Једно горко сећање на оца Доре Бакојани

Било ми је јасно. Стари лисац Константин Мицотакис је понудио много више од онога чему смо се надали. Не само своје лично залагање пријатељским каналима, већ државну акцију. Тиме нам је потпуно запушио уста. Али то више од очекиваног је понудио са сасвим неодређеним временом покретања такве акције, што ми је више него очигледно указивало на то да је то време: "никад"

Српску јавност потресла је чињеница да су, иначе политички прилично очекивано а правно потпуно неосновано, Комитет за политичка питања и демократију Парламентарне скупштине Савета Европе, а потом и сама ПС СЕ, препоручили да Косово буде позвано да постане члан Савета Европе. То је учињено на основу извештаја грчке чланице Парламентарне скупштине Савета Европе Теодоре Доре Бакојани.

Оне осетљивије и склоније да верују у снагу традиционалних пријатељстава међу народима (ову склоност имам и ја, али и свест да се пријатељски однос не може очекивати од сваког припадника пријатељске нације, посебно ако тај припадник има политику дубоко у својим генима) посебно је погодило то што је ауторка тог, за нас разочаравајућег извештаја – Гркиња.

Име Доре Бакојани имали смо прилике да релативно често чујемо, мада су многи то заборавили, између 2006. и 2009. године, када је вршила функцију министра спољних послова Грчке. Нешто је мање познато да је пре тога она била, од 2002. до 2006. године, градоначелница Атине, а готово се нико не сећа чињенице да је у периоду нешто краћем од годину дана, између 1992. и 1993. године, као тридесетосмогодишњакиња (рођена је 1954. године) била министарка културе Грчке (на ком месту је наследила чувену Мелину Меркури).

Оно што, изненађујуће, наши медији уопште не помињу је чињеница (која иначе у великој мери објашњава порекло више него богате политичке каријере ове Гркиње) да је Дора Бакојани ћерка Константиноса Мицотакиса, једног од најутицајнијих политичара у новијој историји Грчке, негдашњег министра у више ресора и премијера Грчке (од 11. априла 1990. до 13. октобра 1993. године), као и председника и касније и почасног председника Нове демократије, једне од две најутицајније партије у Грчкој. Брат Доре Бакојани је садашњи премијер Грчке Киријакос Мицотакис, а њен син Костас Бакојанис је од 2019. до 2023. био градоначелник Атине.

Константинос (Константин) Мицотакис је нама остао у сећању као пријатељски настројен политичар, који је улагао напоре за постизање мира на овом подручју. Посебно је била запажена његова улога у настојању да се усвоји Венс-Овенов план за Босну и Херцеговину, због чега је 5. маја 1993. године, као премијер Грчке, боравио на Палама да би, заједно са председником СРЈ Добрицом Ћосићем, председником Србије Слободаном Милошевићем и председником Црне Горе Момиром Булатовићем покушао да утиче на посланике Народне скупштине Републике Српске да прихвате тај план (који, додуше, по много чему није био повољан за Србе, али би да је прихваћен донео мир и кантонизацију БиХ сличну оној коју је предвиђао предратни Кутиљеров план, који су српска и хрватска страна прихватиле, али га је Алија Изетбеговић, након првобитног прихватања, на сугестију америчког амбасадора Цимермана, одбацио).

Средишњи елемент

Моја маленкост је имала прилику да се два пута сретне и разговара са Константином Мицотакисом, најпре у октобру 2004. а затим у рано пролеће 2005. године, оба пута у Атини, у просторијама које је Мицотакис користио у својству почасног председника Нове демократије. Такође смо једном имали и телефонски разговор негде у новембру 2005. године.

У то време био сам један од три правна сарадника (Legal Associate) председника Слободана Милошевића у Хагу. То је био моменат када је почео део суђења када се изводе докази одбране и на листи сведока одбране налазили су се Константин Мицотакис и Каролос Папуљас, такође истакнути грчки политичар (иначе припадник левичарског Пасока), који је током трајања југословенске кризе у једном периоду био министар спољних послова Грчке (од 1993. до 1996. године). Папуљас је, пре мојих наведених сусрета са Мицотакисом, већ био у посети председнику Милошевићу у Притворској јединици УН у Шевенингену, ради договора о будућем сведочењу у складу са англосаксонском праксом (тзв. proofing).

Председник Милошевић ми је једног дана, почетком октобра 2004. године, рекао да је имао телефонски разговор са Константином Мицотакисом, да му је овај потврдио да ће да сведочи, али, како је Мицотакис веома близак са Џорџом Бушем старијим, оцем у том тренутку актуелног председника САД, да су причали и о могућности да се изврши неки политички утицај у прилог побољшања положаја председника Милошевића и да је Мицотакис обећао да ће се заузети у том правцу.

