У пролеће прошле године, у Сијану сам упознао Јанг Гаођијана. Копајући бунар 1974. године, заједно са неколицином земљака, Јанг је, нехотице, открио ратнике од теракоте.
Остало је историја светске археологије.
Јанг ми је поверио, парафразирам, да је он сељак ког је инерција живота гурнула ка археологији. Данас, као да је Хајнрих Шлиман у Троји или Микени, Јанг седи и потписује монографије чије је прве речи исписао својим крампом.
Захваљујући том Јанговом крампу, који је тражио само воду, данас знамо да је више од 8.000 непомичних официра и војника, 130 кочија са 520 коња и око 150 ратних коња, уз послугу, играче, чиновнике, птице и остале животиње, пуних 2.200 година, дакле врло стрпљиво, и колико до јуче, чувало још увек неотворену гробницу Ћин Шихуанга, првог кинеског владара – ујединитеља.
Наслеђе под плаштом тајновитости
Кинези кажу да гробницу првог ујединитеља Кине и оснивача династије Ћин нису отворили због тога што још увек не располажу технологијама које би, претпостављају, биле потребне да артефакти из ње буду сачувани.
У вези са гробницом Ћин Шихуанга испредају се, стога, читаве урбане легенде.
Једна од њих каже да је у близини гробнице, која није тек једна просторија већ огроман комплекс, забележено повећано присуство живе. Иде се дотле да се претпоставља да око места на ком почива император постоји опкоп пун тог течног метала, што би била сцена достојна филмова о Индијани Џонсу.
Други сматрају да су погребне одаје комплекса, који се протеже километрима у ширину и дужину, пун древних замки које упокојеном императору треба да обезбеде вечни мир и спокој.
Постоји, међутим, читав низ чињеница на којима су овакве претпоставке засноване, а које заиста сведоче да ни најсавременије технологије, понекад, не обезбеђују потпуно очување пронађених артефаката.
Када су откопали прве ратнике од теракоте, наиме, боје на њима још увек су биле видљиве. Али, ишчезле су врло брзо у додиру са ваздухом, па данас све фигуре имају истоветну боју земље од које су направљене.
Ни најсавременија технологија презервације и конзервације из 20. столећа, напросто, није могла у потпуности да сачува скулптуре у стању у ком су биле пронађене.
У околини Сијана посетио сам, такође неотворену, гробницу једине кинеске императорке Ву Цетијен, као и будистички манастир Фамен, за који се верује да чува остатке будиног прста.
Тајна будиног прста
Док је километрима дугачка гробница Ву Цетијен ширила око себе посебну измаглицу мистерије, јер је, за сада, могуће ходати само изнад ње, по посебно уређеној стази, будин прст, неко је поменуо палац, попут ратника од теркоте, представља плод археолошког проналаска у провинцији Шаанси.
Пронађен је 1987. године, заједно са још три будистичке реликвије. Будина кост била у најмањој од осам кутија начињених од сандаловине, сребра, злата и жада које су биле једна у другој.
Многи сматрају да се с правом верује да је посреди кост буде Сидарти Гаутаме.
Модерна Кина свом историјском и културном наслеђу, не скидајући са њега дискретни вео тајновитости и мистерије, данас удахњује нови смисао и живот, како би представила свој вишемиленијумски државни и цивилизацијски континуитет, али и дух толеранције чију инспирацију проналази у епохи династије Танг.
Вратимо се, стога, вечној стражи од теракоте у Сијану.
Након Периода зараћених држава...
Ове године, у којој се обележава пола века једног од најзначајнијих археолошких проналазака у историји, можемо рећи да хиљаде ратника од печене глине више не чувају само запечаћену гробницу првог кинеског императора Ћин Шихуанга и њега самог у загробном животу, већ су, поменутим открићем, ступили на симболичку стражу "једне Кине".
