Опијум 21. века: Амерички дух из кинеске вазе (I)

У другој половини 18. столећа, источни део данашњих САД започињао је борбу за политичку и економску независност од британске империје.

Била је то епоха глобалних промена, изван домашаја тада поробљених балканских народа, па је овдашњој, али и широј јавности, до данас остало прилично непознато шта се све тада догађало у белом свету, на Тихом и Атлантском океану, и како су успостављани односи две данас најмоћније економске силе, Кине и САД.

Књига "Дивна земља и Средишње краљевство" Џона Помфрета, која, на жалост, није преведена на српски језик, пружа нам драгоцене увиде у саме корене америчко-кинеских односа, без којих не можемо јасније разумети модерне процесе у свету.

Помфрет нас упознаје са начином на који су две данашње економске и војне суперсиле успоставиле прве трговачке везе.

На броду Џејмса Кука

Године 1776. младић Џон Ледијард, који тада има 25 година, укрцава се на брод капетана Џејмса Кука који полази на своје треће, последње путовање. Ледијард напушта колеџ у Дартмуту и жели да постане хришћански мисионар.

"Шест година касније, након што је Кук погинуо на Хавајима, морнар Џон Ледијард се враћа на америчку обалу, али не да би проповедао Бога, већ трговину – са Кином", наводи Помфрет.

Ледијард је имао смелу идеју, да амерички бродови оплове Рт Хорн, односно Јужну Америку, све до северозападне обале америчког континента, како би прикупили крзно морских видри, за кинеско тржиште.

За тако нешто постојала је очигледна рачуница.

Тамошњи Индијанци, забележио је Ледијард, размењивали су крзно за секиру или тестеру, а Кинези су комад истог крзна плаћали у вредности од приближно сто мексичких сребрних долара.

Помфрет пише да је Ледијард био прави амерички визионар у времену поменутих глобалних превирања.

"Шпанско и португалско царство су се распадали. Краљевска (британска) морнарица је владала морима. Амерички рат за независност оставио је САД једва уједињене и дубоко задужене", забележио је Помфрет.

Ситуација у којој су се младе САД нашле, заиста није обећавала много.

Британија је Американце била потисла из трговине са Индијом. Помфрет бележи да је производња бродова, која је у Америци цветала, једва опстајала.

Ни америчка трговина робљем није пролазила боље, уколико њу уопште можемо прихватити као економску делатност – чињеница је да је Запад јесте прихватао као такву.

Савременици су Бостон описивали као сиромашан град, уз бојазан да се неће моћи преживети уколико се не отворе нове границе, изван европског (британског) утицаја.

"И обратили су се Кини, усађујући дубоко у јенкијевску машту веровање да кинеска тржишта нуде решење за америчке молитве", забележио је Помфрет.

Ледијард није имао среће, јер је пре испловљавања првог заиста америчког брода ка Кини трагично изгубио живот на једном од путовања.

Пре тога, на наговор Томаса Џеферсона, покушао је да пређе пространства Русије и запутио се у Африку, у ишчекивању да очеви америчке нације остваре његову замисао о успостављању трговачких веза са Кином.

Добит

Роберт Морис, трговац из Филаделфије, потписник Декларације о независности и финансијер америчке револуције, подржао је Ледијардову замисао 1783, а већ 22. фебруара 1784. године, како бележи Помфрет, брод "Емпрес оф Чајна", носивости 360 тона, испловио је из њујоршке луке.

Крајње одредиште била му је лука у Гуангџоу, тада познатом и као Кантон. Посаду су чиниле 42 особе. У потпалубљу је била кутија дабровог крзна, 12 бачви жестоког пића, 20.000 сребрних мексичких долара и 30 тона америчког гинсенга из апалачких шума.

Кина није дозволила да постане средство притиска на Русију

Из ове прве америчке пошиљке за кинеско тржиште видело се да Американци софистицираним кинеским занатским производима покушавају да конкуришу сировинама прикупљеним из природе.

"Филип Френо, песник америчке револуције, прославио је испловљавање брода стиховима који одражавају новостечену слободу Америке. 'Емпрес' је пловио", написао је, "где је Џорџ [британски краљ] забранио [Американцима] да плове пре".

Помфрет бележи да се брод "Емпрес оф Чајна" у матичну луку вратио 11. маја 1785. године. Бродом је допремљено 25.000 фунти чаја, тканине и велики избор порцелана.

"Ова трговачка авантура донела је профит од 30 процената, више од 30.000 долара (скоро милион долара данас)", бележи Помфрет, додајући да је већ следећа мисија, овога пута брода "Палас", зарадила 50.000 долара.

