Европску унију ће једновремено задесити низ негативних последица претходних и садашњих политика које је водила.
Најпре ћу набројати шта ћу разматрати у овом тексту, а онда идемо редом.
1. Прекид односа са Русијом. Две последице: губитак тржишта и проблеми снабдевања, пре свега гасом и нафтом.
2. Финансијска криза – нова.
3. Финансијска криза од 2007/8. године која се очитава у инфлацији и великим јавним дуговима.
4. Одлив страног капитала због већих камата у САД и Jапану.
5. Последично, због свега претходно наведеног, веће камате и банкротства, што у другом кораку значи губитак клијената банака и смањење депозита.
6. Велики пад вредности некретнина.
7. Конкуренција кинеских произвођача главним произвођачима аутомобила у ЕУ.
8. Пружање отпора на притисак САД да се битно погоршају односи са Кином.
9. Социјални потреси – мале плате као субвенција власницима капитала.
10. Макроекономске разлике кључних привредних система у еврозони које ће се заоштравати.
11. Дуготрајност рецесије у условима пораза украјинске војске и очигледне промашене политике слеђења диктата САД, као оквир у коме ће се одвијати нове политичке поделе.
Прекид са Русијом
Тачно је да нису све компаније прекинуле своје пословање у Русији, тачно је да извесна трговина постоји и даље, али је такође тачно и да је све то значајно мањег обима него пре. Сви модели избегавања прописаних санкција такође коштају западне компаније.
Конкуренција на руском тржишту повећава се великом брзином због уплива нових компанија. Руских и кинеских пре свих. Укратко, компаније са Запада, а овде пре свега говоримо о онима из ЕУ које и јесу биле најважније и најзаступљеније, у значајној су мери изгубиле могућност пласмана својих роба и услуга на једном значајном тржишту.
Проблем је – где сада да пронађу замену за то тржиште?
Нема говора да то буде у САД где држава субвенционише своје компаније баш да би их одбранила од компанија из ЕУ (према кинеским компанијама се примењују много оштрије политичке/административне мере).
У Кини је то начелно могуће, али, под условом да се тржиште ЕУ више отвори за робу и услуге из Кине. И свакако да се напусти политика претњи Кини по задатку САД.
Постоји и варијанта са затварањем тржишта ЕУ, али то би значило да компаније из ЕУ дођу под удар и САД и Кине.
Проблем није таквог обима да би сам по себи срушио привреду ЕУ, али није ни занемарљивог утицаја. И за њега, на постојећим политичким позицијама ЕУ, нема решења.
Други део се односи на прекинуте ланце снабдевања и у области енергената и у области металургије, дрвне индустрије...
ЕУ је уместо јефтиних енергената у довољним количинама и стабилног снабдевања, изабрала да купује по много скупљим ценама недовољне количине и то несигурним путевима снабдевања.
Да ли је то проблем који сам по себи тренутно урушава привреду ЕУ? Није. Али је то скуп проблема који на средњи рок трајно чине производе ЕУ неконкурентним.
Нова финансијска криза
Поново се показује да је банкарски сектор (скраћени назив за разноврсне финансијске институције) и даље извор великих потреса у привреди ЕУ. То што банке из система који контролише Европска централна банка (ЕЦБ) нису банкротирале не значи да банке послују као и раније. Свака сада мора да резервише више средстава за случај великих потреса, односно, да смањи пословање са клијентима који немају највиши рејтинг.
Последично, привреда ће добијати мање новца, и то у условима када и иначе долази до смањења количине новца у оптицају. То ће значити да ће средња и мања предузећа бити спремна да плаћају све веће и веће камате. А то један број њих води у сигурно банкротство.
Да ли је систем битно уздрман због нове кризе у бакарском сектору? У првом тренутку није. Али, да ли доприноси смањењу привредних активности – апсолутно да.
И све ово само у најбољем сценарију да до колапса неких банака унутар еврозоне уопште не дође. Што је само по себи мало вероватно. Ако се то догоди, онда само због тога све може да се распадне.
Стара криза
Ниједан од проблема који су довели до кризе 2007/8. године није решен. Проблеми су анестезирани великим штампањем пара и нултим каматним стопама.
Последице су инфлација и велико повећање дугова, нарочито јавних дугова. И, наравно, настављање хазардерских пласмана од стране банкара. А што и да се не коцкају, када за претходне потезе нико није из врха финансија одговарао, кад је новца било после краха као никад пре тога, и када је новац био бесплатан.
Те могућности су исцрпљене због инфлације, нагомиланих дугова и анемичног привредног раста, и сада се битно смањује даље упумпавање новца а камате се радикално подижу. Обе мере гурају привреду у рецесију.
