Приватне (пара)војне џихадистичке компаније Ујгура и Албанаца ратују против Сирије

Српска јавност са интересовањем, али и приличном зебњом, прати офанзиву терориста са северозапада Сирије ка централним деловима земље. Терористи из пограничног подручја наслоњеног на Турску, у то одавно више нема сумње, представљају оруђе у рукама Анкаре која, како ствари стоје, има амбицију да заједно са Израелом у будућности подели арапски колач на Блиском истоку или макар део тог колача којигравитира Средоземмном мору.

Офанзива Хајат Тахрир ал Шама ка Алепу и Хомсу за јавност, не само ону ширу, представљала је велико изненађење, тим пре што огромна већина никада није ни чула за ову терористичку инкарнацију Ал Каиде, Исламске државе и Ал Нусра фронта.

Јавност би, међутим, још више била изненађена, уколико би остварила увид у извештај вашингтонског Центра за правду и одговорност у Сирији, од 9. маја ове године, посвећен приватним џихадистичким (пара)војним компанијама које делују на северозападу Сирије.

Показало се, наиме, да те приватне џихадистичке (пара)војне компаније, које ангажују и обучавају терористе, поседују и контролишу не само терористи из саме Сирије или Турске, већ да су ту Ујгури и Албанци.

Малхалма тактикал

Отприлике у време када је Русија, на позив сиријске владе, започела интервенцију против Исламске државе и Ал Нусра фронта, који данас носи назив Хајат Тахрир ал-Шам, дакле 2015. године, у Сирији се појавила приватна џихадистичка (пара)војна компанија "Малхалма тактикал".

"Махлма тактикал" је донела прекретницу у начин обуке терориста ангажованих за борбу против легитимне сиријске владе, што је, како наводи Центар за правду и одговорност у Сирији, означило значајну промену у самом сиријском конфликту.

"За разлику од претходних оружаних група, ослоњених на стране војне саветнике и пребеге из сиријске војске, ове приватне војне компаније понудиле су специјализовану обуку и оперативно саветовање за оружане групе које нису повезане са државом, чиме су допринеле професионализацији бораца и повећању интензитета сукоба", наведено је у извештају поменутог центра.

Након (наводне) смрти зачетника „професионализације" исламистичких терориста у Сирији, Абу Рофика, џихадистичку приватну компанију "Махалма тактикал" 2017. године преузела је организација данас позната као Хајат Тахрир ал Шам.

Судећи према поменутом извештају Центра за правду и одговорност у Сирији, ефикасност и борбену готовост терориста Хајат Тахрир ал Шама, укључујући и њихову способност да врло брзо пробију линије сиријске одбране, треба тражити у овој околности измене природе регрутације и обуке која се није догодила јуче.

Ујгурслки и албански терористи на истом задатку

"Малхалма тактикал", међутим, није остала усамљен случај. Ова приватна компанија, уколико тако може да се назове, обучавала је исламисте пристигле из целог света света, али су јој се, у међувремену, придружиле и друге приватне џихадистичке (пара)војне компаније.

Пре свих, то су "Мухоџир тактикал", коју предводе узбечки терористи, али и за нас знатно занимљивије приватне џихадисичке компаније које предводе албански и ујгурски терористи: "Албанијан тактикал" и "Јуртугх тактикал".

"Ове компаније пружају кључне тактичке савете на бојном пољу и обуку, функционишући као специјалне снаге Хајат Тахрир ал Шама. У борбеном окружењу којим доминирају артиљерија, ваздушни напади и напредне ракетне технологије, поменуте приватне војне компаније, обучене за пешадијске борбе, нуде специјализовану експертизу и врло су цењене на бојном пољу".

У поменутом извештају Центра за правду и одговорност у Сирији наведено је да ове кампање не служе само за обуку, већ да служе за пропаганду и као "алати" за регрутацију нових бораца.

"Уз значајна средства добијена од страних донатора и продаје оружја, ове џихадистичке приватне војне компаније могу себи да обезбеде најновију војну опрему и приказују своје операције, што додатно јача њихов имиџ и привлачи потенцијалне борце", наведено је у извештају.

