Уништити побуњеничка племена проливањем реке крви: Први (немачки) геноцид у 20. веку

Један од првих задатака новог дописника Танјуга на југу Африке (претходио му је Вук Драшковић, касније књижевник, политичар и министар) био је ноћни сусрет у Лусаки са високим званичником ослободилачког покрета у Намибији. Илегални радник се тек вратио у суседну Замбију после боравка у домовини која је почетком 1978. била под влашћу мањинског белачког режима Јужне Африке.

Интервју је био са тихим младим високим човеком (Намибијци су међу навишим људима у Африци, са суседним Анголцима се надмећу за континенталну титулу у кошарци), високо образован у Скандинавији захваљујући Лутеранској цркви. Вила, коју је међу осталима београдски "Енергопројект"“ изградио за Четврти самит несврстаних 1970, била је пуна младих Намибијаца, припадника Организације народа Југозападне Африке (SWAPO). Но, разговор је текао несметано.

Незаобилазна тема је био и тада мало познати, први геноцид у 20. веку који је немачки Други рајх починио у Намибији.

Између 1904. и 1906. три четвртине припадника народа Хереро и половинy народа Нама су усмртиле колонијалне шуцтрупе (Schutztruppe). Зверства која је 30 година пре Хитлеровог доласка на власт починила солдатеска "геноцидног кајзера" Вилхелма Другог (1859-1941) у пространој, слабо настањеној, природно богатој и једној од најлепших земаља на свету, била су узор за затирања других група људи касније у Европи и даље.

Немачка је, готово истовремено са геноцидом у Намибији, на другом крају Африке, у 4.000 километара удаљеној Танзанији између 1905. и 1907. масакрирала око 300.000 људи у побуни Маји-Маји. Због тог, по стручњацима, геноцида, немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер је током посете Танзанији 2023. затражио "опроштај" и казао да се "стиди" због колонијалних злочина почињених у тадашњој Немачкој Источној Африци.

Немачка је 2021. сходно договору са владом Намибије најавила да ће у року од 30 година издвојити 1,1 милијарду евра за развојне циљеве у бившој колонији. Пре колонизације, Хереро и Нама били су богати земљом, стоком и културом и сматрају да је "развој је највећа лаж Севера, претпостављена великодушност цивилизације засноване на нашем угњетавању".

Геноцид над народима Хереро и Нама добро познају и у суседној Јужној Африци која је до 1990. била “старатељица” над Намибијом, после пораза Немачке у Првом светском рату и касније у време режима апартхејда. Јужноафрички адвокати су овог 11. јануара на Међународном суду правде (МСП) у Хагу изјавили да су акције израелске војске у палестинском Појасу Газе "геноцидне".

Немачка експертиза

Већ 12. јануара је Немачка најавила да ће интервенисати као "трећа страна" у прилог Израела. Портпарол званичног Берлина рекао је да "у светлу немачке историје и злочина Холокауста, савезна влада себе сматра посебно посвећеном конвенцији о геноциду". Другим речима, Немачка има искуства у таквим стварима.

Сећање на Холокауст сматра се моралном основом послератне Немачке и део је њеног идентитета. Заштита безбедности Израела је штатсресон (Staatsräson), државни интерес, и према изјави канцеларке Ангеле Меркел из 2008, "државни задатак”. Отуда је јеретичка идеја да Израел може бити оптужен за геноцид или да се било који геноцид може упоредити са Холокаустом.

Дан по изјави из Берлина је сада покојни председник Намибије Хеиџ Геингоб (аутор га је сретао својевремено у Лусаки, а умро је овог 4. фебруара) прекорио Немачку да "не може морално да изрази приврженост Конвенцији УН о геноциду“ а да геноцид у Гази правда Холокаустом. Додао је и да "немачка влада тек треба да се у потпуности искупи за геноцид који је починила на намибијском тлу“.

