Када тврдим да "имамо паре" онда мислим на две огромне финансијске полуге које не користимо: девизне резерве и примарну емисију.
Ми девизне резерве држимо у западним банкама. Од бруто резерви које су око 21 милијарде евра, око две имамо у злату које је наводно у НБС, негде око четири милијарде су обавезне резерве пословних банака на депозите, и око три милијарде морају да се користе за текуће билансе у спољној трговини.
Дакле, преосталих око 12 милијарди евра држимо имобилисано од привредног система Србије. Зашто? Па, зато што смо неоколонија која се од миља зове држава на путу европских интеграција. Не постоји пропис који нам налаже да тако поступамо, него ми то радимо да бисмо били модерни и да би нас ММФ похвалио.
Тај новац треба ставити у функцију тако што ће се око четири милијарде искористити за депозите у државну банку (или све у Банку Поштанска штедионица, или поред ње вратити из стечаја Беобанку која никада није ни требало да оде у стечај). На тај начин би учешће државне банке у нашем финансијском тржишту било знатно повећано. И привреда би напокон имала банку која је у стању да финансијски прати веће привредне подухвате. И у земљи и у иностранству.
Од преосталих осам милијарди треба направити суверени инвестициони фонд. Имају га многе државе, за нашу јавност је вероватно најзначајније да га има и Норвешка (којој се верује да води рачуна о својим грађанима). Само стручним управљањем овим фондом Србија би могла да остварује годишњи приход од око једне милијарде евра.
За разлику од девизних резерви које "добровољно" држимо у западним банкама, постоји пропис који забрањује НБС да даје кредите и/или откупљује државне хартије од вредности (обвезнице). Дакле, све оно што колонизатори прописују да њихове централне банке смеју да раде, колонији је забрањено.
Примарна емисија је изузетно важна за реализацију капиталних инвестиционих пројеката, преко домаће оперативе која би тиме стицала знања и способности да конкурише за сличне пројекте у свету. На пример, целокупна тема наводњавања у пољопривреди би могла да се реши за три године коришћењем примарне емисије, са минималним утицајем на инфлацију. Или изградња читавог кластера потребног за утопљавање зграда, све од домаћих сировина и домаће памети.
Примарна емисија не сме да се користи за плате и пензије. Па сад сами оцените штетност упумпавања новца у потрошњу које власт предлаже и то на основу задуживања са изузетно високим каматама (око седа и више процената). Али је правилно коришћење примарне емисије огроман развојни потенцијал који уопште не користимо (за разлику од развијеног света). На пет година из тог извора ми бисмо могли да повучемо око 10 милијарди евра.
И, наравно, боље управљање привредним системима, укидање крупне корупције и сасецање организованог криминала, усмеравање субвенција које се дају странцима у домаћу привреду, обезбедило би и додатна средства од око две милијарде годишње.
Поред тога, оптимализацијом потребног броја запослених обезбедило би се тржишту рада неколико стотина хиљада оних који би у тим условима морали поштеним радом да задовољавају своје животне потребе, а не да као непотребни и штетни партијски кадрови оптерећују све системе, од локалних самоуправа и комуналних предузећа, до великих система, фиктивних привредних друштва, све до хиљада дезоријентисаних младих који данас чине пешадију организованог криминала.
Укратко, ми имамо могућност да у средњорочном плану од пет година обезбедимо око 25 милијарди евра сопствених средстава за сопствени развој. А стране инвестиције, ако желе да се реализују у Србији без подстицаја и без продаје наших људи у робље, добродошле су. Али наш развој не сме да зависи од њих.
Кадрови
Да ли имамо све потребне кадрове за робустан развој? Наравно да немамо. Али, да ли имамо неупоредиво боље кадрове од оних који данас доносе одлуке? Несумњиво имамо.
Велика развојна шанса су наши врхунски стручњаци који се сада убрзано враћају са Запада, зато што им је тамо постало неподношљиво да живе. Проверени на најразвијенијим тржиштима, огромног искуства и знања, људи који су давно пребринули све своје егзистенцијалне потребе и жељни да помогну Србији. Не користимо тај потенцијал.
У комбинацији са најбољима који живе и раде у Србији, а који су потпуно упоредиви са најбољима у свету у разним областима, али су скрајнути неоколонијалним системом који се овде примењује, додатно погоршано нашим коруптивним кадрирањем, ми врхунског кадра за убрзани развој имамо. Остаје као неспорно да паралелно са наведеним морамо стратешки јасно да развијамо додатне кадрове неопходне за одрживи развој.
Тржишта
Када сам рекао да није добро што смо толико повезани са само једним тржиштем (ЕУ), нисам заговарао између редова да се ти односе покваре, него да се развијају односи на другим тржиштима.
