Наш избор
Пред фреском која је због Бранислава Нушића преспавала 20. столеће
Уколико Немањићи не прилазе вама, покушајте да приђете ви њима, барем док сте на годишњем одмору
Пут ка манастиру Светог Јована Претече на каменитој Маникејској гори вијуга из долине равне као тепсија у којој се свио Серез, грчки град који познајемо и као Сер.
Када би назив ове планине био повезан са учењем персијског философа Манија, који је живео у трећем столећу, налазили бисмо се на трансверзали древног евроазијског учења, одавно заборављеног манихејства, у хришћанству оглашеног за јерес, које је у трећем, четвртом и петом веку покушало да обједини идеје Христа, Заратустре и Буде у један философско-религијски оквир.
У првим вековима Нове ере манихејско учење захватало је простор од данашње Велике Британије, преко Ромејског царства, Балкана, Египта, Мале и централне Азије, све до Кине, где сам, на рубовима пустиње Такламакан у провинцији Гансу, пре коју годину имао прилику да видим неке од материјалних остатака које су за собом оставили манихејци.
Нажалост, тачно порекло грчког назива ове планине тешко је сазнати, осим да потиче из Средњег века. До ослобођења од отоманске власти, Грци су ову планину понекад називали и сасвим туркофоно: Боздакас, од турског Боз Дак.
Словенски назив Маникејске горе је Змијница, и ту нема више никаквог семантичког колебања, ни двоумљења.
Планина змија
Ужегао дан. Чини се да летња јара топи стење и асфалт. Клима уређај у аутомобилу једва расхлађује возило које тек у првој или другој брзини савладава ужарене серпентине. Право је чудо да на планини нема пожара.
Проређене четинарске шуме на почетку успона, при врховима замењују камените литице и шкрте, посне ливаде овенчане стрњиком. Крај је пуст, како доликује планини змија.
Десно од пута је тек један метох, а који километар даље, са леве стране, може да се види и једна испосница.
Овом вијугавом стазом пре 128 година прошао је Бранислав Нушић, јашући на коњу, јер се, како је записао, друкчије до манастира није могло доћи.
На тада изазовно путовање козјим стазама, дуго десетак километара, Нушића је приволео сликар Паја Јовановић. На предлог чувеног сликара, Нушић је желео фотографијом да овековечи фреску цара Душана, царице Јелене и царевића Уроша која се налази(ла) у храму Светог Јована Претече, тачно изнад гроба Генадија – Генадиоса Схолариса, првог патријарха устоличеног након пада Цариграда 1453. године.
Комедиограф и будући конзул Краљевине Србије у Серезу за то путовање је имао добар разлог.
Због обавеза преузетих према Аустроугарској, такозваном тајном конвенцијом, тадашња Србија геополитички је била гурнута ка југу, уместо ка крајевима у којима су њени сународници били у већини.
Када је 1897. године Београд одлучио да у Серезу, који је некада био у саставу Душановог царства, отвори свој конзулат и потом српску школу, покушао је да дефинише оквир зоне свог утицаја. Осим у Серезу, српски конзулати били су отворени у Скопљу, Солуну, Битољу и Приштини.
Бачен, без изгледа на излаз
У крају око Сереза тада је живело 26 одсто словенских верника Васељенске патријаршије, спрам 14,5 одсто православних Грка и 34,5 одсто пробугарских егзархиста. Остатак популације чинили су Турци, остали муслимани и Јевреји.
Бугари су се ослањали на комитску акцију, Грци на Васељенску патријаршију, а Срби су, како бележи Алексеј Тимофејев у књизи "Конзулат Краљевине Србије у Серезу 1897 – 1900", у свом "активу" имали само лојалност према Турској у ратовима 1885. и 1897. године.
До доласка у Серез, 1897. године, Нушић је био конзул Краљевине Србије у Приштини која се тада такође налазила у саставу Отоманске империје.
Дипломатски посао у Турској тога доба није био нимало лак, понајмање једноставан и безбедан. Неки од конзула су једноставно убијани, попут Луке Маринковића, Александра Аркадијевича Ростковског или Григорија Шчербина.