Током наредних 15 година, више од 200 америчких бродова путовало је до Гуангџоа, наспрам око 400 британских.

Помфрет није пропустио да напомене да је чај, који су колонисти бацили у море у бостонској луци 1773. године ("Бостонска чајанка"), био допремљен из јужног кинеског града Сјамена, уз напомену да су 1775. амерички бродови из Кине превезли нешто мање од милион фунти чаја, а да је до 1840. године тај број порастао на 19 милиона.

Појавили су се и први фалсификати. Кинези су начинили око 200 копија чувеног портрета Џорџа Вашингтона који је насликао Гилберт Стјуарт, а крем бостонског друштва, бележи Помфрет, облачио се у кинеску свилу.

"Трпезарија у Монт Вернону, имању Џорџа Вашингтона, поносила се сетом за вечеру и чај од 302 дела који је превезла 'Емпрес оф Чајна'. Кинески порцелан подстакао је оснивање америчке индустрије порцелана. Завесе из Кине инспирисале су америчку индустрију завеса", написао је Помфрет.

Америчка опседнутост Кином у првим деценијама 19. столећа, отишла је дотле да су двојица "предузетника" довела Кинескињу по имену Афонг Моy у Њујорк. Излагали су је у кавезу, обучену у оријенталну одећу. Цена разгледања Кинескиње врло брзо је са 25 скочила на 50 центи.

Опседнутост Кином у младим САД меандрирала је и кроз најтавније и загушљивије подруме комерцијално свесног.

Неки П. Т. Барнум, "инспирисан" комерцијалним успехом поменуте "изложбе", чак је организовао читав "музеј" посвећен Кинезима као чудовиштима. Међу "експонатима" је био и пар сијамских близанаца, Чанг и Енг.

Помфрет бележи да је Британац Роберт Хантре, који је Чанга и Енга допремио у САД, веровао да се обогатио, али посреди јесу били етнички Кинези, али из Сијама, па спојене близанце захваљујући њима двојици данас називамо сијамским близанцима.

Чанг и Енг су ускоро тужили Хантера и затражили велико обештећење.

"Делујући као сопствени менаџери, Чанг и Енг су обилазили младу нацију, појављујући се у свечаној одећи, изводећи салтa, обрћући се и подижући дебељушкасте посматраче на својим главама. Са зарађеним новцем, близанци су купили плантажу од 100 хектара, са робовима, у Вилксбороу, Северна Каролина. Оженили су се сестрама, Саром и Аделајд Јатес, и добили 21 дете. Умрли су 1874. у року од три сата, један за другим, у добу од 63 године и сахрањени су заједно близу своје плантаже", наводи Помфрет.

Развој трговине са Кином оживео је америчку бродоградњу и комплетну економију.

Већ 1789. године, док су се Паризом котрљале племићке главе, брод "Масачусетс", носивости 900 тона, тада највећи брод саграђен у САД, поринут је за трговину са Кином.

"Нажалост, инвеститори, жељни добити, употребили су неосушено дрво и саградили брод на брзину. Када је напослетку упловио у луку у Гуангџоу, брод био је трула олупина и морао је бити продат као отпад", бележи Помфрет.

"Богатсво које су трговци са Источне обале стекли у трговини са Кином било је од суштинског значаја за еволуцију САД, од поморске нације до 'фабрике света'. Астори, Грини, Расели, Деланови, Лоуви и Форбси улагали су приходе зарађене у Кини у текстилне фабрике у Новој Енглеској, банке и осигуравајуће компаније у Филаделфији, некретнине у Њујорку и железнице које су поставиле темеље америчке моћи", наводи Помфрет.

Порези на трговину јачали су богатство америчког државног трезора.

Дефицит

Суочавајући се са све већим трговинским дефицитом и непрекидним одливом сребра у Кину, америчке елите су се, као и британске, окренуле извозу наркотика.

"Кинези су имали дугу историју са опијумом, која сеже уназад до осмог века. У почетку се конзумирао као храна или пиће, а током епохе династије Минг, у 14. веку, постао је популаран као афродизијак и средство за опуштање. До краја 18. и почетка 19. века, опијум је постао уобичајен у приобалним кинеским домаћинствима. Амерички трговац Вилијам Хантер приметио је да је пушење опијума међу његовим кинеским пријатељима било нормално, баш као што је конзумација вина била у Америци", навео је Помфрет.

