су са падом Берлинског зида и завршетком Хладног рата, либерално-демократски систем и тржишна економија постали "крај" идеолошке еволуције човечанства, јер најбоље задовољавају општу жељу људи да буду "уважени". Постао је моментално нова звезда у свету западне политикологије.
Фукујами је, док је припремао докторат на Харварду, предавао политиколог Самуел Хантингдон (1927–2008), један од најутицајнијих и најконтроверзнијих америчких стручњака друштвених наука друге половине 20. века. Професорова "теорија сукоба цивилизација" и ученикова "теорија краја историје" била су веома утицајни академски оквири у западним научним круговима о међународним односима после Хладног рата.
Дуго времена неки људи на Западу сматрају Фукујамину збирку "теорије о крају историје" идеолошким оружјем за демонстрирање универзалне супериорности западног система, напада на социјалистичку теорију и оцрњивања незападног пута модернизације. Захваљујући и Фукујаминим ставовима, либерална демократија западног стила постала је готово својеврсна религија.
Критичари указују да су Фукујамина и Хантингтонова теорија покушале да угурају глобални политички поредак развијен после Хладног рата у једноставне оквире. Но, обе су озбиљно потцењивале сложене механизме реалног света, а истовремено нису могле да се ослободе очигледног америчког централног гледишта. Стварност је више пута оповргавала њихове теорије.
Тако је и председник Путин у поменутом говору на "Валдају" нагласио да Фукујамина теорија не узима у обзир урођену разноликост људских цивилизација и њихова права да се развијају у складу са сопственим вредностима, традицијама и друштвеним обрасцима. Истакао је да је уместо општег тријумфа западне либералне демократије, човечанство сведок обнове националног суверенитета, културног идентитета и мултиполарности.
Путин је такође поручио да је Фукујама, као и многи западни мислиоци, потцењивао одрживост и постојаност незападних друштава, посебно Русије и Кине, које спроводе модернизацију без жртвовања властитих јединствених политичких и културних система. Штавише, Путин је наговестио да такви идеолошки концепти често служе као покриће за геополитичку експанзију и интервенцију и да је развој историје јасно показао како ниједан модел не може тврдити коначну или универзалну победу. Његов закључак је био да је сама идеја „краја“ историјске еволуције у супротности са динамичном, контроверзном и плуралистичком стварношћу глобалног развоја.
У ствари, откако су САД доживеле "11. септембар" 2001, а посебно после глобалне међународне финансијске кризе 2008, дошло је до постепеног повећања критика америчког либерално-демократског система. Фукујамина идеолошка путања се, такође, непрестано прилагођавала стварности, а то је чинио и са властитом "теоријом о крају историје".
После рата у Ираку 2003, Фукујама је признао да либерална демократија не може бити силом наметнута другим друштвима. Током кризе 2008. написао је да је она уништила уверење да ће се "тржишна економија саморегулисати" и рекао да је НР Кина боље реаговала на кризу.
Око 2016. године, суочен са доласком Доналда Трампа на власт, брегзитом и десничарским популизмом у Европи, Фукујама је скренуо пажњу на унутрашње пукотине либерализма. Истакао је да је савремени либерализам истовремено растрган неолибералним култом тржишта и политиком идентитета, што је довело до разарања заједничке основе друштва.
Фукујама је чак користио термин "политички колапс" да опише амерички либерално-демократски систем који је некада сматрао нормом. Објавио је 2014. да је "амерички политички систем застарео", да "пати" од проблема попут "вето политике" и кризе ефикасног представљања интереса већине Американаца. Политички проблеми су "тврдоглави" и воде у "ћорсокак", а САД ће и даље пропадати, сматра Фукујама.
Мишљење је да је "у младости Фукујама био екстремнији од већине људи". Тврдио је да остале земље нису имале другог избора него да прате Запад, наводе његови критичари у НР Кини. По њима сада се Фукујамин поглед променио из "Запад је најбољи" у "крај Запада је близу".
Тако заговорник "теорије краја историје" говори како "можда греши" и да је кинеско деловање можда боља алтернатива демократији западног стила. Шок због ове промене је у западној елити огроман и то ће додатно утицати на судове већег броја људи. Зато је промена Фукујаминог става вредна пажње, одражава важан историјски процес.