Осим што су светска сензација у области археологије, дакле и културе, ратници од теракоте су, истовремено, снажан симбол кинеског јединства и кинеске меке (културне) моћи, јер им је првобитна намена била да чувају гробницу првог кинеског цара, што транспоновано у модерно време значи да сада чувају успомену на завет да Кина не само да треба, већ, уколико жели да постоји, мора да буде једна и недељива.
Не ради се ту о пукој, једнодимензионалној симболици територијалног збира.
Осим што је био оснивач прве кинеске империје, Ћин Шихуанг је поставио темеље централној кинеској власти, кинеском бирократском систему који је данас остао један од најбољих или је чак најбољи на свету, као и самој идеји о великој кинеској нацији, без које не би било модерне Кине као изданка вишемиленијумске цивилизације која кроз модерну Кину траје.
Победама и уједињењем земље, историјска фигура Ћин Шихуанга је засенила трагични Период зараћених држава (476 – 221), што је у симболичком, али и политичком смислу, актуелно и данас, имајући у виду настојања и конкретне вишедеценијске покушаје САД и њихових савезника да оснаже сепаратистичке покрете екстремиста на Тајвану, у Синђангу, Хонгконгу и Тибету.
Шта би циник рекао?
Када би предочена геополитичка агенда САД успела, Кина би заиста била подељена на најмање пет или шест, а извесно и више, одвојених државоидних целина, које би у значајној мери биле међусобно супротстављене и завађене, баш као што је то био случај са седам међусобно зараћених кинеских држава пре више од 2.200 година, у време Периода зараћених држава.
Циник би рекао да Јужни Словени, заједно са народима Источне Европе, каскају за Кином око 2.200 година, будући да управо сада, на властиту штету, пролазе кроз период завађених држава, допуштајући САД да их на тај начин држе под контролом и у потпуној покорности.
Ли Ганг, директор Музеја маузолеја Ћин Шихуанга, савршено је схватио значај ратника од теракоте, описујући их, према наводима листа "Пиплс дејли", као "златну визит карту кинеске дипломатије културног наслеђа", додајући да они играју незаменљиву улогу у јачању заједничког идентитета кинеске нације и аутентично приказују и древну и модерну Кину.
Чувени синолог Жак Жерне је забележио, парафразирам поново, да Запад никада до краја није упознао кинеску цивилизацију. Западњачка историја односа са Кином је историја ратова, пљачке и притисака.
Што више и дуже Кину мери властитим аршинима, Запад добија све нетачнији резултат и што је најгоре по све нас властиту рачуницу заснива на таквом резултату, уз шта иде ирационална амбиција да тај кинески свет уподобљава према себи.
Србија нема ту врсту "европског" или западњачког наслеђа.
Наше трупе никада нису учествовале у бомбардовању кинеских лука, нити су опљачкале Стару летњу палату и Забрањени град. Никада свој дефицит у трговини са Кином нисмо "пеглали" насилним извозом опијума у ту земљу.
Напротив, наше историјско искуство са Западом сродније је кинеском искуству.
То је велика прилика да, без оптерећења и лошег наслеђа, начинимо велике и важне, притом у потпуности сопствене кораке у упознавању и што је најважније објективном разумевању кинеског света.
На пример, од кључне је важности да разумемо филозофију кинеског доживљаја људских права или развоја онога што називамо демократијом, али без надмености, осионости и свакако лажног осећаја супериорности који "краси" западни поглед на Кину.
При корак на том путу је лекција о насушном јединству коју нам са другог краја света, већ пола века, држе васкрсли ратници од теракоте.
Није случајно прва изложба ратника од теракоте приређена у Јапану већ 1976. године, свега годину дана од њиховог открића, након чега су артефакти из Сијана до данас обишли 49 земаља и 200 градова.
Симболичка порука те глобалне путујуће изложбе је знатно шира од пуког разгледања артефаката пуних историјских и занатских куриозитета.