Мали, Буркина Фасо, Бадентер и ми
Учешће и иступања на Самиту Русија-Африка одржаном 28. јула ове године и подршка коју је, заједно са председником Малија Асимијем Гоитом, пружио пучистима у Нигеру, лансирали су у медијску орбиту председника Буркине Фасо, Ибрахима Траореа (35), официра који је такође дошао на власт пучем 30. септембра 2022. Млади и харизматични политичар је, због своје храбрости и решености да се разрачуна са западном, пре свега француском неоколонијалном експлоатацијом ресурса и становништва своје земље, многе подсетио на револуционара Тому Санкару, прозваног и "афрички Че Гевара", који је, такође после војног пуча, био председник Буркине Фасо од 1983. до 1987. године.
Презиме Траоре буди сећање на дугогодишњег председника Малија Мусу Траореа (владао од 1968. до 1992), али и на низ других јавних личности са тим презименом из Малија, Буркине Фасо, Обале Слоноваче, Гвинеје, Сенегала и још неких афричких земаља. Ради се заправо о презимену из народа Мандинго и у мањој мери још неких народа из шире групе Манде из Западне Африке. Распрострањеност овог презимена у више држава последица је колонијалне прошлости и поделе коју су колонизатори исцртали према властитим потребама и нахођењима, границама често повлаченим праволинијски. Те поделе и неприродне границе су, након повлачења колонијалних власти, доводиле до сукоба новонасталих држава.
Иако су данас у међусобно добрим односима, удружене у борби против неоколонијалне политике Француске, Мали и Буркина Фасо су, управо као део колонијалног наслеђа, имале озбиљан погранични спор, који је изазвао два рата - 1974. и 1985. У решавање спора је укључена и највиша судска инстанца УН, Међународни суд правде (МСП), који је случај окончао пресудом од 22. децембра 1986. године.
Суд је пресуду донео полазећи од сагласности Буркине Фасо и Малија да решење спора мора да буде "засновано нарочито на поштовању начела недодирљивости граница наслеђених од колонизације", начела које је прихватила Организација афричког јединства, истакавши у резолуцији усвојеној у Каиру 1964. године, да се све њене државе чланице "обавезују да поштују границе које су постојале у тренутку када су стекле независност".
Реч је заправо о начелу uti possidetis iuris (које корен вуче из правила римског приватног права "uti possidetis ita possideatis" – "оно што држиш настави да држиш"), које је међународно право преузело и применило на задржавање колонијалних граница током деколонизације у Латинској Америци, још у XIX веку. Само неколико година након доношења пресуде МСП, отпочиње процес насилне сецесије Словеније и Хрватске.
Десетак дана пре почетка Мировне конференције о Југославији, која ће се одржавати у Хагу под председавањем лорда Карингтона, председник Србије Слободан Милошевић се састаје 29. јануара 1991. у Паризу са француским председником Франсоа Митераном, који му је рекао да је српска позиција тешка, јер Србија и српски народ не уживају наклоност Запада и јер је већ створена по Србе неповољна медијска слика, али да је право на српској страни. Понудио је да предложи да се формира консултативно правно тело које би помагало Мировној конференцији и да би се постарао да на челу тог тела буде његов близак сарадник и пријатељ, негдашњи министар правде, а сада председник Уставног савета Француске, професор Робер Бадентер. Захваљујући таквом телу, право, које је на српској страни, добило би на значају на Мировној конференцији.
Милошевић је на то пристао, јер заиста право је било на нашој страни, а Митеранов предлог је деловао искрено.
И оформљена је Арбитражна комисија Мировне конференције за Југославију, познатија као Бадентерова комисија, која је одиграла управо супротну улогу од оне коју је председник Митеран најавио. Наведено начело које је Међународни суд правде применио у случају Буркина Фасо/Мали, начело uti possidetis јuris, Бадентдерова комисија ће применити на југословенски случај, на штету српског народа, пребацивши га из колонијалног контекста у контекст нелегалне сецесије делова суверене и међународно признате државе, на коју свакако један такав правни концепт не може бити примењен, у складу са начелом да "из неправа не може настати право" ("ex iniuria ius non oritur").
