Управљање кризама води САД у велику рецесију

Одмах да разјаснимо две ствари:

– управљање кризама (кризни менаџмент, контрола штете и сл.) није излечење, није решење проблема. И друго,

– није реч о "једном" проблему, него о више истовремених проблема са којима се суочава привреда САД. Последично, и целог Запада, зато што је и у економским односима, као и у спољној политици, повезаност тих економија нездрава за друге државе, али је и ту повезаност са привредним системом САД, и зависност од њега, патолошка. Па се последице из САД преливају на цео Запад, много брже и у већем обиму него код других система који су изван доминантног утицаја САД.

Велике проблеме у привредном систему САД представљају: јавни дуг (да почнем од очигледног), дуг мањих и средњих банака (за рефинансирање обавеза које доспевају према њима биће потребно око 1,7 хиљада милијарди долара), хипотекарни дуг и криза у грађевинарству, надувани балон уложених средстава у сектор вештачке интелигенције, хитна и велика потреба за извођењем капиталних инфраструктурних радова за које нема ни средстава ни логистике која је у стању да их изведе, пад и промена структуре запослености.

Да објасним неке од ових лоших стања.

Доспеће дуга према мањим банкама је очекивано већ скоро две године и велике банке и ФЕД су се спремиле како то да санирају. Дакле, предвиђено банкротство око 500 банака у САД (због немогућности да рефинансирају доспеле а ненаплаћене кредите) у наредних годину дана неће довести непосредно до слома финансијског система. Али ће узроковати повећање неповерења у банкарски сектор, банкротство значајног броја предузећа која неће добити нове кредите, и, што је најважније, велики број средњих инвеститора, који послују углавном на територији једне државе чланице САД, остаће без банке која је спремна да их прати у њиховим пословним активностима.

То место банака које су банкротирале на тржишту финансија заузеће ионако превелике банке које ће после ове фазе даљег укрупњавања потпуно укинути реалну међубанкарску конкуренцију на тржишту САД. Уместо локалне банке, сада ће то бити један од шест џинова у финансијском сектору Америке. А они у својим стратегијама уопште не виде те локалне клијенте. Рутински ће захтеве за добијање кредита одбијати зато што не пролазе њихову процену ризика. А велики део инфраструктурних радова се управо обављао преко тих средњих и малих предузећа, које су пратиле средње и мање локалне банке.

Због тога после првог удара нужно следи банкротство већег броја клијената тих банка. Само ова чињеница по себи има рецесиони утицај на целу привреду.

Грађевинарство је у паду и због пада цене некретнина плаћање хипотекарних кредита ће бити угрожено. То ће довести до даљег поремећаја на тржишту некретнина и одатле последично такође до рецесионих трендова.

У сектор "вештачке интелигенције" је такође преинвестирано. Наиме, та грана уопште није профитабилна. И само је питање времена када ће доћи до слома на берзи у трговању акцијама ових компанија. У једном тренутку ће акционари одлучити да је боље продати акције и уложити новац негде где он доноси приход, пошто у овом сектору нема дивиденде. Кад се то догоди настаће ефекат "лавине" продаја акција.

САД су веома инфраструктурно запуштене. На доњој лествици најразвијенијих држава. Проблем је у томе што стварне конкурентности нема без добре инфраструктуре (много чинилаца је важно, али је инфраструктура извесно једна од њих), а истовремено нема пара осим из даљег задуживања, нити постоји оператива која је у стању да у одговарајућим роковима изгради све што је потребно. Нема ни потребног броја инжењера ни радне снаге и тешких машина, потребног материјала. А задуживање је по високим каматама, тако да све то заједно битно смањује конкурентност америчке привреде и последично такође има рецесиони утицај. Истина, на средњи рок, пошто у првом тренутку трошење пара на име преузетог дуга даје импулс расту привредних активност. Док све не дође на наплату.

Висока референтна каматна стопа (тренутно преко 5 осто) води смањењу привредних активности и снижењу инфлације. Делује рецесионо. Али код губитка посла и нових запошљавања често долази до промене структуре запослених. Послове у новом запошљавању добијају избеглице. И оне много мање троше. Прво, зато што пристају на мању плату. А друго, зато што су и дошли да би уштедели. И то делује додатно рецесионо.

