Лекција империје: Амерички дух из кинеске вазе (II)
Миленијумска империја смогла је снаге да преживи, оваплотивши се као НР Кина. Питање је, дакле, не само хоће ли Запад пронаћи нови опијум у најновијем покушају да сузбије Кину, њену економију и моћ, већ јесу ли САД савладале британску лекцију односа према Пекингу која ипак није окончана распадом Кине, него британске империје
Књига "Дивна земља и Средишње краљевство" Џона Помфрета, која, да поновим, нажалост није преведена на српски језик, пружа нам, како сам поменуо у првом делу овог написа, драгоцене увиде у саме корене америчко-кинеских односа, без којих не можемо јасније разумети модерне процесе у свету.
Успостављање трговине са Кином крајем 18. и почетком 19. столећа у тадашњим САД понекад је попримало комичне размере.
Не само да су нове америчке елите биле опседнуте кинеским порцеланом, чајем и свилом, већ су неки од њених припадника опседнутост зарадом у Кини изражавали на крајње необичан, чак комичан начин. Узгред буди речено, америчка елита, сва одреда, држала је и експлоатисала робове, чак и када је писала и говорила о слободи као универзалној вредности.
Кинеска грозница гура Мисури ка Кини
"Чак су и становници Средњег запада, попут сенатора Томаса Харта Бентона, били оболели од 'кинеске грознице'. Године 1819, Бентон је тврдио да би границе Мисурија требало да пређу преко реке Мисури, како би нова држава била мало ближе Кини", напомиње у Помфрет у својој књизи.
Преци будуће америчке политичке, индустријске и финансијске елите путовали су у врло тешким и неизвесним условима до Кине. Њихова неодољива водиља била је, међутим, добит која их је чекала у Гуангџоу.
Ни скорбут, ни неудобност, ни олује, ни неусавршена навигација, нису могле да спрече Американце и остале западњаке у страсној потрази за профитом.
Гуангџоу – метропола какву Американци до тада нису видели
Али, како је изгледао Гуангџоу Американцима и како су они тачно трговали са Кинезима? Помфрет пред нас полаже питорескну слику Јенкија у ушћу Бисерне реке.
"Након месеци проведених на броду, суочавајући се са олујама и скорбутом, Американци би стигли до обале Кине. Прва станица била је Макао, комад копна који се протеже у Јужно кинеско море, осамдесет миља низ Бисерну реку од Гуангџоа. Иако је Макао припадао Кини, кинеске власти су дозволиле Португалцима да њиме управљају од средине 16. века, како би задржали странце ван Кине, али довољно близу за трговину. Тамо су амерички морнари наишли на мешавину пацифичких острвљана, Филипинаца, Малајаца, Африканаца, Индијанаца, Европљана, трговаца и коцкара, да не помињемо Кинезе. Клима – зиме у Гуангдунгу биле су благе у поређењу са оштрим хладноћама североистока – охрабрила је јенкијевске морнаре.
Након што су ангажовали кинеског чамџију, бродови би пристајали у Вхапуу, дванаест миља од Гуангџоа, где су трговци истоварали свој терет и плаћали дажбине. Одатле би се упутили директно у Гуангџоу. У разним тренуцима, Американци су давали мито, познато као 'цумшау' или 'сквиз', како би осигурали проток робе", наводи Помфрет.
Он даље пише да су се, путујући уз Бисерну реку ка Гуангџоу, амерички трговци и морнари суочавали са светом пуним живота: обалски јункови, сампани, трајекти, бродови за шишање и продавци хране љуљали су се у мутним водама поменуте реке.
"Прошли смо поред пагоде велике величине, високе седам спратова", написао је Чарлс Тајнг, који је испловио из Бостона 1815. године са четрнаест година.
"Куће су биле занимљиве, сличне онима које се виде на кинеским тањирима и другој керамици. Чинило се да је земља крцата становништвом, младима и старима, сви су се кретали попут мрава око мравињака", наводи он.
Помфрет наводи да су Американци били збуњени и фасцинирани царством.
"Гуангџоу, дом милион људи, што је била четвртина популације САД 1800. године, био је највећи град који ће већина њих икада видети", наводи Помфрет.