Приватне војне компаније су потенцијална претња за Русију и Кину

Судећи према извештајима поузданих медија, у Сирији тренутно ратује неколико хиљада албанских и ујгурских терориста. Они су у прилици да током обуке других терориста, али и непосредно у дејствима против сиријске војске, примене своје искуства из терористичких акција на Косову и Метохији и у Синђангу.
Стога се, сасвим логично, поставља питање шта ће са хиљадама терориста пореклом из Албаније, са Косова и Метохије и из кинеског Синђанга, бити када једног дана Сирија више не буде жариште сукоба?

Центар за правду и одговорност у Сирији, чија се централа не налази у Дамаску, већ у Вашингтону, сасвим реалистично приступа овом питању:

"Када се сиријски сукоб заврши или када ове групе прошире своје операције, њихово искуство и напредна опрема могли би да представљају значајну претњу за земље из којих потичу, као што су Русија, Кина и државе Централне Азије. Групе попут Јуртугх тактикала имају шире политичке и војне циљеве, укључујући 'ослобађање' Ујгура у Источном Туркистану (кинеском Синђангу), окончање онога што сматрају 'геноцидом' од стране Комунистичке партије Кине и успостављање Исламске државе. Ова визија шири последице конфликта далеко изван граница Сирије, што потенцијално дестабилизује регион и подстиче даље међународне тензије", наводи Центар за правду и одговорност у Сирији.

Употреба језика показује да терористи имају мало везе са Арапима

Све приватне џихадистичке (пара)војне компаније, укључујући албанске и ујгурске, на друштвеним мрежама слободно објављују рекламне спотове. Снимци обухватају употребу оружја и вежбе специјалних војних јединица, чиме се постиже неопходан ниво "атрактивности" и "привлачности".

Оно што је, међутим, парадоксално, јесте употреба језика у пропагандним спотовима. Неко би помислио да „сиријска опозиција", како исламистичке терористе називају у западним мејнстрим медијима, претежно говори арапским језиком и делом курдским језиком, али није тако.

Приватне џихадистичке (пара)војне компаније огласе објављују на узбечком, руском, ујгурском, чеченском и погађате – албанском језику. Ти не тврди аутор ових редова, већ студија вашингтонског Центра за правду и одговорност у Сирији.
Осим тога, у извештају Центра за правду и одговорност у Сирији наведено је и да приватне војне компаније, попут Мухоџир, Јуртугх и Албанијен тактикала имају "приступ забрињавајуће разноврсним и значајним изворима прихода".

Ко подржава терористе у Сирији?

"Кроз њихове видео снимке стално се приказује разноврсна скупа и егзотична опрема. То укључује видео снимке обуке са скупим ноћним наочарима за видљивост и инфрацрвеним ласерима који коштају близу 2.000 америчких долара по комаду. Пушке и оружје приказани у видео снимцима и фотографијама често су опремљени скупим оптичким уређајима и пригушивачима. Изложено ватрено оружје је такође ретко и скупо", наводи поменути центар прилажући читав списак модерне и врло скупе опреме и наоружања.

"Скупа опрема такође побољшава ПМЦ пропаганду, дајући им изглед елитних специјалних снага признате државе, уместо традиционалне слике џихадистичке милиције", наведено је у поменутом извештају.

Врло је извесно да приватне (пара)војне компаније уживају баснословну финансијску помоћ. Одакле та помоћ долази тешко је доказати, али није немогуће наслутити, пратећи траг геополитичких утицаја и интереса, а тај пут сасвим сигурно не води ка Русији, Кини, Ирану или било којој земљи БРИКС-а. Врло је извесно да је Турска кључна потпора "новом" концепту терористичких активности на северу Сирије који нам углавном није био познат, односно деловању приватних (пара)војних џихадистичких формација.

Због чега је Јуртугх важан на Балкану?

Србија је прва у Европи, у другој половини деведсетих година прошлог столећа, искусила прокси агресију САД посредством албанских терориста.
Албански тероризам није (само) исламистички, иако је на тај начин доживљен у Србији. Он је пре свега етнички, али је ослањањем на Турску и захваљујући подршци Реџепа тајипа Ердогана који Косово и Метохију види као део наслеђа отоманске државе, јесте макар значајним делом укључен у исламистичке токове који, баш попут Русији и Кини, можда поново могу да запрете и Балкану, односно Србији и Републици Српској.