Имамо све предуслове да се развијамо у синергији са развојем оних друштава, држава и привреда које су обједињују у новој архитектури мултиполарног света. Та су нам врата широм отворена.
Наравно, предуслов је да развијамо домаће компаније, потпомогнуте домаћим банкама и сервисиране државном инфраструктуром у међународним односима. У супротном, резултат ће бити да они послују код нас, али не и ми на њиховом тржишту. За то смо сами себи криви, а не они.
Да закључим овај део. Имамо паре, кадрове и тржишта и наша амбиција мора бити да десетогодишњи просек привредног раста не сме да буде мањи од шест одсто (дупло већи од садашњег), да се животни стандард реално мора увећати за 70 посто у истом периоду, да се сиромаштво искорени, да нас Запад не може економски уцењивати. Све је то сасвим оствариво. Потребни су поштење, упорност и другачије позиционирање у свету.
Међународни положај Србије
У околностима када смо под нападом ЕУ (наравно, и САД и Британије) да нам отме КиМ убацивањем у Поглавље 35 правне обавезе да Србија призна да је тзв. Косово држава на исти начин на који је то и Србија (не треба никако мешати ово са "признањем Косова или столицом у УН за Косово" што се од нас не тражи у овој фази, пошто је претходна формулација сасвим довољна за реализацију успостављања признања тзв. Косова од других држава НАТО које то још нису урадиле, а то је опет сасвим довољан циљ нашим непријатељима), мора постати забрањено да се наш однос према ЕУ дефинише као "стратешко опредељење Србије".
Пошто је вероватно да ће се у релативно блиској будућности, због несносних болова које производи упорно ударање главом о зид, ЕУ опаметити на широком међународном плану, за тај отприлике петогодишњи период треба дефинисати наше односе као принципијелну сарадњу на обострану корист и у мери у којој је обострана корист могућа, за разлику од претходног периода када је Србија била стратешки опредељена ка интеграцијама у ЕУ.
У односу на НАТО, одмах раскинути све уговоре који су изнад основних односа најниже сарадње са НАТО. То је у самим уговорима предвиђено као могуће једностраном одлуком Србије. Зашто уопште задржати било какву сарадњу са НАТО? Па, због КФОР-а на Косову и Метохији. Нека комуникација мора да постоји.
Одустати од оцене да је улазак руске војске у Украјину фебруара 2022. године била агресија. И ускладити став са ставом Кине и Индије, али и Републике Српске коју је председник Милорад Додик тачно формулисао у сусрету са председником Владимиром Путином, да је Русија била приморана да интервенише. Тај став је чињенично тачан, правно утемељен и морално исправан. Став Србије о агресији то није.
Јасно осудити политику САД и према Русији, али и према Кини. Принципијелно стати у заштиту међународног правног поретка. Само тако ће нас надолазећи свет мултиполарности уочити као фактор који је знатно важнији од свог објективног економског и војног значаја. Тај политички замајац ће тако постати наша највећа развојна шанса и уједно главни штит одбране сопствених националних интереса.
Снажно развити дипломатску активност према државама ЕУ које нису признале тзв. Косово са непобитним уверавањима да то Србија никада неће урадити.
У великој мери побољшати и развити нашу сарадњу са земљама Африке. У тим односима тражити, када немамо довољно сопствених капацитета, да наступамо са Кином и/или Русијом. Зашто не и са западним државама? Па, зато што оне и њих желе да задрже у неоколонијалном статусу, и нама би веома штетило да будемо део те агенде.
Посебно развијати сарадњу са свим муслиманским државама у свету, зато што је наш интерес да они у Србима на Балкану не виде интересе супротстављене муслиманском свету на овим просторима. Идеално би било да развој муслимана виде у заједничком развоју са Србима. Треба констатовати да се на овом плану доста тога већ и ради.
Оставио сам за крај, зато што је однос према Српској полу-домаће, а полу-међународно питање. Без одлагања и оклевања ускладити поступке Србије са политиком Српске. А то значи, одмах престати са пријемом тзв. специјалног представника за БиХ у званичне посете Београду и не прихватати разговоре, ни формалне ни неформалне, наших високих представника са амбасадорима САД и Британије из БиХ. Изнети јасан став да ће Србија свим средствима спречити сваки покушај наметања нелегалних и тиме нелегитимних одлука Републици Српској.
Уместо краја
Што би се у дечјој песмици из мог детињства рекло, "почетак, ето шта је на крају".
Нови приступи кључним проблемима, који ће се ослањати на заиста реално велике могућности које имамо, истовремено ће нас ујединити, развити и одбранити у свету који опада и свету који настаје.
Бољи дани су пред нама. Зато што све што је од одлучујућег значаја – зависи од нас.