Истовремено, државе више не могу да се задужују као раније зато што се сада за сервисирање постојећих дугова, због битног повећања камата на обвезнице држава, мора издвајати све више и више новца.
Држава кад се задужи, тај новац некоме проследи (буџетском кориснику, инвестира). Сада ће се то смањити за износ већих камата које сама држава мора да плати пре него што употреби расположиви део задужења. Кад камате дођу до нивоа да се по тим каматама сигурно иде у банкротство, онда ће државе морати знатно да повећају порезе и да одустану од задуживања.
Да ли оваква монетарна политика сама по себи може да разори привреде ЕУ? Не може. Али, да ли битно доприноси паду привредних активности – свакако да. Ако се неодговорно поступа па се дође до ивице банкротства целе државе, онда је могућ и привредни слом само по овом основу. А важне државе ЕУ су већ у тој зони ризика.
Утицај САД и Јапана
Код повећања каматних стопа у свету и ризика који очигледно постоји у банкарству, природно се инвеститори повлаче из страних јурисдикција и претежно пласирају средства у својим државама. То се пре свега односи на САД и Јапан.
То значи да ће се количина новца у оптицају у ЕУ смањити додатно и због тога што ће се инвеститори у значајној мери повући из ЕУ много више него што ће се инвеститори из ЕУ повући из САД (у Јапану нису уопште ни значајни). Примера ради, као податак који је мање познат, инвеститори из Јапана су велики инвеститори у Холандији.
Да ли то наговештава катастрофу у привреди ЕУ? Не. Али, да ли доприноси погоршању услова привредних система у ЕУ? Доприноси.
Камате и банкротства
Смањење пласмана банака због страха од нестабилности финансијског система само по себи значи захтев да се на средства која јесу пласирана плати већа камата.
Када томе додамо претходно повећање камата због повећања референтних каматних стопа услед покушаја обуздавања инфлације, онда долазимо да наглог повећања камата на тржишту. А глад за новцем је присутна и због мањег штампања пара и због повлачења страних инвеститора и због мањег задуживања држава. Све то додатно повећава камате, ако клијент уопште добије кредит.
У тим условима долази до значајног повећања банкротстава. Људи остају без посла, смањује се додатно куповна моћ и тиме домаће тржиште и банке губе клијенте. Банкама падају депозити баш као да су клијенти напустили банку. Сви биланси изгледају горе него раније и то значи да се мора водити рестриктивна политика. А то значи још мање новца у оптицају за привреду и прихватање још већих камата. И тако док на тржишту не остану само они које је или заштитила држава, или су међу најбољим на свету. Ако држава претходно и сама није банкортирала.
Да ли ће то представљати велики удар на привреду ЕУ ове године? Неће. Али, да ли је то пут у дуготрајну рецесију само по овом основу – свакако јесте.
Некретнине, аутомобили и притисак САД да ЕУ не сарађује са Кином
Посебни догађаји који се са сигурношћу могу предвидети јесу пад вредности некретнина и нова конкуренција на тржишту аутомобила ЕУ. Овог пута не из Јапана и Јужне Кореје, него из Кине. Као и притисак САД да ЕУ поквари привредну сарадњу са Кином.
Грађевински сектор је презадужен, рокови доспећа кредита су близу и масовна банкротства су неминовна. Поред утицаја самих банкротстава, додатни проблем је у томе што ће у билансима банака све оне књиговодствено стајати много горе него данас због пада имовине коју приказују (пошто су банке уједно и велики власници некретнина), због пада вредности обезбеђења (хипотекарни кредити) и због лошијих изгледа за наплату кредита.
То може битно да поремети цео привредни систем ЕУ, да се прелије на финансијски сектор и доведе до значајних социјалних потреса.
Други удар су електрични аутомобили које производе кинеске компаније. Оне имају најбољи однос цене и квалитета. Два примера: у Шпанији је 2021. продато кинеских електричних аутомобила за око 70 милиона евра, а већ у 2022. за невероватних скоро 1,9 милијарди евра. У самој Кини, "Тесла" због конкуренције продаје своје моделе по просечно 14 посто нижој цени него на другим тржиштима.
Велики мотор европске привреде, што аутомобилска индустрија јесте, имаће битно смањене пласмане у годинама које долазе. И на самом тржишту ЕУ, и у Кини.
Али без ослонца на тржиште Кине ЕУ одмах иде у масовна банкротства. А баш их у том правцу гурају САД. Право на литицу. Огроман политички отпор је потребан да би се то избегло, и то од истих политичара који су пристали да пуцају себи у обе ноге прекидајући односе са Русијом.
То доноси још један низ невоља за привреде ЕУ.