Велики западни медији ће најчешће рећи да је поремећај на берзи "корекција", психолошки ефекат због страха од рецесије у Америци и слично, али вам никада неће рећи да је реч о великом броју веома озбиљних проблема са којима се привреда Америке суочава једновремено. Зато што би у том случају и сасвим просечан читалац закључио да је велика рецесија неизбежна. А то се онда коси са правилима "управљања кризама".

Наравно, како год управљали, то ће рећи манипулисали разумевањем корисника информација, криза неминовно долази. Рецесија Запада је неизбежна.

Рецесија ће се догодити најкасније у другој половини 2025. године и имаће два ударца. Први пут као последица описаних феномена, а затим последично и као пад берзе. Али други пут због самог пада вредности акција.

Наиме, насупрот огромном дугу, и државе и привреде и грађана и банака, стоји такође огромна имовина као контра тег на тој ваги. Много су дужни, али су и много богати. Међутим, та имовина се у највећем делу састоји од вредности акција. Када берзе падну за 20-30 одсто, онда у само неколико дана насупрот истог дуга више не стоји ништа. У проценту за који је дошло до пада вредности акција.

Када се то догоди, онда сви који настављају пословање у својим књигама морају да направе нове билансе. Банке нагло да разврстају кредите у све ризичније категорије. Компаније да искажу своју огромну презадуженост. Настаје период у коме сви доносе одлуку да је боље седети на парама док се тржиште не смири, него преузимати било какве ризике. Нема кредита, одлажу се капиталне инвестиције. И рецесија се продубљује и битно продужава.

Рецепт који је примењен претходно сада више у значајнијој мери не може да се примени.

Да се подсетимо, 2007. године крах берзи централне банке су спречиле (управљање кризом) тако што су за четири сата упумпале у финансијско тржиште преко хиљаду милијарди долара. Нећу да вас плашим, али био је то баш август 2007. године. И тако је "све било у реду" годину дана, а онда је 2008. све кренуло да се строваљује. Решење је нађено у наглом обарању камата на нулу и упумпавању десетина хиљада милијарди долара у деценији која је следила.

Раст Запада је био анемичан и много мањи од реалне конкуренције (Кина, АСЕАН као најизразитији примери), а инфлација је постала стална претња. Дуг, нарочито јавни, отишао је изван свих оквира којима се реално може управљати.

Сада би смањење каматне стопе одмах изазвало значајну инфлацију, а упумпавање тог обима пара би додатно убрзало избацивање долара из система плаћања у свету који је изван, а сада све чешће и насупрот, Западу. Дакле, ове алатке су излизане, а других нема на видику.

На ту ситуацију треба додати и политичке потресе. Не само ове "Трамп vs. Харис", него пад акција у дану битно осиромашује виши средњи слој у Америци, који је последња социолошка заштита тог ненормалног система. Обесправљенима ће се веома брзо прикључити и разочарани богаташи који  су своје богатство још увек могли да искажу у реалним добрима, а не само у цифрама на рачунару, којима је улагање у акције чија вредност непрекидно расте давала илузију да је Запад непобедив и у основи добар. Непредвидиво је какве ће последице имати тај нови ниво потпуне делегитимизације система у САД.

Највероватнији исход јесте рецесија уз инфлацију. Па са политичким потресима нек се баве репресивни делови државе. Али рецесија Запада, а не света. Не. Осталих шест милијарди људи неће бити у рецесији.

Шта Србија треба да уради: одмах да смањи своју изложеност према долару и евру, да прода све позиције у хартијама од вредности које су под утицајем САД (реч је, нажалост, о преко 10 милијарди долара у овом тренутку), да склапа заједничке пословне подухвате у Србији са компанијама које нису са Запада, да хитно развија своје компаније за наступ на тржиштима земаља у развоју, да хитно развије свој банкарски сектор и омогући променом прописа вођење монетарне политике пуног капацитета.

Ризици су огромни, а времена мало. Последњи је тренутак да се управљање државом преузме за сврхе због којих држава и постоји.