"Хавлага", или: Када ће у Србији поново радити биоскоп?

"Хавлага" је реч настала за време немира у Палестини. Означава чојство или "савладавање самог себе".

"Београдске јеврејске новине", о овој тада потпуно новој речи, извештавају нас у једином сачуваном примерку из 1936. године: "Ова је реч израз држања Јевреја према Арабљанима. Она изражава херојску дисциплину Јевреја и казује да су умели да савладају своја осећања, да не дозволе да их она наводе на дела чије би последице биле недогледне. Реч говори дакле о дисциплини која заслужује сваку похвалу", наведено је у поменутом недељном листу.

Шта је од "хавлаге" остало у Израелу девет деценија касније, читаоци релативно лако могу да установе и донесу сопствени суд.

Улога биоскопа у стварању Израела

Поменути примерак "Београдских јеврејских новина" обавештава нас, међутим, још о нечему, што се, на неки начин, наслања на сјајан текст Марка Танасковића "Мосад и Холивуд – љубавна прича без граница".

Под насловом "Филмски живот у Палестини", поменуте новине, позивајући се на лист "Јидише реви", који је излазио у тадашњој Чехословачкој, преносе да је у општем привредном развоју тадашње Палестине, разуме се унутар јеврејских градова и колонија, дошло до наглог повећања броја биоскопа.

Боље од икога у 20. столећу, јеврејска елита је разумела моћ и дух биоскопа, односно филма.

"Док арабљанско становништво, иако многобројније не показује великог интересовања за филм и има свега неколико биоскопа у Јафи, Тулкерему и Наблусу, дотле јеврејско становништво, око 450.000, располаже са доста биоскопа. Поред малог броја арабљанских биоскопа данас у Палестини има 25 јеврејских биоскопа и то четири у Јерусалиму, седам у Тел Авиву, шест у Хаифи, поред биоскопа у насељима Недери, Ришон ле Цион, Петах Тикваху, Кфар Саби итд. Највећи део ових биоскопа, иначе новијег датума, снабдевен је потпуно европским конфором, pacполаже са одличним тон апаратурама итд. Просечно биоскопи имају по 1.000 места. Посете су одличне..."

"Београдске јеврејске новине", из којих је преузет претходни цитат, такође нас обавештавају да је ниво приказаних филмова у тадашњој Палестини био далеко изнад такозваног колонијалног нивоа и да су се углавном приказивали исти они филмови који наилазе на допадање код европске публике.

Углавном су били приказивани амерички и немачки филмови. Немачки филмови били су, у ствари, филмови на немачком језику снимљени у Аустрији пре аншлуса, Чехословачкој и Мађарској.

"Француски филмови међутим у последње време доста освајају, а осим тога приказује се и известан број енглеских, пољских и руских (совјетских) филмова", наводе "Београдске јеврејске новине".

Испоруке филмова у јеврејске градове и енклаве у тадашњој Палестини обављане су најпре преко Египта који је де факто био под енглеском контролом, а потом су бројна филмска предузећа основана у Тел Авиву и Јерусалиму.

"Интересантно је напоменути да су скоро сви биоскопи тзв. премијерни и да се један филм приказује у једном месту само у једном биоскопу а не као што је у великим градовима обичај да се један филм приказује у два, три или и више биоскопа. Реприза дакле скоро нема односно ако их има репризе се приказују само пре подне и то по знатно сниженим ценама или се приказују и по подне али никада увече када се играју само премијерни филмови. Увече обично има по две представе", наводе "Београдске јеврејске новине".

Учесталост премијера сведочи о великој биоскопској и културној живости јеврејских градова и колонија у тадашњој Палестини. Живот у области културе, при чему не мислим на број догађаја него на посећеност, сведочи о способности и намери да се успе, намерно избегавам израз "опстане", на неком простору.

Наш избор

Хоће ли Здравко Чолић остати звезда?

"Исто тако било је и има покушаја да се у Палестини снимају филмови. Међутим услед недостатка атељеја, и осталих тешкоћа одустало се од покушаја стварања јеврејских (палестинских) филмова и филмска продукција ограничила се на снимању документарних филмова, који приказују развој земље, поједине области, градове, активности итд. Неколико таквих филмова приказано је са лепим успехом (у) европским земљама", наводе "Београдске јеврејске новине".

Лекција Кфар Сабе

Читајући "Јеврејске новине" из 1936. године, које су увелико зазирале од наступајућег антисемитизма, и то не само у Немачкој, већ и у Америци и на истоку Европе, са изузетком поменуте Чехословачке, са правом можемо поставити питање чојствености нас према нама самима, у нашем "Јерусалиму", односно на Косову и Метохији.

Да ли ми у земљи коју никада нисмо напустили, коју су наши преци успели да ослободе и коју, не без разлога, називамо српским Јерусалимом, имамо и један помена вредан биоскоп?

И да ли смо га икада тамо имали?