Узлет савремене кинеске аутомобилске индустрије – европска прилика за Србију

Прве америчке испоруке опијума у Кину почеле су 1804. године, дакле у време Првог српског устанка, када су опијум из Турске допремила двојица Филаделфијаца, Бенџамин и Џејмс Вилкокс.

"Између краја рата 1812. и средине 1830-их, Американци су постали највећи купци турског опијума, а једна бостонска фирма, 'Перкинс енд компани', редовно је испоручивала значајан део годишње производње (опијума из) Турске у Кину. До 1818. године, Американци су, такође, почели да набављају опијум директно из Индије, изазивајући монопол Источноиндијске компаније на трговину", бележи Помфрет.

Укључивање САД-а у трговину опијумом поклопило се са драматичним порастом "извоза" опијума у Кину.

Читаоцу је јасно да није посреди класичан спољнотрговински извоз, већ извоз под присилом праћеном претњама и насиљем.

Кина је покушала да се супротстави "увозу" опијума, али у томе није успела.

Британски бродови су 1773. превезли 75 тона опијума у Кину, али до 1830-их година комбиновани капацитети америчких и британских бродова, како истиче Помфрет, превозили више од 350 тона годишње.

Године 1829. укупни британски извоз у Кину износио је 21 милион долара, при чему је опијум чинио отприлике половину. Амерички извоз достигао је четири милиона долара, при чему је опијум чинило четвртину тог износа.

"Ово је означило значајну промену у трговинској динамици, отварајући пут за сложену и често трагичну епизоду у историји односа између САД-а и Кине", истиче Помфрет.

Године 1839, Лин Цесу, познат и као Јуенфу, послат је са кинеског двора на југ Кине, како би сузбио трговину опијумом. Овај непоколебљиви, високоморални државни службеник из времена цара Даогуанга, ученик елитне Ханлин академије, чија је богата библиотека изгорела током Боксерског устанка у Пекингу, одмах је ухапсио 1.700 продаваца опијума и запленио више од 70.000 наргила, посебно израђених за пушење опијума. Потом је од трговаца запленио 1,2 милиона килограма опијума.

Почевши од 3. јуна 1839. године, 500 радника у служби кинеске државе 23 дана је уништавало опијум енглеских трговаца, бацајући га у море. Двадесет шести јун, дан када су Лин Цесуови људи завршили посао уништавања опијума, данас се обележава као Међународни дан борбе против злоупотребе и кријумчарења дроге.

Трговина опијумом у САД-у имала је велике последице код куће.

У року од две деценије, опијумски саобраћај изменио је трговински биланс између Америке и Кине. Сребро је поново почело да тече у САД, што је допринело оштрој инфлацији у 1830-им. Једна америчка фирма, D. W. C. Olyphant & Company, одбила је да тргује дрогом из религиозних разлога, али је већина америчких трговаца препознала добру прилику у превозу "турског" опијума у Кину.

"Не претпостављам да оправдам прогон трговине опијумом с моралног и хуманитарног становишта", размишљао је Ворен Делано, амерички трговац опијумом у Гуангџоу, иначе деда Франклина Делано Рузевелта, "али као трговац инсистирам да је то била поштена, честита и легална трговина".

Упоредио је извоз опијума у Кину са увозом брендија у САД.

За разлику од деде америчког председника Рузвелта, поменути Лин Цесу је 1839. упутио писмо младој краљици Викторији.

У том писму нагласио је да је Кина за Велику Британију обезбеђивала вредну робу, попут чаја, порцелана, зачина и свиле, док је земља краљице Викторије заузврат у Кину слала само отров.

"Налазимо да је ваша земља шездесет или седамдесет хиљада лија далеко од Кине. Ипак, постоје варварски бродови који настоје да дођу овамо ради трговине како би остварили велику добит. Богатство Кине користи се за добит варвара. То ће рећи да је велики профит који направе варвари сав узет од законитог кинеског дела. По ком праву онда они заузврат користе отровну дрогу да повреде кинески народ? Чак и ако варвари нису нужно намеравали да нам нанесе штету, грабећи добит до крајњих граница они безобзирно повређују друге. Хајде да питамо, где вам је савест?", упитао је знаменити Лин Цесу, а Британци данас воле да кажу да његово писмо никада није стигло до краљице.

Из овога се јасно види да су, премда у државном смислу раздвојене осамостаљењем САД, Лондон и Вашингтон од почетка играли врло уиграно, следећи, у погледу такозваног сузбијања Кине, истоветне политичке и економске векторе.

Имајући ово у виду, питање је шта ће бити опијум 21. века.