Инфлација
За власника капитала инфлација је извор зараде. Када се каже "цене расту", то значи да је власник компаније подигао цене. Када истовремено не подигне и плате, онда он ту сву разлику између већих цена/инфлације и истих плата узима за себе. Не значи да је то профит, мора да плати веће цене итд., али узима за себе и одатле покушава да надокнади свој профит који му је угрожен из других разлога.
Државе су заинтересоване да тако и буде пошто компаније трпе због погрешне политике коју спроводе доносиоци одлука, који то опет чине онако како им диктира глобалистички империјални систем.
Запосленима представници државе објашњавају да се стрпе и да ће ускоро бити боље, знајући да тако паре остављају капиталистима у нади да ће им они дуже толерисати вођење политике у корист потпуно отуђених финансијских центара моћи глобалистичког империјализма. Врло мали број најмоћнијих из привреде ЕУ спада у тај круг који доноси одлуке на светском нивоу.
У неком тренутку запослени кажу: не. И траже повећање плата. Наравно да је одговор да је "то немогуће". И онда им се нуде повећања много мањег обима него што је инфлација, или исто колико је сада инфлација, али веома закаснило и без урачунавања будуће инфлације.
Све то изазива социјалне потресе који одвлаче огромну енергију друштва, које и без тога тешко да се може извући из дубоке економске кризе. Запослени, и кад добију повишицу, али наравно недовољну, остају разочарани у систем, који опет од њих очекује повећано ангажовање без икаквог оправдања.
И све то додатно продубљује кризу.
Разлике у ЕУ
ЕУ притом има додатни проблем у међународној економској утакмици стога што то није једна држава. Међу чланицама има битних разлика. У еврозони је монетарна политика јединствена, али фискална није у мери у којој то конкуренција других привреда у свету захтева.
Сама монетарна политика не даје добре резултате зато што се исте мере примењују на битно различите привредне структуре држава чланица. И онда, осим Немачке до извесне мере, нико други није задовољан.
Овде ћу навести само неколико битних разлика између макроекономског оквира Француске и Немачке.
Јавни дуг Француске је око 120 посто у односу нa БДП, а Немачке око 62 одсто. Приватни дуг Немачке је око 103 одсто, а Француске око 145 посто. Незапосленост је у Немачкој око три одсто, а у Француској више од седам.
Обратите пажњу, то је сада актуелно, у Француској су пензионисане генерације старије од 62 године, а у Немачкој раде све до 67. године. Дакле, у Француској је ослобођено пензионисањем радних места за пет генерација запослених више него у Немачкој, и опет они имају дупло више незапослених него у Немачкој. То је индикатор дубоких разлика у конкурентности привреда.
Француска стално има превише велики буџетски дефицит, Немачка је то одавно избалансирала. Француска је увозно оријентисана привреда, Немачка извозно.
У условима кризе природно се повећавају захтеви Немачке да сви жртвују свој стандард да би се уједначили са њеном политиком, а сви други природно повећавају отпоре таквим захтевима пошто они то и у условима када није криза нису у стању због јединственог тржишта које је фаворизовало компаније из Немачке и монетарне политике која је то исто урадила. А камоли у кризним ситуацијама када је притисак грађана на политичаре и иначе велики.
Само ове разлике чине готово немогућим даљи развој привредних система у ЕУ, а сваки покушај њиховог уједначавања битно дестабилизује цео систем. Када томе додамо коришћење финансијских полуга Европске комисије у чисто идеолошке сврхе забраном коришћења појединим државама већ опредељених средстава, добијамо ову количину незадовољства у ЕУ коју видимо. И то на почетку озбиљних проблема којима се крај не види.
Криза у време кризе
До сада је читалац разумео да имам одређене резерве према било каквој способности ЕУ да избегне рецесију и то у вишегодишњем трајању. Да ли ће све прећи и у депресију, или ће се у кратким периодима помаљати зубато сунце само да би опет следило невреме, то остаје да се види.
Политички, главни удари економског пада, пада животног стандарда грађана ЕУ, угрожавања пензионих фондова, губитак перспективе, одвијаће се у условима у којима је Русија војно победила у Украјини. У условима у којима се показало да су сви потези слепог слеђења политике САД били погубни. Да су национална и класна питања далеко важнија од џендер и зелених агенди.
Спој тих сила изазваће до сада невиђени бунт у ЕУ, највећи после Другог светског рата. Пре свега социјални, али и културолошко/идеолошки, који ће довести у питање све постојеће политичке системе и партије у грозничавом тражењу излаза. Уз асистирање САД да се излаз никада не нађе и уз извесно значајно повећање преливања богатства из ЕУ ка САД (што се већ најочитије догађа кроз гас и нафту).
Исход се за сада не може прогнозирати, осим да ће ЕУ, ако опстане, трајно изгубити значај у новим светским односима.