Ново ремек-дело редитеља Лордана Зафрановића, епска продукција Србије "Златни рез '42 – Дјеца Козаре", којом је 2.октобра ове године отворен 53. ФЕСТ у Београду приказује трагедију геноцидног злочина почињеног у усташком концентрационом логору Јасеновац 1942-1945. над Србима, Јеврејима и Ромима и представља прворазредну филмску чињеницу на светском филмском обзорју.
Ова четворосатна сага о "Аушвицу Балкана", како је логор Јасеновац назвао професор Гидеон Грајф, један од највећих светских стручњака за геноцид, појављује се у тренутку поновног рађања нацизма у Европи и носи снажну поруку против повампирења тог зла.
О овоме сведоче многобројни и разноврсни одјеци после београдске премијере као и готово једнодушан утисак јавности у Србији да се ради о изузетном остварењу, које представља синтезу главних стилских особености Зафрановића као редитеља светског формата ("Окупација у 26. слика", "Пад Италије", "Тестамент", "Крв и пепео Јасеновца"...).
Слика корена савременог нацизма толико је јака и убедљива да "западна јавност", за сада, не жели да је прикаже: филм су већ "одбили" Берлин, Кан, Венеција и Карлови Вари под различитим изговорима иако је на овим фестивалима Зафрановић награђиван највишим признањима и непрекидно присутан од седамдесетих.
Сада се готово цео политички Запад оглушује о дело овог европског редитеља, солидаришући се, на известан начин, са савременом Хрватском, која је Зафрановића прогнала још деведесетих година због његових отворених антиусташких погледа и филмских поступака.
Као Хрват и антифашист, Зафрановић је јавно тражио да неко из данашње Хрватске клекне и замоли опрост за масовни злочин у Јасеновцу, као што је то учинио Вили Брант 7. децембра 1970. у Варшави.
"Над понором немачке историје, под теретом милиона убијених, урадио сам то што људи иначе раде када језик закаже", написао је касније Брант у својим сећањима. Нико из Хрватске није хтео да понови овај чин. Али Зафрановићу није "заказао језик": "неко из Хрватске мора да клекне због Јасеновца"! На питање овог критичара да ли филм може да клекне, редитељ је одговорио: "Да, може. Ја овим филмом то и чиним".
Данашњом Хрватском још тутње бука и бес због ове Лорданове изјаве.
Када се појавио "Златни рез", и то још овако снажно уметничко дело, Хрватска је буквално изгубила сваку меру. Тражи од Европске уније да некако "казни Србију" јер "филм може да нанесе штету Хрватској" (европосланик Бартулица у Европском парламенту, 8. октобра) док се широм Хрватске оре масовни покличи "За дом спремни", што је 1941-1945 била усташка варијанта "Хајл Хитлер!" или тадашњег и данашњег бандеровског "Слава Украјини!".
Ниједан хрватски глумац није смео да се појави на беогрaдској премијери филма, а догађај су "бојкотовали" и многи српски глумци (!), склони да филм повежу са прозападном политичком кампањом против Вучића и Додика, што је наишло на масовну осуду јавности у Србији. У таквој ситуацији "западни фестивали" се "праве мртви" у погледу "Златног реза", што може да се схвати немо сучествовање са кривцима за масовни геноцид у Јасеновцу као и са оживљавањем нацизма у Хрватској.
При свему томе треба имати на уму речи Никите Михалкова, челника новог Евроазијског филмског фестивала у Москви, које је изговорио поводом промоције фестивала "Дијамантски лептир" и оснивања Евроазијске филмске академије пре две године. Тада у сличној ситуацији као сада Зафрановић, Михалков је рекао:
"Данас је неперспективан на међународним филмским фестивалима на Западу сваки филм који не денунцира своју државу, свој народ, своју историју. Зато ми формирамо Евроазијску филмску академију која ће додељивати Евроазијску награду са великим новчаним износом. И Иран и Кина су спремни да то подрже, да се придруже. А са њима је то већ безмало половина човечанства. Тек ћемо видети где леже прави Оскари."
Поводом премијере "Златног реза" у Београду, Михалков је упутио видео-поруку у којој за Зафрановићев филм каже да "има огроман значај у контексту савремене кинематографије". Према речима руског аутора, "само постојање овог филма представља истински подвиг редитеља Лордана Зафрановића".
Нагласио је и да се "овакви филмови тешко пробијају на данашњем тржишту и да ће сигурно "изазвати супротстављене реакције оних који су чинили оваква злодела, због чега је још важније да га публика погледа и доживи". Михалков је закључио да "Златни рез 42" за "српски народ, али и за читав словенски свет, представља светионик према коме би требало да се управљамо".
Рок за пријаву на овогодишњи "Дијамантски лептир" је истекао још у августу 2026, филм још није пуштен у дистрибуцију и мало је вероватно да ће се ове године појавити у Москви, али свакако јесте озбиљан кандидат за филмски фестивал којим руководи Никита Михалков.
"Сматрамо да је Зафрановићев до сада најбољи филм и круна његове каријере прави аргумент у корист "правих Оскара који леже на Истоку", како каже прослављени руски редитељ, иначе носилац холивудског "Оскара" 1995. за најбољи страни филм ("Варљиво сунце"). Јер Зафрановићево ремек-дело свакако представља значајну противтежу филмовима из Француске и Италије "који манифестују њихове слабости и кукавичлук, одгајени под америчким нуклеарним кишобраном", како сматра Михалков.
"Угојили су се, престали да разговарају о озбиљним проблемима који су покретани у француским и италијанским филмовима у периоду 'новог таласа' и неореализма. Тај свет умире. Својим мислима о толеранцији и мултикултуралности довео је себе до смрти. Иза тога се крију и немоћ да бране своју културу, језик и своје земље".
Све супротно томе видимо у филму Лордана Зафрановића и тим боље схватамо етичку и уметничку поенту Михалкова о "светионику" за сав уметнички филм данашњице.