Запад против Запада, или о Трамповој стратегији 2025

Тридесет страна Трампове недавно објављене стратегије заснивају са на три постулата: контрадикторно, отворена пљачка и нереалистично.

Контрадикторност

Логичке бесмислице стратегије ће се провлачити и кроз друге делове овог текста, сада само о првој и најочигледнијој.

Тврди се да су САД биле на ивици понора, а онда се појавио "херој протагониста" Трамп и преокренуо ствари. Што одмах у ових девет месеци, што на начин у продужетку разрађен у стратегији за наредне године.

Темељи, главне полуге које омогућавају Трампу да постиже успех јесу надмоћ САД у војсци, финансијама и новим технологијама.

Питање је једноставно, ако те предности САД постоје, на основу чега се тврди да су претходне политике, од завршетка Хладног рата до Трампа, довеле САД у тежак положај. И обрнуто, ако тих предност данас нема, на чему Трампова стратегија заснива свој оптимизам.

Пошто "стратегије" никада нису написане за широку публику, него баш за оне који се професионално баве темама од одлучујућег значаја за једну нацију, то значи да је аутор уверен да та "елита" неће приметити наведену контрадикцију. За шта није ни потребна нарочита памет. Или аутори веома греше, или је елита САД на лошијем средњошколском интелектуалном нивоу.

Пљачка

Основни став изнет у стратегији је да нема више владања, ни наводно амбиције владања, целим светом, него има део света који треба да буде амерички и део који је под утицајем изазивача, а то је Кина.

Амерички део, поред тзв. Колективног запада, обухвата и Јужну Америку.

Циљ је развити САД и обуздати Кину.

Како се САД развијају? Тако што опљачкају своју сферу утицаја, то ће рећи Запад. У целој интересној сфери САД, у свакој од држава, има нешто што је интересантно америчким компанијама и нешто што је по мишљењу САД од стратешког економског значаја. Све то има да припадне Америци. И то не тако што ће се расписати тендери и за стратешки важне ствари, него директном погодбом, из руке у руку, право у америчке џепове. Пише – директном погодбом.

Директна погодба значи да се купује јефтино. Остаје онда прилично простора за корупцију политичара тих држава и, вероватно, стратегија управо на то и рачуна све и ако то не изговара.

Други задатак Запада је да на својим територијама потискује Кину и саплиће њихове компаније колико год може и кад год то може. А захтев је – увек и свуда.

Ако желе да буду у табору пријатеља САД, онда све битно морају да препишу њима и да се сукобе са Кином на штету својих интереса и онда ће САД да снажно подрже њихов суверенитет, у остатку остатака онога  што се под суверенитетом уобичајено подразумева.

Тај концепт се сасвим прецизно објашњава и описује речју "неоколонијални" положај, али сада је то у концепцији стратегије дефинисане као суверенитет држава, а не неке тамо наднационалне конструкције.

Трампов антиглобализам је и даље брутални империјализам, само сада окренут пре свега према Западу, пошто је изван те "сфере утицаја" ранији глобалистички империјализам потпуно надигран и потиснут.

Нереално

Лоше прикривена лукавост стратегије огледа се у томе што се тлапња за раздвајањем сарадње Русије и Кине сада види у задатку САД да убеде Европу да Русија није војна претња. То би требало да омекша Русију и тако остави Кину више изоловану.

Колико то омекшава Русију видимо у резултатима посете Индији и у ставу у погледу Венецуеле. Претходно је завршена још једна рунда оперативних састанака за реализацију челичног пријатељства са Кином.

Много је занимљивије то убеђивање, да Русија није претња (као што наравно и није), у односну на Европљане. На тој основи се наговештава битно смањење војног присуства САД уз остајање захтева да се буџети за НАТО повећају на 5 одсто БДП.

Зашто? Ако Русија није претња, чему јачање тих армија, које јачање би и иначе само убрзало слом привреда држава чланица НАТО.