Он нас подсећа да су први Американци у Кини видели извор инспирације.
"Сматрали су је хармоничним друштвом са званичницима бираним на основу заслуга, где су уметност и филозофија цветали, а сељаци срећно радили на земљи", наводи Помфрет.
Бенџамин Франклин је, на пример, обожавао кинески затворски систем и интересовао се за попис становништва, производњу свиле и начин на који су Кинези грејали своје домове.
"Џорџ Вашингтон написао је да је некада мислио да су 'Кинези, иако смешни по облику и изгледу, ипак бели'. (Америчка конструкција азијског расног "типа" догодила би се касније, у 19. веку.) Револуционарни памфлетиста Томас Пејн упоредио је Конфуција са Исусом Христом.
Џејмс Медисон и Томас Џеферсон дивили су се способности Кине да се затвори од спољног света, сматрајући њену изолацију врлином”, напомиње Помфрет.
Како се трговало?
Власти династије Ћинг прописале су да странци могу да тргују само са посебним цехом трговаца, познатих као "Тринаест Хонгова". Порески намети на међународну трговину били су високи.
"Западњаци су били ограничени на комплекс од 12 зграда, названих фабрике, одвојених од целе популације, у делу Гуангџоа изван градских зидина, довољно малим да се мери у корацима: 270 дуж ужурбане Бисерне реке и 50 од обале реке ка унутра. До средине 1820-их, Американци су заузели своју фабрику на Старој кинеској улици", наводи Помфрет.
Он подсећа и да су западњаци у Гуангџоу били у надлежности онога што је било познато као "Осам прописа". Посреди је опширан списак правила осмишљених да одрже политичку и националну безбедност Кине и управљају страном трговином.
"Међу њима је била и забрана присуства западњакињама, издата како би се спречило насељавање породица у Кини. Друга је забранила подучавање странца кинеском језику. (Да би комуницирали, Кинези и западњаци развили су свој језик, мешавину енглеског, португалског, холандског, француског и кантонског која се називала "пиџин," изведен из кантонске изговора речи "посао.") Такође је било забрањено продавати кинеске књиге странцима, као и ширење хришћанства", наводи Помфрет.
Ова правила су, међутим, углавном кршена. Из трговачких развиле су се пријатељске и љубавне везе из којих је проистекла прва мешовита генерација деце. Разуме се, такве везе пратиле су и оне непријатељске.
Како је боравак у Кини учинио САД досадним
Убрзано богаћење и зарада нису ипак били баш све. Џон Помфрет луцидно примећује да су банкети, пејзажи, људи, другарство са трговцима из целог света и незаборавна природа живота у Кини чинили Америку – досадном.
"Пишући о трговцу Џону П. Кашингу, који се повукао у Бостон као мултимилионер 1830. године након 27 година проведених у Гуангџоу, његов колега по имену Џон Латимер приметио је да Америка 'није била дом за њега'. Његове навике постале су толико фиксне, да је Кина за њега постала дом. Бенџамин Вилкокс је приметио по повратку у Филаделфију: 'Ја сам растројен, немиран, лењ и наравно иритабилан.… Све овде губи у поређењу са Кином'", наводи Помфрет.
Цена успостављања трговине
У првом делу овог текста поменуо сам да су, успостављајући трговинске везе са Кином крајем 18. и почетком 19. столећа, САД нудиле претежно улов из природе, док су из Кине увозиле софистициране занатске производе попут свилених тканина и порцелана. То је изазвало велики дефицит који је потом западни свет покушао да неутрализује насилним извозом опијума у Кину.
Помфет нас обавештава да је америчка потрага за добити у трговини крзном убрзо довела до исцрпљивања популације морских видри.
"Након што су Британци започели ову трговину уз обалу данашњег Орегона 1784. године, амерички трговци су стигли три године касније. Током наредне деценије, ти 'бостонски људи', како су их називала домаћа племена, потиснули су Британце са профитабилног тржишта. До тренутка када су амерички бродови превезли 200.000 крзна морских видра у Кину – вредних око 6 милиона долара у савременој валути – ове животиње су скоро потпуно истребљене из Тихог океана."
