Како водити дијалог да ли прихватити или не експлоатацију литијума

Припадам групи људи који су против експлоатације литијума у Србији.

Разумем да организације суграђана којих се то највише тиче зато што живе у делу Србије у коме би се копао литијум, које су против, суштински не верују никоме – ни инвеститору, ни власти, ни опозицији. Има добрих разлога за такав њихов став.

Не мислим да је могуће избећи расправу о томе да ли ће се почети са експлоатацијом или неће.

Идеја "нема о чему да се разговора" види ризик у томе да се "Рио Тинту" и/или влади да уопште шанса за изношењем аргумената у корист експлоатације, али занемарује много већи ризик ако се разговор одбије.

Ако се разговор одбије, прелази се искључиво на дефанзиву. И као што знамо, колико год одбрана била добра, на крају се прими гол. Каква год тврђава била, на крају попусти.

Овај текст говори о томе како сврсисходно, и што је могуће сигурније, водити дијалог о томе да ли прихватити или не експлоатацију литијума у Србији. Ако дијалога уопште буде.

1. Основно је питање да ли би експлоатација литијума угрозила, битно угрозила, здравље људи. Изведено је питање колика би била економска корист за Србију.

Ако је штетно по здравље, нема о чему даље да се разговора, пошто здравље људи нема цену и није на продају.

2. То значи да мора бити забрањено и инвеститору и власти да говоре о економским/финансијским могућим ефектима инвестиције у периоду у коме се разматра утицај инвестиције и планиране експлоатације на животну средину, а тиме и на здравље људи, зато што тиме манипулишу емоцијама грађана и чине их мање усредсређеним на кључно питање здравља.

Није дозвољено говорити ни о милионима, ни о милијардама, ни о процентима претпостављеног раста БДП-а, док се претходно питање у вези здравља не расправи. Ако инвеститор и/или власт нису спремни да то прихвате и поштују, онда је јасно да нешто у погледу заштите животне средине није како треба и даљи разговор се прекида.

3. Расправа се мора водити у више фаза, са једнаком медијском заступљеношћу и оних који су за и оних који су против копању литијума. РТС се мора обавезати да ће, што се Јавног сервиса тиче, то обезбедити у својим програмима.

У првој фази инвеститор износи своје аргументе, па затим влада своје мишљење о томе.

Затим се сви материјали достављају групацији која је против, са мишљењем владе, и они формирају свој стручни тим који мора имати довољно времена за изношење одговора на изнете тврдње инвеститора.

Обе аргументације морају имати исту покривеност на Јавном сервису.

Након што су неометано изнете обе аргументације, даља расправа се води око спорних питања. И ту се прелази на дијалог стручњака обе стране. Добро би било опет у организацији САНУ, али сада у три дана, тако да буде сасвим довољно времена.

4. Ако расправа покаже да, што се документа тиче, постоји могућност да здравље људи не буде битно нарушено, онда је инвеститор дужан да о свом трошку одведе стручњаке које је изабрала групација која је против експлоатације на локацију где је та методологија већ примењена – како би се они, узимањем узорака на терену, могли уверити у безбедност експлоатације.

5. Ако и та фаза буде релативно задовољавајућа, инвеститор се мора обавезати, пре преласка на расправу о економским питањима, да ће са по 2 милијарде долара у јуанима у корист државе Србије и локалних заједница ( 2 Србији + 2 градовима односно општинама) гарантовати да штетних емисија у десетогодишњем периоду експлоатације неће бити.

Износ је велики, али пошто инвеститор тврди да је све безбедно по здравље људи, онда он зна да неће ни наступити услов под којим би могао да остане без тих пара, па нема везе колики је износ.

Како се не би могло рећи да не може инвеститор да зароби толики новац на десет година зато што новац има цену, обавеза инвеститора би се извршила тако што би купили десетогодишње обвезнице Кине и депоновали их у корист Србије и локалних самоуправа у неку од пет највећих кинеских банака. А за то време би инвеститор наплаћивао купоне на име камате као принос на уложени новац.

Зашто кинеске? Зато што је већи ризик од литијума веровати у западни финансијски систем. Јуан је најстабилнија валута на свету, кинеске банке су најбоље на свету, могућност да Кина због уцене не исплати Србији оно што би нам припадало не постоји.

6. Отуда разговор треба почети од ових четири милијарде долара.

Ако "Рио Тинто" није спреман да значајном количином новца гарантује безбедност, онда нема о чему да се разговара.

7. Када се заврши овај циклус разговора, онда се прелази на економски део по истој методологији, али сада између владе и грађана.

8. Један од важних услова за разумевање целине је могућност целокупне јавности да тачно зна, потврђено и од стране инвеститора, какве су и колике евентуално већ преузете обавезе Србије.

Власт је дужна да о томе обавести јавност, а инвеститор мора имати могућност да на нашем јавном сервису каже да ли је сагласан са изнетим тврдњама власти или има другачију аргументацију.

Након тога представници оних који су против експлоатације морају такође имати могућност на да Јавном сервису изнесу своје ставове о истим питањима.

Мислим да је боље према инвеститору и властима изнети овакав, или сличан предлог за разговор, као "узми или остави", него инсистирати на томе да "нема разговора". Зато што је ово предлог озбиљног дијалога, па ако им то није прихватљиво, онда заиста нема друге него да се одмере снаге. У ком случају је штета за Србију велика, а одговорност власти искључива.