Јер како је у својој књизи о праву народа на самоопредељење из 1995. године с правом констатовао италијански професор Антонио Касезе, који ће у једном периоду бити председник Хашког трибунала за бившу Југославију (чији ће ставови бити супротни ставовима научника Касезеа), "по међународном праву, шест југословенских република нису имале право на спољно самоопредељење (тј. сецесију, Б.М.Р.). Уз то, такво право није било прокламовано ни у југословенском Уставу. … Југословенски Устав не садржи одредбе које би пружале право на отцепљење шест република које чине Југославију. Осим тога, члан 5. став 3. предвиђа да се 'граница СФРЈ не може мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина'."
Међутим, Бадентерова комисија нелегалност сецесије бивших југословенских република не узима у обзир, већ у свом Мишљењу број 1, од 29. новембра 1991, констатује да је СФРЈ "у процесу распада". А одговарајући на питање које су поставили представници Србије "могу ли се унутрашње границе између Србије и Хрватске и између БиХ и Србије сматрати границима у смислу међународног права", Бадентерова комисија је у свом Мишљењу број 3. од 11. јануара 1992. године констатовала да се те границе "не могу мењати, осим уз слободно постигнут договор" и да "осим ако није другачије договорено, бивше (унутрашње) границе постају границе заштићене међународним правом."
Констатацију да бивше границе постају заштићене међународним правом Бадентерова комисија је правдала применом начела uti possidetis juris, цитирајући делимично пресуду МСП из случаја Буркина Фасо/Мали: "Овај закључак произлази из принципа поштовања територијалног status-а quo и, посебно, из принципа uti possidetis. Uti possidetis, иако је првобитно примењен у решавању питања деколонизације у Америци и Африци, данас је признат као општи принцип, као што је навео МСП у пресуди од 22. децембра 1986. у случају између Буркине Фасо и Малија: 'Овај принцип, међутим, нема карактер посебног правила, својственог одређеном систему међународног права. Он представља општи принцип, логички везан за феномен стицања независности, где год да се појави. Његов очигледан циљ је да спречи да независност и стабилност нових држава буду угрожени братоубилачким борбама које проистичу из спорова око граница'."
Међутим, овде се ради о манипулацији Бадентерове комисије делимичним цитатом пресуде МСП, који, иако је покушао да у максималној мери прошири домашај начела uti possidetis juris и иако га је извукао не само из изворног латиноаметричког већ и из афричког просторног контекста (прогласивши га не за праксу из које се рађа обичајно правило, него за већ успостављено правило, чији је домашај општи и није ограничен само на Јужну Америку и Африку), није то начело извукао из његовог суштинског, колонијалног контекста.
На то јасно указује део пасуса пресуде МСП који претходи цитираном пасажу, а који Бадентерова комисија није навела, као и наставак последње цитиране реченице који гласи "након повлачења управљачке силе", а под "управљачком силом" се мисли на колонијалну метрополу. У истој пресуди, Суд је констатовао:
"Овај принцип има за циљ, пре свега, да обезбеди поштовање територијалних граница у тренутку стицања независности. Ове територијалне границе могу бити само разграничења између административних подела или колонија, које све потпадају под исти суверенитет. У овој хипотези, примена принципа uti possidetis подразумева трансформацију административних граница у међународне границе у правом смислу речи. (…) Као принцип који диже на ниво међународних граница старе административне границе успостављене током колонијалне ере, uti possidetis је стога општи принцип који је нужно повезан са деколонизацијом где год да се она догоди."
Поред наведеног "поткресивања" цитата из пресуде МСП на начин који би требало да погрешно прикаже да је тај суд констатовао важење начела uti possidetis juris и ван колонијалног контекста коме припада, Бадентерова комисија се у Мишљењу број 3 послужила и "поткресивањем" цитата члана 5. Устава СФРЈ, цитирајући само његове ставове 2. и 4, који јој одговарају, али не и ставове 1. и 2, који јој не одговарају. Бадентерова комисија наиме каже у Мишљењу број 3: "Овај принцип (uti possidetis juris, Б.М.Р.) се утолико лакше примењује на републику, јер је другим и четвртим ставом члана 5. Устава СФРЈ прописано да се територије и границе република не могу мењати без њихове сагласности."
