Греши свако ко у јавности разлику у ставовима, па и значајну, представља као поделу, или чак непремостиву поделу, око кључних националних и стратешких питања.
Обавезни смо да чувамо постигнуту сагласност у народу око свих битних питања за Србију, Српску, Србе и све грађане.
С друге стране, наравно да непремостиве поделе постоје и треба их јасно и означити.
Када неко каже да је за то да тзв. Косово буде држава, да Србија треба да уђе у НАТО, да Републику Српску треба оставити на цедилу да се сама бори за свој Дејтонски статус, да треба увести санкције Русији, да се треба дистанцирати од Кине, да је у Сребреници извршен геноцид, да у образовни програм треба увести родну идеологију, да се друштво и држава морају удаљити од СПЦ, а увек је реч о људима који заступају све те ставове, онда је између нас који припадамо другом делу народа, нас око 90 одсто, и њих, заиста реч о подели. Непремостивој подели.
Такво јасно и отворено означење разлике као непремостиве поделе, користи очувању постигнутог једниства у народу, око свих ових битних тема.
Одбрана сопствених интереса
Указивање на ту врсту подела чини нас приправним, организованијим и чвршћим у одбрани сопствених интереса. Не од те маргиналне групе наших суграђана, која је изузетно присутна у медијима, него од западних интереса, суштински, наших западних непријатеља предвођених Америком, који траже да Србија и већина нас све то прихвати као наше сопствено добро.
Разлике које постоје унутар већине нас око различитих питања треба прихватити као нормалан демократски дијалог. И сви смо обавезни да не приказујемо онога који мисли различито од нас као некога ко је потпуно неприхватљив, да не употребим речи које се на жалост често чују у јавности.
На пример, ја мислим да у Бриселу 27. фебрара није прихваћен предлог уговора "о нормализацији односа" тзв. Косова и Србије. Други угледни људи мисле да јесте. Можда сам ја у праву, можда су они у праву. Али сви се слажемо да Србија не сме да прихвати било шта што би значило уважавање државности тзв. Косова, а што би касније могло државама које нису признале тзв. Косово да буде разлог да промене свој став и да након таквог поступања саме Србије, они сада признају тзв. Косово као државу.
То су разлике. Оне су нормалне и ако их као такве прихватимо, онда ће и расправа о темама о којима имамо различите погледе такође утицати на то да будемо јачи, јединственији и спремнији за одбрану од САД и њених сателита.
Једна дигресија. Смисао предлога уговора "о нормализацији односа" и није у томе да се формално дође до признања тзв. Косова од стране Србије, него да се Србија сагласи са одредбама које су подобне да друге државе које до сада нису признале тзв. Косово то сада учине. Управо као се то догодило у случају Западне и Источне Немачке 1972. године, када је уговор међу њима садржавао идентичне формулације као и овај који се сада нуди Србији, у погледу њихове државности.
Свако ко разлике приказује као поделе, био тога свестан или не, слаби наше јединство и сагласност око темељних питања, због тога што онда грађани имају утисак да су поделе веома бројне и немају стварни увид да смо ми у 90 одсто ставова на истој страни. Такви поступци директно помажу нашим непријатељима.
Јединство је наша највећа снага
Сасвим је могуће да, поступајући на погрешан начин, и људи који су искрено потпуно против међународне политике САД доприносе стварању конфузије у друштву и тиме слабе позицију Србије и српског народа у целини.
Разуме се, одговорност је увек највећа на владајућој групацији. Они су посебно обавезни да све критике, све различите ставове, примају смирено и без било каквог омаловажавања личности које износе критичке ставове према политици власти или поступцима водећих личности. У томе наша власт веома греши. Поступајући како не треба, сама власт ствара утисак да су обичне разлике заправо непремостиве поделе, и тиме слабе јединство народа које имамо. А то јединство је наша највећа снага.
Сличну грешку правимо и када анализирамо прошлост. Нарочито у последњих 20-30 година.
Природно је, и тако и треба да буде, да се утврђује и одговорност одређених актера у одређеној историјској ситуцији. Али ми то на жалост најчешће чинимо да бисмо доказали да "онај други" не ваља.
Смисао тих анализа и указивање на те одговорности би морало, апсолутно би морало да буде, у томе да из прошлих догађаја извучемо поуке.
Под нападом смо. Утврђење кривице не значи ништа, ако у другом кораку не извучемо поуку о томе како треба поступати убудуће.
Када прошлост сагледавамо из перспективе стицања додатних знања за наше будуће борбе за слободу, за одбрану, онда оштрица никада није уперена на личност која је на нашој страни нешто погрешила, него на онога ко нас је тада нападао. А исти је као и данас.
Наравно, за оне који су свесно помагали нашим западним непријатељима, одговорност се има утврђивати другачије.
Поуке су од највеће важности
Ми, међутим, превише критикујемо одговорне у држави иако они нису желели лоше последице које су наступиле. Просто се или нису снашли, или нису имали потребна својства, или су околности тада биле много теже, па су они урадили шта се тада могло урадити. И непотребно "кукамо" над последицама и пропуштеним шансама. Дајте да се окренемо ономе што данас и сутра треба радити како се грешке не би понављале, и како бисмо боље предвиђали потезе наших западних непријатеља. Да се ми боље организујемо, да ми конципирамо нашу стратегију развоја…
Данас је кривица од мањег значаја, а поуке су од највеће важности.
Ако прихватимо да разлике не представљамо као поделе, ако се усредсредимо на извлачење поука из грешака које смо учинили, наравно и из добрих потеза, онда ћемо знати и да одбранимо националне и стратешке интересе и да конципирамо стратегију сопственог развоја који ће бити на добробит већине народа. Тих око 90 одсто људи морамо чувати и када се бране Србија и Српство, и када се обезбеђује добар живот и срећа за појединца. Народ не сме бити заборављен када је реч о повећању квалитета свакодневног живота.
Много је посла за постизање оба циља, и зато свако од нас сноси одговорност да не изазива поделе тамо где их у основи нема.