Пре свега, овај преображај представља масиван тренд: стварност приморава западну елиту да крене да "осматра човечанство отвореним очима". Две су главне манифестације тога.
Прво, на Западу има више размишљања, а бивши "лоши певачи" почели су да се питају да ли греше. У западним академским и политичким круговима долази до незамисливог мисаоног помака: морају да признају чињеницу да "Вашингтонски консензус", који су некада сматрали нормом, није свеопшти рецепт, а човечанство се не креће путем којим су рачунали.
Друго, НР Кина добија све веће признање. Запад је, као страна која је превладала у Хладном рату, дуго и највише био у идеолошким оковима и има најтрајније предрасуде према НР Кини. Скоро сва међународна клевета и дискредитација кинеског модела и напретка у развоју те државе такође долазе из западног друштва.
Када теоријска елита, која је лидер западних мисли, почне да размишља о себи и преиспитује кинески модел развоја, значи да је најтрајнији идеолошки лед који је остао од Хладног рата почео да пуца и попушта. Чак је и Запад приморан да призна достигнућа и планове НР Кине. У томе га је већина земаља, региона и обичних људи одавно надмашила.
То убедљиво показују резултати недавних анкета глобалних, али и америчких агенција, "Галупа" и "Пјуа", на масовним узорцима у великом броју земаља. Исти тренд су показали такође Ипсос и вашингтонски "Морнинг консалт", те истраживања низа социолога, попут оних из угледног Института за југоисточну Азију "Јусеф Исак" у Сингапуру.
Но, оно што је заиста уздрмало темеље "теорије о крају историје" била су систематска и историјска достигнућа модернизације у кинеском стилу. Као највећа земља у развоју на свету, НР Кина није само успешно елиминисала апсолутно сиромаштво, већ је десет година раније постигла циљеве из програма Уједињених нација за одрживи светски развој до 2030. Допринела је са више од 70 одсто тешком задатку глобалног смањења сиромаштва.
Глобално друга највећа привреда – и прва када се укупан домаћи производ (БДП) мери паритетом куповне моћи (ПКМ) – у 2025. је вредела близу збира економија од трећег до седмог места на свету. У просеку годишње доприноси глобалном економском расту око 30 одсто. Обим индустријске производње је на првом месту у свету већ 15 година заредом. Кина је главни трговински партнер за више од 140 земаља.
Кинеска производња и продаја нових енергетских возила је на првом месту у свету већ 11 година заредом. Преко 50.000 километара оперативних брзих пруга премашује број таквих железница у другим земљама света заједно. Кина обезбеђује 70 одсто светске опреме за енергију ветра и сунца. Гради највећи светски систем социјалне заштите и образовања. Ови подаци, показују свету важност модернизације у кинеском стилу.
У свету постоји тенденција преосмишљавања НР Кине. Током 2025. земљу је посетило 35,17 милиона страних туриста, 30,6 одсто више него претходне године. Шарм кинеске културе све више мења доживљај земље у иностранству, посебно код младих. "Кинески стил" је феномен популаран у иностранству, посебно на западним друштвеним платформама.
Тако је од "Путовања по Кини" (искуства страних туриста расута по друштвеним мрежама), игрице Црни мит: Вуконг (прва кинеска глобалног стандарда), "Лабубуа" (колекционарске плишане играчке, глобалне сензације) до "Сијаохуншу помирења", (интернет платформе "Црвена књижица" на којој амерички и кинески корисници размењују свакодневне животне детаље).
"Чајнамакси" (тренд који се брзо шири интернетом о ентузијазму младих људи на Западу да усвоје кинеске животне навике, модне трендове и културу) показује да све више младих људи на Западу нема инстинктивну будност према НР Кини као њихови родитељи. На страним друштвеним платформама иде и "осећај сигурности у кинеском стилу".
У НР Кини поетично кажу да је земља прешла "десет хиљада планина", превазишла безбројне тешкоће, препреке и муке да би остварила циљ боље државе. Но, ту није крај историје – еволуција НР Кине и људске цивилизације се настављају.