Међутим, члан 5, Устава СФРЈ је гласио: "Територија СФРЈ је јединствена и сачињавају је територије социјалистичких република. Територија републике не може се мењати без пристанка републике, а територија аутономне покрајине — ни без пристанка аутономне покрајине. Граница СФРЈ не може се мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина. Граница између република може се мењати само на основу њиховог споразума, а ако се ради о граници аутономне покрајине - и на основу њене сагласности."
Када се ставови 2. и 4. цитираног члана, на које се Бадентерова комисија позвала, а који не дозвољавају промене територија и граница република без њихове сагласности, ставе у контекст ставова 1. и 3, који гарантују јединство територије СФРЈ и дозвољавају промену граница СФРЈ, а то значи и излазак неке од република из Федерације, само уз сагласност свих република и покрајина, које у конкретном случају није било, долазимо до тога да се у одсуству сагласности свих република и покрајина да нека од њих изађе из СФРЈ, о промени граница може говорити само као о дешавању у оквиру СФРЈ (што и јесте смисао уставних одредби о којима је реч, које су и примењиване у пракси приликом неких ситнијих корекција републичких граница у оквиру СФРЈ).
Познато је да је, иако сам није био члан Бадентерове комисије, међународноправна питања за њене потребе обрађивао париски професор Ален Пеле, човек који ће коју годину касније постати адвокат БиХ у поступку пред МСП против Србије (и Црне Горе) у вези са применом Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.
Убрзо после доношења Мишљења број 3 Бадентерове комисије, Пеле је 1992. за потребе Министарства за међународне односе Квебека сачинио извештај "Територијални интегритет Квебека у случају стицања суверености", који су уз њега потписала још четири истакнута међународна правника (Томас Франк, Розалин Хикинс, Малколм Шо и Кристијан Томушат). У том извештају је наведено:
"Иако је примењена у веома различитим околностима и, у извесној мери, уживала санкцију јуриспруденције, доктрина је дуго оклевала да посматра uti possidetisкао универзално применљив принцип који би се могао потврдити ван контекста деколонизације. Више не може бити било какве сумње данас."
Након позивања на пресуду МСП у случају Буркине Фасо против Малија и цитата из ње, у овом извештају је даље констатовано: "Ипак због бројних алузија које је Суд изнео на специфичан проблем деколонизације, и због самог предмета спора, остала је извесна сумња у примењивост принципа ван колонијалних оквира. То се не може рећи за Мишљење бр. 3 које је донео Арбитражни комитет о Југославији 11. јануара 1992. године." И даље је цитирана тврдња из Мишљења број 3 Бадентерове комисије о томе да је начело uti possidetisjuris начело општег карактера које важи и ван колонијалног контекста, укључујући и ситуацију која је настала растакањем СФРЈ.
Дакле исти аутор, Ален Пеле, најпре у Мишљењу број 3 Бадентерове комисије, користећи се абузивно селективним цитирањем, констатује да је МСП у пресуди у спору Мали/Буркина Фасо констатовао да је начело uti possidetisjuris примењиво и ван контекста деколонизације, да би само који месец касније у извештају писаном за власти Квебека констатовао да је након те пресуде МСП остала сумња у погледу примењивости тог начела ван колонијалног контекста, али је такву сумњу отклонило управо Мишљење број 3 Бадентерове комисије. Ради се дакле о зачараном кругу очигледно свесне манипулације.
Тако је, дакле, једно у основи неправедно начело, које у суштини представља давање предности мањем злу (очувању неправедних и неприродних граница из колонијалног доба) у односу на веће зло (сукобе у циљу кориговања тог неправедног и неприродног колонијалног наслеђа), пресељено, за потребе растакања СФРЈ на начин који су зацртале западне силе, из контекста деколонизације у контекст насилне противправне сецесије. Чиме је на симболичан начин показано да и нас Запад сматра само објектом својих неоколонијалних амбиција.
