Како Америка од Француске прави Немачку
САД су на корак од успостављања стабилне контроле политичке сцене у свим највећим економијама Европе. Тектонске промене увек на крају сруше сваку политичку конструкцију, али се то у Европи неће догодити док кључне државе не плате још једну карту на вртешци ударања главом о зид реалности
У овом тексту говорим о потезима којима САД ојачавају своје позиције свуда у свету, посебно указујући на процес у Француској који, по мом мишљењу, измиче пажњи наше јавности.
На парадоксалан начин, суштински губећи утицај који су имале пре само десетак година, САД успевају да на нивоу доносилаца одлука наставе са потчињавањем држава које су претходно већ одлучиле да прате њену политику.
Да ли тиме могу у коначном исходу да преокрену главне токове у свету у своју корист? Извесно – не. Али, да ли су себи "купили" још три-четири године могућности да воде суштински исту политику коју воде и сада – апсолутно да.
Када кажем да САД преобликују политичку сцену Француске по узору на Немачку, прво да објасним како видим Немачку.
Тамо су глобалистички империјалисти (скраћено САД) инсталирали две своје политичке гарнитуре. Једна је на власти и то не треба објашњавати, а друга је ЦДУ/ЦСУ, главна опозициона групација која тренутно ужива највећу подршку грађана Немачке по свим истраживањима јавног мњења. Та највећа опозициона понуда је још више проамеричка него владајућа групација. На челу демохришћана је човак који је на то место дошао као директор "Блекрока" за Немачку. Он је седео на састанцима највећих финансијских магната где се одлучује шта ће се Олафу Шолцу рећи да ради. И то се нуди Немцима као спасоносна алтернатива изразито проамеричкој владајућој коалиција (СДП/Зелени/либерали).
Поред те две америчке понуде на сцени још постоје Алтернатива за Немачку (АфД) и, од пре пола године, једна веома занимљива понуда, Алијанса Саре Вагенкнехт (одвојили се од Левице), која изразито повећава свој утицај (на изборима за ЕП 6,2 посто, у источним деловима Немачке чак више од 14 процената). Сама Левица је на издисају и није вредна помена.
Дакле, две америчке понуде бирачима и једна пронемачка. АфД кад год дође до нивоа битног повећања свог утицаја увек "успе" да изнађе неког из врха своје структуре који ће кокетирати са нацизмом. Пред изборе за ЕП баш са тезом да је и међу СС припадницима Хитлерове армије било добрих људи, па се тако одмах врате на око 15 посто. Алијанса је изненађење и није под контролом САД и њих треба пратити нарочито на предстојећим изборима у три федералне државе које су на истоку Немачке, а који се одржавају у 30 дана од почетка септембра до почетка октобра.
Техника утицаја
Исто сада, са закашњењем, САД раде и у Француској. Имају Макрона који је изданак инвестиционог фонда ККР (а не Ротшилда како се уобичајено пише) и сада су са уједињењем левих групација добили своју највећу опозициону понуду. Имају Макрона и републиканце од раније, а на страни Француза остаје Национално окупљање Лепен/Бардел.
Жан-Лук Меланшон је годинама утицајан на сцени али никада није могао да постигне резултат који би му омогућио да буде и оперативно присутан у политици Француске. Укрупљен са зеленима, социјалистима и комунистима (ту има укупно 12 левих групација, али су интегрисане у ове главне) он је доведен у позицију да је сада његова листа релевантна, има највећи број посланика у парламенту Француске, али њена политика мора да буде компромисна.
Оно што Америци сад преостаје, то је елиминација самог Меланшона. Не зато што он не подржава главне предрасуде које оправдавају политику САД (неке изјаве су му и супротне тој политици), него зато што има идеју да је самостално изборио своју позицију на политичкој сцени. То је недопустиво из угла глобалистичког империјализма, јер може бити неконтролабилно. А за те ситуације се нема ни времана ни нерава у тим врховима глобализма.
Техника је у томе што ће се из те групације бирати кандидат за премијера Француске, какав ће бити по вољи глобалистичког империјализма, и то ће се и догодити. За сада се Меланшон пушта да наступа као лидер, али ће се показати да за неопходне гласове у парламенту, а то су Макронови посланици и републиканци, он није прихватљив. И пред дилемом да ли опет да се не буде у позицији која одлучује, или да се Меланшон "пусти низ воду", извесно ће се посланици определити за ову другу опцију. За премијера ће се изабрати вероватно неко из редова Зелених.
Тектонске промене
Уз традиционалну контролу Велике Британије и потпуну контролу Италије преко владајуће групације, али такође и највеће опозиционе партије, САД су на корак од успостављања стабилне контроле политичке сцене у свим највећим економијама Европе (у западном разумевању шта је Европа): Немачка, Француска, Британија и Италија. Када томе додамо Холандију, Шведску, Данску и Пољску, а набрајање може бити и шире, све што пружа опипљивији отпор је маргинално. Утицајно, али по реалној економској снази небитно.
Процеси објективно иду ка стварању све већих пукотина у свим тим друштвима и указују на слабљење утицаја САД, али на политичком врху утицај САД јача. Тектонске промене увек на крају сруше сваку политичку конструкцију, али се то у Европи неће догодити док кључне државе не плате још једну карту на вртешци ударања главом о зид реалности.
Потпуно исто се догађа на Далеком истоку. Јужна Кореја, Јапан, Аустралија настављају да следе заоштрену политику САД према Кини упркос томе што је сваком иоле трезвеном посматрачу јасно да је то пут у пропаст и да само сарадња са суседима и Кином и Русијом може да им обезбеди сигурност и одрживи развој.
А исти ефекат глобалистички империјализам постиже и у самој Америци. Трамп је сагласан са свим њиховима кључним агендама: повећавање напада на Кину, пљачкање Европе, безусловна помоћ Израелу. Украјина за њих више није тема – јасно им је да су изгубили и јасно им је да не смеју да уђу у отворени сукоб са Русијом. Према томе, само повећати буџете за војску и пребацити сву одговорност на Европу, и за њих Украјина више није никакав проблем. Мало их секира што неће имати одакле да наплате кредите који су дати Украјини, али све је ипак на нивоу трећине пара које морају да издвајају само за камате на сопствено задужење. Када се то развуче на више година – ништа што би их стварно уздрмало.
Шта то све значи за нас у Србији? Нећемо бити у фокусу уопште. ЕУ улази у много дубљу кризу, и политичку и економску, па је тражење других партнера још важније него што је то било до сада. Способност Запада након дебакла у Украјини да интервенише војно на КиМ ће бити равна нули. Прилика је да останемо принципијелно уз Кину, сада када ће она бити под највећим ударом глобалистичког империјализма. Наравно, и уз Русију. И тиме себи обезбедимо реалну економску алтернативу када нам се сва ова силна задужења сруче на главу након 2027. године, што је прилика која не сме да се пропусти.