Трговци из Конектиката специјализовали су били за фоке, а Амаса Делано је известио да су Американци открили три милиона крзнених фока на Мак афуери, удаљеној стени уз обалу Чилеа.
"Нажалост, ова популација је убрзо нестала. Од средине 1790-их до 1820-их, Американци су убили више од шест милиона крзнених фока. До 1824. године, ове животиње су нестале из вода око Јужне Америке и са острва јужно од Африке, где је Вилијам Фелпс ловио у својој младости", наводи Помфрет, додајући да су на Хавајима и на Фиџију амерички трговци тражили и сандаловину, цењену због употребе у намештају и тамјану, заједно са масним морским краставцима, деликатесом у кинеској кухињи.
САД и механизам универзалних вредности
Развој трговинских односа донео је и прве несугласице. Крајем септембра, због инцидента у коме је страдала Кинескиња, избила је прва међународна криза између Кине и САД.
Поставило се питање хоће ли Американци потпасти под кинеско правосуђе. Потпали су након што је 6. октобра 1821. године група кинеских ратних бродова опколила амерички брод "Емили".
Кинески званичници и војници искрцали су се на палубу америчког брода. Капетан америчког брода одбио је да преда осумњиченог, а већ сутрадан Кинези су суспендовали трговину са САД.
Данашња суперсила је тада "издржала" 16 дана. Након тога, осумњичени је предат кинеским властима које су га погубиле.
"Британци су били шокирани, више америчком попустљивошћу него извршењем пресуде", навео је Помфтет у својој књизи.
"Американци су 'варварски напустили човека који је служио под њиховом заставом, пред крвавим законима овог Царства, без икаквог покушаја да му обезбеде основну правду', известио је Селекцијски комитет Источноиндијске компаније. За Британце, случај је нагласио потребу да живе изван домета кинеских закона. За Кинезе, то је показало да чак и када Кина покушава да удовољи страним обичајима, странци неће бити задовољни", навео је Помфрет.
Прича коју дознајемо из Помфретове књиге не завршава се на изручењу осумњиченог за убиство. Брод "Емили" кријумчарио је опијум.
"Кинеске власти, обавештене о капетановом кријумчарењу дроге, конфисковале су терет и послале брод назад у Балтимор празан. Случај Теранова (по презимену осуђеника) обликовао је америчке погледе на Кину дуги низ година. Западњаци су га цитирали као доказ да им је потребна екстратериторијалност, према којој би странци надгледали своје грађане на кинеској територији, како би обезбедили 'универзалне вредности' и заштитили права оптужених", наводи Помфтет.
Чак и данас нам значење ових реченица изгледа познато у најширем смислу, било да је посреди Србија, Ирак, Либија, Украјина или кинеско острво Тајван.
Рат и рађање САД
"Снажна мешавина новца, дроге и културних разлика која се вртела око Гуангџоа била је неизбежно експлозивна. Амаса Делано је предвидео да ће британски бродови ускоро напасти Кину. У Делановом виђењу, царева невољност да потпуно отвори своју земљу за трговину са Западом била је стратешка грешка. 'Енглези поседују велику моћ у Азији, како на мору, тако и на копну', написао је. 'Уколико нападну, мислим да ће то завршити распадом тренутне владе Кине'. На крају, испоставило се да је био у праву", бележи Помфтет.
За САД, међутим, трговина са Кином није само спасила, већ је и обликовала нову републику. Откриће кинеског тржишта било је од суштинског значаја за успон САД, наводи Помфрет.
Током 19. и почетком 20. столећа, Кина је била разорена као држава, а њена само стотинак година раније супериорна економија доживела је колапс. Непрекидна агресија западних сила и Јапана на Кину није једини, али је кључни разлог њеног посрнућа.
Миленијумска империја смогла је снаге да преживи, оваплотивши се као НР Кина. Питање је, дакле, не само хоће ли Запад пронаћи нови опијум у најновијем покушају да сузбије Кину, њену економију и моћ, већ јесу ли САД савладале британску лекцију односа према Пекингу која ипак није окончана распадом Кине, него британске империје.
Наjчитаниjе
Колумна