"Бачен, без унапређења, без изгледа на излаз. Заборавио сам скоро језике стране, заборавио сам да се опходим са људима; заборавио сам да будем нежан према људима и деци; отежао сам у мишљењу; отежао у писање", забележио је Нушић.
Као будући конзул у Серезу, Нушић је желео да сними и тако документује фреску на којој је приказана породица цара Душана, јер би то тада значило да Србија има извесна историјска права у тој области.
"Јашио сам на коњу, јер се друкчије до манастира не може доћи, и у бисагама носио апарат. Не знам шта се апарату могло десити, тек он се некако отвори и пропусти светлост на плоче у њему. Стога ми слика рђаво успе те се почнем опремати да ког другог дана поново одем. Како је у то доба пало отварање српске школе у Серезу, то се Грци уплаше мојих честих похода у манастир, а учини им се и опасно да се фотографијом сачува споменик који би бар доказао да и Срби имају право на тај манастир и по наредби грчког консула – Грци за тог човека кажу да је веома образован човек – и са благословом сереског грчког митрополита изгребу целу слику и прекрече зид! Тако је недавно, на част Грцима, уништен један веома скупоцен споменик", забележио је Нушић.
Фреска коју су Грци због Нушићеве посете изгребали и прекречили, како би спречили објаву њене слике, појавила се након обнове манастира страдалог у пожару 2010. године.
Шест година касније, Томислав Николић је, као председник Србије, проглашен за почасног грађанина Сереза, односно Сера. На церемонији уручења кључева града, чуло се да је поменути грчки патријарх Генадиос Схоларис сахрањен испод фреске на којој је приказана породица цара Душана.
Још шест година касније, 2022. године, публициста Димитрије Марковић објавио је слику ове фреске у "Политици".
Коси поглед наговештава стрепњу за царство
У дворишту манастира, прокључала тишина. Калдрма је усијана. Ближе цркви, ипак се чује весео, али не и непристојан кикот монахиња.
Тај смех и млаз свеже планинске воде из чесме коначно нас извлаче из пакла летње врућине. Врло брзо, једна од монахиња излази из конака. Каже нам да мало сачекамо. Потом, улазимо у цркву за њом и врло лако, са десне стране, док она чисти кандила, проналазимо фреску која је због Бранислава Нушића преспавала цело 20. столеће.
"Забрањено је сликање унутар храма", каже монахиња и њену заповест поштујемо.
Са зида нас посматра цар Душан, чији коси поглед улево од нас као да наговештава бригу или чак стрепњу. Иза оштећеног лика царевића Уроша назире се крхки дечак, а од царичине лепоте остало је само крупно око.
Фреска као да синтетизује судбину Душанове државе која, ни споља ни изнутра, није имала довољно времена да се учврсти и одржи после његове смрти.
У манастиру не продају алкохол, нити нам је, као у неким нашим манастирима, ико говорио лоше о другим људима, културама или цивилизацијама.
У манастиру продају искључиво сопствене занатске производе и иконе.
Монахиња која је са нама прича нам да Срби понекад долазе да виде фреску за коју се сазнало, пре свега захваљујући Димитрију Марковићу.
Овамо долазе они који су призвани овим местом, па је и најмањи број таквих ходочасника важнији и већи од било ког, па и највећег броја хипотетичких туриста.
Осећамо да је мера наше посете испуњена и за другу посету остављамо питања о краљу Милутину, краљици Симониди која је овај манастир веома поштовала и у њему често боравила, о утицају Маре Бранковић на постављање патријарха Схолариса, Јелени Мрњавчевић која је овде сахрањена са ћеркама…
Одлазимо назад ка Серезу и даље, ка језеру Дојран и потом нашој сталној станици на путу ка Грчкој и из Грчке: цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричаном, где још увек можете без плаћања улазнице ући директно у 14. столеће, разгледати фреске и срицати средњовековне натписе, а да око вас нема туристичке ларме, сувенира, тискања светине, ни бујице општих места којима вас засипа водич.
Верујем да преко оваквих "граничних прелаза", као што су Старо Нагоричано и Свети Јован Продром, путују они који на летовањима још увек бирају плаже без лежаљки и сунцобрана, односно они све малобројнији којима искошени поглед цара Душана још увек нешто значи.