Наравно, и председнику Милошевићу и мени је било јасно да је укупно стање лоше, да је "суђење" њему било средишњи елемент и, може се рећи, смисао тог у том тренутку захукталог институционалног механизма у који је уложен велики новац и ангажовано много људи. Ипак, радило се о политичком суду, створеном и устројеном на иницијативу и у складу са захтевима САД, па смо рачунали да је, ако већ Мицотакис нуди своју услугу, можда могуће да се утицајем на државни врх САД ствари ипак у некој мери промене набоље. Како о свему није било могуће да се разговара телефоном, председник Милошевић ми је рекао да одем у Атину, да бих детаљније попричао са Мицотакисом. На крају разговора, председник Милошевић ми је рекао: "Мицотакис је наш велики пријатељ!"

Осећај извештачености

Одмах по доласку у Атину отишао сам у просторије почасног председника Нове демократије, које су се налазиле у непосредној близини Председничке палате. Дочекали су ме Мицотакис, необично висок и за осамдесетшестогодишњака изненађујуће виталан човек, и једна старија госпођа коју ми је представио као своју вишедеценијску сарадницу. Обоје су били више него љубазни и посебно су се детаљно распитивали о томе како је председник Милошевић и какви су му услови и третман у притвору. Ипак, имао сам осећај неке извештачености у том наступу. Оно што ми се посебно није свидело је то што је Мицотакис, потврдивши да хоће да сведочи, рекао да сматра да би он и Папуљас (који је већ исказао спремност да сведочи међу првим сведоцима одбране, због чега је и долазио у Хаг) требало да сведоче на крају суђења. Чинило ми се да је то одлагање, које је било у супротности са нашом стратегијом да стране сведоке са посебном политичком тежином (попут Руса Примакова, Ивашова итд.) изведемо што пре, било мотивисано жељом да уопште не сведочи (што је на крају и био случај).

Што се тиче оног политичког дела приче, најпре ми је потврдио да је дугогодишњи пријатељ Џорџа Буша старијег, до чега је очигледно веома држао, јер су му се на централном месту у канцеларији налазиле две фотографије: једна, на којој је са Бушом, и друга, на којој је са васељенским патријархом.

Како су се ближили амерички избори, на којима је Џорџ Буш млађи био кандидат за други председнички мандат, Мицотакис ми је рекао да морамо да сачекамо, јер све зависи од резултата тих избора. Ако случајно Буш изгуби од демократског противкандидата Керија, ту неких шанси не би било за било какав позитивни помак, јер би повратак демократа на власт значио и повратак у врх власти истих оних људи који су водили антисрпску политику деведесетих и који су створили Хашки трибунал као средство за накнадно "правосудно покривање" и правдање својих поступака из тог времена. У случају победе Буша, који није имао наведено оптерећење, могло би се рачунати на евентуално побољшање односа и олакшање положаја председника Милошевића, посебно уз ослонац на старо пријатељство Буша старијег и Мицотакиса. Изневши ми то стање ствари, које ми је и иначе било познато, Мицотакис ми је предложио да у случају Бушове победе дођем поново код њега у Атину, негде након председничке реинаугурације, а у међувремену да му пошаљем детаљан приказ дотадашњег тока суђења, да би он био довољно информисан.

И у погледу ове теме имао сам неки лош утисак – утисак да је објективно постојећа потреба да се сачека на резултате америчких избора била нешто што је одговарало Мицотакису, за чију исказану намеру да помогне ми се чинило да није искрена.

(Не)очекивано

По повратку у Хаг обавестио сам председника Милошевића о свему што ми је Мицотакис рекао, сем о свом негативном осећају и сумњи, најпре зато што нисам био сигуран да ли је мој осећај исправан, а затим и да не бих тек тако разочарао председника. Уз све друге активности на припреми одбране председника Милошевића, због којих често по целу ноћ нисам спавао, током наредних месец дана сам спремао тражени приказ суђења који ми је Мицотакис тражио.

Џорџ Буш млађи је поново победио на изборима, прошла је инаугурација и негде крајем зиме 2005. председник Милошевић ми је рекао да одем поново код Мицотакиса. Делегацију је појачао са још два члана: академиком Костом Михаиловићем, који је био приближно истих година и сличне виталности као и Мицотакис, и Богољубом Бјелицом, председником удружења "Слобода" које је помагало у припреми одбране председника Милошевића.