У том смислу не треба занемарити ни чињеницу да је Светски ујгурски конгрес, који делује под контролом САД, у Сарајеву ове године одржао свој конгрес.
Федерација БиХ била је једини ентитет у Европи, осим можда прибалтичких земаља, вољан да угости то по свему политичко крило ујгурских сепаратиста и терориста, који су протеклих година у Кини извели стотине напада у којима је страдало хиљаде људи, о чему је аутор ових редова опширно писао.
Не чуди, стога, што је Бања Лука одлучила да се дистанцира од овог очигледног гурања бошњачког прста у око НР Кини.

Турска је својевремено одустала од званичне подршке ујгирским сецесионистима, али је, како се види из развоја догађаја у Сирији и извештајима медија, остала прибежиште и логистичка база ујгурским терористима, баш као што је остала покровитељ лажне државе "Косово" и исламиста у федерацији БиХ.

Турски пасош за улазак у Исламску државу

Прича листа "Тајм оф Израел", посвећена једном од исламистичких терориста који су побегли испред кинеске противтерористичке акције, сведочи да је сиромашни сељак стар 30 година некако прибавио 15.000 долара како би преко Лаоса, Камбоџе, Тајланда и Малезије стигао до Турске.

Како је сиромашни сељак из северозападне кинеске забити дошао до 15.000 долара, није претерано тешко замислити.

Судећи према овом чланку, поменути човек, чији је идентитет скривен иза надимка "Али", у Турску је стигао захваљујући томе што је успео да плати за своје путовање, а у Малезији добио, погађате, турски пасош.

Кратко време радио је на градилиштима у Истанбулу за цркавицу, а онда му је понуђен одлазак на ратиште у Сирију, где би га, како израелски лист наводи, обучили да рукује оружјем, а након извесног времена могао би да се врати у Кину да "ослободи" своје пријатеље и породицу.

Већина регрутованих Ујгура није знала много о политичком исламу који је подстицао и хушкао џихадисте у другим земљама.

Према извештају поменутог листа, све би се променило одмах након што би Ујгури, међу којима је био и "Али", напустили Кину. Дочекале су их мреже ујгурских милитаната који су им нудили храну и уточиште – екстремистичку идеологију. А када су, као "избеглице", стигли у Турску, поново би их врбовали, овога пута "регрутери" који су нескривено лутали улицама Истанбула, по сиромашним мигрантским четвртима, тражећи нове борце за одлазак у Сирију.

Постало је извесно да „Али" и остали Ујгури „избегли" из Кине нису добили турске путне исправе баш из милосрђа, већ да је то био део „процедуре" да регрутном путу исламистичких терориста ка Сирији.

Када би стигли у Сирију, судећи према ономе што је „Али" изјавио поменутом израелском листу, али и ономе што су остали ујгурски исламисти говорили светским агенцијама, Ујгури су били подвргнути модерној војној обуци, а храну су добијали од туских хуманитарних организација које су, у међувремену, тврдиле да хране искључиво избеглице.

"Дечаци, старости од 12 и 13 година — углавном сирочад — одведени су у посебан камп за верске часове и физичку обуку", наводи лист „Тајм оф Изреал" у чланку из 2017. године.

Надајмо се да ће епилог ове приче, чији актери више нису само затуцани верски фанатици, већ све боље обучено терористи, заобићи у геополитичкој перспективи Балкан.

Када би ме колеге јесенас питале због чега сам тако опширно извештавао о Светском ујгурском конгресу у Сарајеву ("који никога не занима"), имао сам у виду управо извештај код нас потпуно непознатог, али цењеног Центра за правду и одговорност у Сирији, са седиштем у Вашингтону, а не у Дамаску, који није једини који разложним аргументима слути да би предочене приватне џихадистичке (пара)војне компаније, одлично плаћене и опремљене, могле своју „делатност" да прошире далеко изван граница Сирије, утолико брже уколико успеју да однесу војну победу над сиријском војском и њеним савезницама.