И још већа контрадикторност, зашто би се те државе потчиниле бруталној неоколонизацији од стране САД, ако претње инвазијом од стране Русије нема? Када и ако те претње нема, онда је много боље и далеко исплативије бити колективно као Европа у БРИКС+ формату, него желети да се буде у табору САД. Невероватна контрадикција нечега што себе доживљава као "стратегију".

Да Запад уђе у економски сукоб са Кином, након што су прекинули односе са Русијом, па већ је и "само" то економско самоубиство. Чак и без предаје свега вредног и интересантног Америци.

На којим основама се уопште заснивају ти ставови, осим на претњама?

Али претње су бесмислене ако у исходу не постоји визија бољитка. А ње нема. Муке европске (и других из Колективног запада), а корист америчка. И још се каже да ће САД подржати суверенистичке партије у ЕУ. Па како ћеш онда од суверениста добити сагласност да их неоколонизујеш, а да се истовремено заваде са Кином и то тек што су дошли на власт.

И да ли се разуме да тај долазак на власт тешко да може да се оствари пре 2027. године, а стратегија се бави периодом до 2030. Другим речима, за претежни период на који се стратегија односи све речено уопште не може да се примени (поред других већ наведених разлога).

Све једно бесмисленије од другог. Нарочито када се зна да су премисе неистините: САД нису највећа војна сила, оне нису лидер у истраживању и развоју и финансијски утицај Америке је доминантан  на Западу, али  уопште није у остатку света који чини окосницу борбе и сада већ изгледне победе нада западним империјализмом.

"Мудрост" око концепта обуздавања Кине када је Тајван у питању је задржавање постојећег стања. Као да не постоји, ако ништа друго, скорашње  искуство Минских споразума.

Свако замрзавања постојећег стања је само еуфемизам за припремање Јапана, Јужне Кореје и Филипина, уз Тајван наравно, за војно јачање и неки будући сукоб са Кином. Не може се ни наслутити шта је стратезима у глави када мисле да ће Кина то превидети у свом читању ове стратегије.

Уместо закључка

Две тезе: не може се владати светом и Русија није претња, јесу израз реал-политике. Глобалистички империјализам је доживео потпуни слом, а НАТО је на прагу потпуног пораза у сукобу у Украјини, па се то уважава и Трамп покушава да се  извуче пре дефинитивне капитулације да не би био повезан са поразом. Ако ишта не подноси, то је везивање пораза за његово име.

Али темељно неразумевање света остаје. Свет иде ка међународном поретку без империјализма, а пут је кроз довођење до несумњивог пораза западног империјализма. Сама борба захтева визију праведног света, иначе би империјализам у том сукобу победио. Био он глобалистички или суверенистички.

Није прихватљиво ни Кини, ни Русији ни Индији, ни државама БРИКС-а, ШОС-а, државама Африке или Јужне Америке, да се говори о сферама утицаја. Једино се може говорити о сферама стратешке безбедности највећих нуклеарних сила. То да. А утицаја – не. То се апсолутно не разуме, ни у стратегији, ни код најумнијих западних теоретичара онолико колико ја успевам то да пратим (минус Емануел Тод и слични).

Код нас се подела која је на делу у свету види као сукоб "глобализма" насупрот "суверенизму". Постоји та пукотина унутар Запада, али она није одређујућа. Борба је против империјализма, а ту борбу могу водити само суверене државе уз међусобну сарадњу (најважније су БРИКС и ШОС) у којима нема преношења сопственог суверенитета на наднационалне ентитете, него се реализују заједнички интереси кроз заједничка тела и органе искључиво на бази консензуса.

Суверенитет сам по себи такође може бити империјалан, и зато опасан.

На крају, можемо бити веома задовољни овом стратегијом САД. Она води убрзању слома западног империјализма, зато што ће убрзати све процесе држава Европе да се супротставе САД, односно, у контри, САД ће значајне ресурсе принуде морати да троши на Запад да би их колонизовали.

Како ће цео "пројекат" извесно бити неуспешан, то ће значај Русије и Кине, затим Индије и других толико убрзано јачати да ћемо заиста за само неколико година видети један много бољи свет.