Када смо стигли код Мицотакиса, након поздрава и представљања присутних, домаћин је, практично ми не дозволивши да ишта кажем о теми због које смо дошли, театралним тоном рекао: "Имам изузетно добре вести! За председника Грчке, захваљујући мом залагању јер већину у Скупштини има Нова демократија, изабран је Каролос Папуљас, који је мој добар пријатељ. Знам да сте већ били у контакту са њим, али молим вас да одсад комуникација са њим иде искључиво преко мене. Осим тога, моја ћерка Дора би ускоро требало да буде постављена за министра спољних послова Грчке. То све отвара простор да моје залагање код Американаца преко Буша старијег не буде само ствар моје личне иницијативе и пријатељског утицаја, већ да и грчка држава на неки начин стане иза тога. Надам се да сматрате да је то у реду и да ће председник Милошевић бити задовољан."

Одговорих, наравно, потврдно, а академик Михаиловић и г. Бјелица се сагласише. Али Мицотакис ми и не допусти да довршим започето питање о томе када можемо очекивати да нешто почне да се дешава, прекинувши ме речима: "Морате да будете стрпљиви. Ја ћу вас о свему обавештавати." Пред наш полазак, поновио је да би он и Папуљас сведочили пред крај процеса, "јер би то било ефикасније".

Било ми је јасно. Стари лисац је понудио много више од онога чему смо се надали. Не само своје лично залагање пријатељским каналима, већ државну акцију. Тиме нам је потпуно запушио уста. Али то више од очекиваног је понудио са сасвим неодређеним временом покретања такве акције, што ми је више него очигледно указивало на то да је то време: "никад". Мој утисак су недвосмислено делили моји сапутници, академик Михаиловић и г. Бјелица.

Помоћи на дугачком штапу

По повратку у Хаг, опет сам све што ми је речено детаљно пренео председнику Милошевићу, поново га поштедевши мог негативног утиска и разочарања због сада више него очигледне Мицотакисове неискрености. Саслушавши ме, и председник Милошевић исказа сумњу због тог остављања обећане помоћи на дугачком штапу, али ипак констатова на крају: "Мицотакис је велики пријатељ нашег народа." И никада више о Мицотакису нисмо разговарали.

Крајем лета 2005. иначе лоше здравствено стање председника Милошевића се драстично погоршало. Под дејством дугогодишње, у притвору очигледно неадекватно лечене хипертензије, његови крвни судови, посебно они у глави, ослабили су. Почео је да осећа стални шум у глави и да има проблеме са слухом. Када би неки од холандских лекара констатовао озбиљност његовог стања, попут рецимо др де Лаата из Лајдена, судеће веће би брже боље ангажовало "независног експерта" који би тврдио да стање није озбиљно како је заиста било. Затворски лекар Паулус Фалке, иначе најодговорнији за неадекватно лечење, и управа затвора су оптуживали председника Милошевића да сам минира своју терапију (што је било немогуће, јер притвореницима лекове у предвиђено време доносе затворски чувари и они их пију пред њима) те да се тиме могу објаснити повремене хипертензивне кризе.

На захтев и по избору председника Милошевића почетком новембра 2005. у Хаг је дошла и прегледала га екипа од три лекара: докторке Шумилине из Русије, докторке Леклер из Француске и доктора Андрића из Србије. Они су констатовали да је стање његовог кардиоваскуларног система веома лоше, да су ризици велики и да је неопходно озбиљно лечење, па чак и евентуална хируршка интервенција. И овај налаз је судеће веће игнорисало, ангажујући "независне експерте" да би га негирали.

Код оваквог стања ствари, сетих се Мицотакиса и његових обећања да ће грчка држава политички помоћи председнику Милошевићу. Ако је већ дао обећање политичке помоћи Грчке, додуше очигледно неискрено обећање, чинило ми се да не може да одбије моју молбу да грчка држава пошаље екипу својих врхунских лекара, који би крајње непристрасно утврдили право здравствено стање председника Милошевића и предложили одговарајући третман. Због такве помоћи, која је много мања од неискрено обећаног политичког залагања, Грчкој нико не би могао да замери, али тешко да би судеће веће могло да занемари мишљење лекарског тима иза чијег стручног ауторитета, професионалности и непристрасности би стала грчка држава.

На моје питање, уз више пута поновљену констатацију да је нама потребан објективан стручни налаз реномираних експерата и ништа више од тога, Мицотакис кратко и грубо (бар сам ја то тако доживео) одговори: "То није реално!"

О мојој идеји да потражим од Мицотакиса помоћ у тој ситуацији, а мом позиву и о Мицотакисовом одговору нисам ништа рекао председнику Милошевићу. Нисам хтео да му стајем на муку и да га разочаравам.

Никаквог контакта даље нисам имао са Мицотакисом. Не знам ни зашто бих.

Председник Милошевић је преминуо 11. марта 2006. године, у 65. години живота, од болести коју су "независни експерти" Хашког трибунала оспоравали. Константинос Мицотакис је умро 29. маја 2017. године, у 99. години живота.