Биоскоп у овом случају, надам се да се то подразумева, можемо читати дословно, али и као метафору за много тога што је на Косову и Метохији требало да урадимо, а нисмо.

Сумњам да је Кфар Саби, односно Кфар Саба, насеље које помињу "Београдске јеврејске новине", судећи барем према доступним фотографијама из 1938. и оскудним демографским подацима, тридесетих година прошлог столећа био веће од Звечана или неког насеља у Сиринићкој жупи.

Био је то тек безличан ред још безличнијих "копи-пејст" кућа, са око 4.500 становника, усред дословно усијаног ничега.

То колонизовано парче пустиње, међутим, на ком је вода за пиће пронађена тек 1920. године, имало је и тада сасвим пристојан биоскоп.

Захваљујући таквом приступу, Кфар Саба данас има више од 100.000 становника, колико нема Срба на читавом подручју Косова и Метохије.

Ето како београдске новине од пре девет деценија данас и те како могу да буду актуелне.

Можемо се као нација посипати пепелом и наглашавати финансијску моћ Израела и јеврејског капитала ("лобија"), као да Србија годишње није издвајала и не издваја стотине милиона долара које су, политички уздржано речено, значајним делом одлазиле и још увек одлазе у ветар.

Где је српски биоскоп?

Можда још није касно да српске општине на северу наше јужне покрајине консолидујемо и уредимо, баш као и српске енклаве јужно од Ибра. Да отворимо толико недостајуће биоскопе у њима.

Ако су нас последњи догађаји, које овдашње политичке елите желе да забораве, ичему научиле, то је да за властиту постојаност на Косову и Метохији морамо да градимо стратегијски, а не дневнополитички оквир.

Да тамошњим Србима и свима осталима у српским срединама омогућимо да уреде тамошње тргове, фасаде, паркове, да субвенционишемо производњу у тим местима, да откупљујемо вино из Велике Хоче и ућуткамо криминалце, да уредимо наше установе и институције. Укратко, да им омогућимо да уреде своје животе.

Да између осиромашених албанских средина на Космету почне да се осећа разлика у односу на српске градове, општине и села, макар онолико колико се осећало када се у 19. столећу са територија под отоманском окупацијом прелазило у Кнежевину и касније Краљевину Србију коју су остали Балканци, не без разлога, називали Слободијом.

Бојим се да тренутно поменути вектор на Косову и Метохији иде у албанску корист.

Не ради се овде о наивној идеји да је албанску популацију на Косову и Метохији преко ноћи могуће приволети на промене и политичке компромисе. Овде се ради о стварању предуслова, аналогних изградњи велелепних биоскопа у палестинској пустињи пре девет деценија.

Стратегија заснована на пуком опстанку је еквивалент стагнацији.

Неко ко је упућен да опстаје, кад-тад, потражи боље место за живот. Ко је читао Црњанског зна о чему говорим.

Србији недостаје потпуно ново разумевање Косова и Метохије, макар онакво какво су имали Јевреји у Палестини док су оснивали биоскопе у пустињи, што би добар део Срба тада, а и сада, напросто исмејао.

Јеврејске и палестинске заједнице живеле су и живе опхрване непрекидним сукобима, понекад знатно бруталнијим него српске и албанске на Косову и Метохији.

Својевремено сам писао, има томе више од десет година, да је албанска жена дугорочни кључ за решење питања Косова и Метохије. Читајући београдске "Јеврејске новине" и њихову вест о биоскопима усред пустиње средином тридесетих година прошлог века, данас више него икада верујем у то.

Да су српски градови, општине и енклаве најуређеније на Косову и Метохији, албанска жена из Приштине, Призрена или Урошевца, извучена из фиса где је била репродуктивна јединица и опхрвана егзистенцијалним изазовима живота у урбаној средини, за почетак би макар могла да упоређује свој живот са (нажалост хипотетичким) српским срединама.

Да бисмо дошли до уређених српских градова, општина и енклава на Косову и Метохији, које би понукале албанску жену да макар размишља изван оквира албанског политичког романтизма који је огрезао у сиромаштву, ми у остатку Србије, коначно и најпре, морамо да почнемо да градимо биоскопе.

Колумна

Пред фреском која је због Бранислава Нушића преспавала 20. столеће

Да бисмо их изградили, потребна нам је потпуно нова политичка свест, наша "хавлага" према нама самима. Мислим на политичку свест која разуме да политика не би требало да буде стихијска мобилизација најпримитивнијих политичких емоција против друге "стране" у једном зачараном кругу друштвеног бесмисла, већ национални плурализам ослоњен на национални консензус у опредељењу да желимо да победимо како бисмо опстали, а не да непрекидно "опстајемо" како бисмо неминовно нестали.

Не постоји боља илустрација деловања такве свести од подизања биоскопа усред усијаног пустињског ничега, када неко од ничега заиста жели да направи нешто, како би заиста опстао.

П. С.

Овај текст нема везе са владом Бенјамина Нетанјахуа и ововременим злочинима израелске војске над палестинским цивилима.