Шангри-Ла дијалог без разговора
У роману "Изгубљени хоризонт", енглеског писца Џејмса Хилтона из 1933. године, Шангри-Ла је мистична, складна долина до које пут лагано води из будистичког манастира смештеног на западном крају ланца планина Кунлун које завршавају на тибетанској висоравни. Од тада је Шангри-Ла синоним за било који земаљски рај – бескрајно срећну земљу изоловану од остатка немирног света.
Овогодишњи Шангри-Ла дијалог у Сингапуру – назван, не по митској хималајској утопији већ по хотелу из познатог међународног ланца у коме је на овом острвском граду-држави форум 2001. први пут организован – нимало није био идилично, свето уточиште будиста у време сукоба. На водећем и највећем азијском сигурносном скупу, поређеном са старијом и познатијом Минхенском безбедносном конференцијом, у пуној мери је исказан ривалитет двеју моћних сила, САД и НР Кине.
Не само да је кинески министар одбране Ли Шангфу одбио званични састанак са америчким секретаром за одбрану Лојдом Остином, већ су обојица у говорима упозорили на опасности од отвореног сукоба између две међу навећим војним силама света.
"Не може се порећи да ће озбиљан сукоб или суочавање између Кине и САД бити непојмљива катастрофа за цео свет", рекао је Ли.
Министар Ли је у основи одбио званични састанак са колегом Остином, јер је од 2018. под америчким санкцијама због своје улоге у набавци војне опреме из Русије. У говору је оценио да су билатералне везе Вашингтоном на "рекордно ниском нивоу", те да "САД треба да делују искрено како би спречиле даље погоршање односа".
Затегнути односи
Односи Вашингтона и Пекинга су веома затегнути по низу питања, од решености НР Кине да своју побуњену покрајину Тајван врати матици држави, преко значајних територијалних захтева те земље у Јужном кинеском мору до америчких ограничења извоза полупроводничких чипова у Кину, што Пекинг види као средство за спутавање технолошког развоја НР Кине…
Уочи форума у Сингапуру, председник НР Кине Си Ђинпинг позвао је руководиоце Комисије за националну безбедност да буду спремни за "најгори и најекстремнији сценарио". Си је поручио да је "сложеност питања националне безбедности са којима се сада суочавамо знатно порасла".
САД, које су очигледним покушајем да Украјину претворе у део антируског НАТО-а натерале Москву да покрене војна дејства, сада намеравају да исто учине у Азијско-пацифичком региону организовањем групе земаља у координисану оружану силу за супротстављане Кини око Тајвана и по Јужном кинеском мору. Намера је да буде осигурана "Волфовицова доктрина", по плановима америчког заменика министра одбране из 1992. да САД буду трајна глобална војна сила и хегемон.
Са овог становишта, доминантног у политици САД, у тој земљи се разматра сваки елемент кинеско-америчке сарадње: легитимни издаци НР Кине за одбрану, њен напредак у квантном рачунарству, одустајање од америчког долара, посредовање између Ирана и Саудијске Арабије, чак и покушај Пекинга да посредује у мировним преговорима за Украјину. Све то се тумачи као непријатељске акције усмерене против "хегемоније" САД. Уколико овакво гледиште остане преовлађујуће у америчкој политици, тешко да ће свет избећи још озбиљније размирице између Вашингтона и Пекинга.
Зато је недавна Шангри-Ла конференција била један од најважнијих састанака последњих година. Многи међу стотинама војних аналитичара, званичника и научника из целог света су на преко стотину састанака иза затворених врата трагали за начинима да буду избегнути свеобухватни нови Хладни рат и оружана конфронтација САД и Кине. Наводно, до сада није виђено толико посла, коментара, анализа и огромне количине добијених информација као током овогодишњег дијалога.
Корени сукоба
Очекује се да ће Азијско-пацифички регион бити у средишту међународних процеса током 21. века због своје водеће улоге у глобалној економији. Међународни монетарни фонд је недавно предвидео да ће регион, који обухвата више од 50 одсто светских мора, ове године допринети са 70 одсто глобалном привредном расту.
Ово објашњава зашто су многи у међународној заједници заинтересовани за будућност региона однедавно названог и Индо-Пацифик. Но, две највеће силе имају дијаметрално супротне ставове: Кина види обострано корисну сарадњу као пут напред, док САД тврдоглаво настављају да воде политику поделе и хегемоније у региону.
Корени геополитичког сукоба често леже у економији, а то се посебно односи на континуирану ескалацију односа САД са Кином. При томе Кина надмашује једноставну ознаку "конкурента једнаког са" САД.