Специјални известилац УН о праву на здравље, јужноафричка лекарка Тлаленг Мофокенг поручила је:

"Држава која је током своје историје починила више од једног геноцида (Немачка) покушава да поткопа напоре земље која је жртва колонијализма и апартхејда (Јужна Африка) и одбрани други геноцид (израелски).“

Мофекенг је уочила и чудну историјску случајност: Немачка се умешала у процес "Јужна Африка против Израела" на 120. годишњицу када су шуцтрупе кренуле против побуњених Херероа у Намибији.

Немачка се релативно касно укључила у европску борбу за Африку. Но после Берлинске конференције 13 европских земаља о јагми око Африке 1884, којом је председавао немачки канцелар Ото фон Бизмарк, колонијална имања те државе постала су опсежна, од Тогоа, Камеруна, Немачке Југозападне Африке до Немачке Источне Африке (Танзанија, Бурунди и, гле чуда, Руанда). Још даље, немачке војне експедиције довеле су кајзерову војску у Кину, успут окупирајући Папуу и Нову Гвинеју, Маршалова острва и Самоу. Колонијална империја је требало да одражава моћ Немачке по свету.

Почетком 20. века нарочито је Намибија сматрана погодном за немачке насељенике, иако је у ствари већи део земље пустиња. Но остали део је одговарао узгоју стоке и није било тропских болести.

На Намибији је немачки географ Фридрих Рацел сковао 1897. теорију “животног простора” (Lebensraum). Мислио је на простор потребан за одржавање расе или народа у дарвинистичкој борби за опстанак, ширење и напредак. Рацел је веровао да је Југозападна Африка место где би "немачка раса" могла да јача свој карактер. Но, ради немачких насеља, староседеоци су морали бити склоњени са пута.

Од јуна 1904. је генерал Лотар фон Трота, саксонски колонијални официр који је стекао “углед” у сузбијању Боксерске побуне у Кини, надгледао у Југозападној Африци рат шуцтрупа против Херероа. Трота је био за "апсолутни терор" и заклео се да ће "уништити побуњеничка племена проливањем реке крви".

Поручио је: “Унутар граница Немачке, сваки Хереро, са или без оружја, са или без стоке, биће убијен. Нећу више прихватати жене и децу, послаћу их назад њиховом народу или допустити да се пуца на њих.”

Преживели Нама и Хереро послати су у концентрационе логоре где су коришћени за ропски рад на изградњи путева, фарми и административних испостава колоније. Више од половине затвореника умрло је у првој години затвора.

Жене су биле приморане да кувају главе одсечене од лешева који су понекад припадали њиховим рођацима и стаклом састружу месо. Лобање су слате у музеје и антрополошке збирке, на универзитете у Немачкој. Острво Шарк преко пута градића Лудериц се помиње као први концентрациони логор за истребљење Нама. На "острву смрти" је скончало до 80 одсто затвореника.

Неколико година касније, током Првог светског рата, царска Немачка је била војни савезник Османског царства док је ово спроводило геноцид над Јерменима. Око 800 официра царске немачке војске и 25.000 немачких војника били су саставни део турске војске, њене команде и генералштаба.

Многи од Немаца у источној и јужној Анадолији били су сведоци геноцида, али цензура и самоцензура су спречили ширење извештаја о масовним убиствима Јермена, док су немачке новине извештавале да Турска негира геноцид. Сматра се да је милион Јермена нестало током марша смрти у Сиријској пустињи и насилне исламизације других, пре свега жена и деце.

Познато је да су поједини немачки војни саветници потписали неке наредбе које су довеле до депортације Јермена. Бундестаг се 2016. године извинио због "неславне улоге" Немачке у резолуцији којом је признат геноцид.

Корени Холокауста

Пошто је царска Немачка изгубила колонијално царство у Првом светском рату, нацисти су планирали да створе животни простор колонизацијом плодних, прехрамбених региона Украјине. Колонијална политика Немачке можда је била узрок скоро потпуног уништења Јевреја, поробљавања и убијања словенских народа у Источној и Југоисточној и Централној Европи током Другог светског рата. Од Виндхука до Аушвица.

Ипак идеолошки корени Холокауста сежу у европски антисемитизам и расизам који су постојали пре колонијализма. Године 1904, немачки антрополог Еуген Фишер је дошао у Намибију, да докаже како је црна раса нижа од беле, да су Африканци животиње. Фишер је сакупио 778 лобања као доказе за "научно" проучавање.

На крају Првог светског рата, Фишер, творац еугенике (примењене науке или био-социјалног програма за побољшање и контролу људске врсте) и Франц Ритер фон Епт, прекаљен у борбама потив Херероа и Нама, вратили су се у Немачку. Придружили су се нацистима, проширили своје теорије "расне науке" и утицали на личности Трећег рајха попут Рудолфа Хеса, Јосефа Менгелеа и самог Хитлера.

За стручњаке постоји јасан континуитет између два немачка геноцида. Многи од кључних елемената нацистичког система - систематско истребљење народа који се сматрају расно инфериорним, расни закони, концепт животног простора, превоз људи у камионима за транспорт стоке на присилан рад у концентрационим логорима – примењени су у југозападној Африци пола пола века раније. Хајнрих Геринг, колонијални гувернер Југозападне Африке, био је отац Хермана Геринга, немачког политичара, војсковође и осуђеног ратног злочинца једне од најутицајнијих личности у нацистичкој странци, владајућој у Немачкој од 1933. до 1945.

У књизи "Порекло тоталитаризма" Хана Арент је тврдила да је "европски империјализам одиграо одлучујућу улогу у развоју нацистичког тоталитаризма и повезаних геноцида". Емеи Сезар, песник, теоретичар и политичар са француског поседа Мартиник је европски фашизам назвао “бумеранг ефектом”, повратком колонијалног насиља у домовину. Амерички професор и и панафриканистички активиста Вилијам Едвард Бергарт Дју Бојс је написао како "није било нацистичког злочина – концентрационих логора, масовних сакаћења и убистава, злостављања жена или страшног богохуљења над детињством – који хришћанска цивилизација Европе није већ дуго примењивала против обојених људи у свим деловима света”.

Потомци пострадалих Херора И Нама у Намибији, такође, често успостављају историјску везу између геноцида којем су њихови преци били изложени и Холокауста. По њима, Холокауст је директно повезан са оним што се догодило на острву Шарк и другим логорима за уништење које су створили Немци у Намибији.

У идеологији нацизма је значајну улогу играо антисловенски расизам. Адолф Хитлер и нацистичка странка су били уверени да су словенске народи - посебно у Совјетском Савезу, Пољској и Југославији - "подљуди". Према њиховом гледишту, ови словенски народи сматрани су страним ентитетима и нису сматрани делом аријевске расе господара.

"Моја мисија, ако успем, јесте да уништим Словене", рекао је Хитлер у разговору са потпредседником Владе Румуније и министром спољних послова Михајем Антонескуом током њиховог састанка у Берлину 27. новембра 1941.

То није била само изјава - политика уништавања аутохтоног становништва Русије, Украјине и Белорусије до јесени 1941. је већ спровођена доследно. У Србији су немачке трупе починиле зглогласне масакре у Крагујевцу, Краљеву... Совјетски Савез је у Другом светском рату изгубио 25 милиона људи (14 одсто становништва), Пољска шест милиона (18 одсто), а Југославија 1.700.000 (близу 11 одсто житеља).

Сада постоје узнемирујуће сличности између онога што се дешавало у Намибији прошлог века и ових дана у Гази. Име Немачке се опет помиње. Немачка је последњих месеци повећала војну подршку Израелу за фактор 10. Из Берлина је током 2023. одобрен извоз ратне опреме у Израел у износу од преко 326 милиона евра.

Зато је Никарагва поднела тужбу против Немачке пред МСП, захтевајући ванредне мере како би Берлин био спречен да Израелу пружи оружје и другу помоћ. Берлин је поступио "јадно" пружајући помоћ становницима Газе, а истовремено испоручујући оружје Израелу, поручили су адвокати Никарагве у Хагу.