Очекује се да ће у наредној деценији, ако не и раније, Кина да надмаши САД мерено номиналним укупним друштвеним производом БДП – пошто је то, по ММФ, остварила још 2016. сходно паритету куповне моћи. Кина је светски лидер у високој технологији, савременој инфраструктури, обновљивој енергији и борби против сиромаштва. Према подацима Аустралијског института за стратешку политику (АСПИ), познатог по ширењу дезинформација о НР Кини у име америчког војно-индустријског комплекса, Кина предводи човечанство у развоју 37 од укупно 44 критичне технологије.
Све самоуверенији наступ широм света руководство у Пекингу комбинује са приступом глобалном развоју који одбацује хегемонију и наглашава истински мултилатерализам. Зато САД агресивно реагују на јачање Кине. Званични Вашингтон је преусмерио већи део ионако надуваног државног војног буџета у Азијско-пацифички регион, укључујући опасну милитаризацију Тајвана. САД такође шире пропаганду "људских права" како би оправдале подривачке активности обојених и других облика интервенције. У последње време су посветиле велику пажњу нападима на Кину уз помоћ економске изолације.
У таквим околностима НР Кина и САД нуде ривалске концепте за азијско-пацифички регион. На дијалогу у Сингапуру било је мало преклапања у представљеним визијама.
Најзначајнији изазов
Остин је рекао да Вашингтон ради заједно са регионалним савезницима "сваким даном све тешње". Сматра се да је пензионисани генерал имао на уму својеврстан дипломатски блицкриг, ради стицања подршке десет држава Удружења земаља Југоисточне Азије (Асеан). Поручио им је да су САД поуздан партнер, спреман да помогне земљама да се носе са кинеским "уцењивањем".
Недавно је челник Пентагона рекао је да је "читаво његово министарство" усредсређено на наставак "надмашивања" Кине. Опет, у прошлогодишњој стратегији националне безбедности администрације председника Бајдена НР Кина је идентификована као "најзначајнији геополитички изазов Америци".
Остин је на Шангри-Ла истакао и посвећеност Вашингтона политици према Тајвану ради "очувања статуса кво у мореузу у складу са нашом дугогодишњом политиком јединствене Кине". Паралелно, следи "испуњавање наше јасно утврђене обавезе према Закону о односима са Тајваном" који последњих година значи све ближу војну сарадњу САД са режимом на острву.
Министар Ли је формулисао своје излагање у контексту иницијативе председника Си Ђинпинга за глобалну безбедност, спољнополитичку стратегију засновану на економском развоју. Иницијатива промовише "заједничку, свеобухватну, сарадничку и одрживу безбедност и истражује нови пут ка безбедности који укључује дијалог уместо конфронтације, партнерство уместо савеза и обострану корист", поручио је кинески званичник.
Против наметања туђе воље
Ли је наступ засновао на кинеским вредностима. "Ми у Кини верујемо да је кључ да земље живе у складу међусобног поштовања и односу једних према другима као једнаких", рекао је генерал. "Одлучно се противимо наметању туђе воље другима, стављању сопствених интереса изнад користи других и обезбеђивању сопствене безбедности на штету других."
Ли је поновио и дугогодишњу кинеску критику настојања Вашингтона да успостави савезе у региону као део онога што се у Пекингу доживљава као стратегија ометање геополитичког успона НР Кине. "Покушаји да се подстакну савези слични НАТО у азијско-пацифичком региону су пут ка отмици регионалних земаља и претеривања са сукобима и супротстављањима", казао је Ли.
Ли је рекао да је "Тајван Тајван Кине" и "то је питање које Кинези морају да реше". То што је министар посветио велику пажњу Тајвану се тумачи као настојање Пекинга да спор са властима у Тајпеју буде што мање интернационализован.
И после дискусија на Шангри-Ла јасно је да су САД мање заинтересоване за развој, а више за ширење хаоса у интересу очувања властите економске и политичке доминације. Кина, са друге стране, не само да настоји да усмери инвестиције ка расту домаће економије, већ је стекла поверење већине земаља света приступом економској сарадњи на обострану корист. Водећа улога Кине у демократизацији економског развоја очигледна је у конкретним достигнућима иницијативе "Један појас, један пут", као и њеној улози у БРИКС-у и Шангајској организацији за сарадњу...
Једна од порука дебата из Сингапура могла би да буде како ће Азија и човечанство још дуго путовати до глобалне Шангри-Ла и оног склада из "Изгубљеног хоризонта"…
