Вашингтон још увек рачуна на судар регионалних сила у Азији

Војници Кине и Индије сукобили су се, срећом без жртава, 9. децембра у сектору Таванг на југу Тибета, односно, како Индијци сматрају, покрајине Аруначал Прадеш.

Инцидент се догодио свега неколико дана након што су војске Индије и САД, непуних сто километара одатле, у индијској савезној држави Утараканд, организовале заједничку војну вежбу и свега неколико недеља након 25. заседања заједничког механизма Пекинга и Њу Делхија за консултације и координацију у подручју кинеско-индијске границе.

Након краћег инцидента, у ком је учествовала неколицина војника, Кина и Индија мудро су повукле своје трупе из сектора Таванг, демонстрирајући спремност да обуздају спорадичне инциденте како ови не би прерасли у рат две растуће силе.

Упркос томе, овај инцидент је у западним медијима представљен као "највећи" после трагедије из јуна 2020. године, у којој је смртно страдало најмање двадесет индијских војнника.

Кина: Рутинска контрола

Према кинеским изворима, кинеска војска је 9. децембра организовала рутинску патролу на кинеској страни линије стварне контроле у недемаркираном подручју границе са Индијом. Кинеску патролу су, наводно, блокирале индијске трупе које су зашле на подручје под кинеском контролом.

Са друге стране, Министарство одбране у Њу Делхију саопштило је да је неколико војника са обе стране повређено, након што су, наводно, индијске трупе спречиле кинеске војнике да уђу у сектор Таванг.

Било како било, недемаркирана кинеско-индијска граница у дужини од око 3.400 километара је тињајући геополитички жар у централној Азији. Вашингтон итекако рачуна да би тај тињајући жар могао да се распламса у регионални пожар који би, потом, увукао у сукоб и ослабио све четири растуће глобалне силе у том подручју.

Сједињене Америчке Државе, извесно, одраније рачунају на судар, пре свега, Кине и Русије у централној Азији, након што су две силе, мудро, своја погранична питања споразумно решиле у процесу који је трајао од краја деведесетих, закључно са 2005. годином.

Сличне наде Вашингтон полаже и у недемаркирану границу Кине и Индије, али и још неке геополитичке и економске процесе у том делу света.

На пример, Индији није промакло да Кина јача своје економске везе са Пакистаном у оквиру кинеско-пакистанког економског коридора на новом Путу свиле који обухвата Кашмир под контролом Пакиустана који Индија сматра за своју територију.

Имајући у виду раст кинеске економске и геополитичке моћи, Индија се придружила БРИКС-у и Шангајској организацији за сарадњу, али је приступила и Квадрилатералном безбедносном дијалогу заједно са САД, Аустралијом и Јапаном који је, након неуспешних покушаја 2007. и 2008, поново установљен новембра 2017. године.

Подсећања ради, ваља напоменути да је те исте године индијски премијер Нарендра Моди одбио да присуствује самит иницијативе "Појас и пут" управо због вектора кинеско-пакистанске сарадње у оквиру ове иницијативе.

Питање улоге Кашмира у кинеско-пакистанком економском коридору на односе Индије са Кином утиче на још један, можда још значајнији начин.

Река Брамапутра, која на Тибету, у Кини, извире као Јарлунг Цангпо, кроз велики истоимени кањон утиче управо у савезну индијску савезну државу Аруначал Прадеш и тече даље на југ ка Бенгалском заливу.

Како се ради о једној од десет највећих река у Азији, са протоком који се, у зависности од доба године и топљења снега, десетинама хиљада кубних метара воде у секунди, она је важан извор воде за становнике северне Индије. Штавише, Брамапутра је једна од ретких река на којима је присутан плимни талас.

Како би регулисала њен ћудљиви и периодично драматични ток, Кина је прибегла изградњи неколико брана на својој територији, што је у Њу Делхију изазвало велику забринутост, због могуће кинеске контроле тог значајног водног ресурса. Та забринутост Индије још увек траје и одређује политику Њу Делхија према Кини.

Мудро избегавање сукоба

Азијске силе, за сада, мудро избегавају распламсавање сукоба. Након векова колонијалне тираније и притисака које су трпеле, оне у 21. веку, поучене таквим историјским искуствима, властити економски раст мудро претпостављају пограничним зађевицама и могућим ратовима у које би биле увучене за туђе интересе.

То не значи да неке од њих, попут Индије, чији је економски развој још увек у повоју, а војна моћ недовољна, не покушавају да на различите начине балансирају своју позицију.

У таквом светлу, сваки инцидент, па макар он био и туча моткама, што је, такође, био један од снимљених призора са кинеско-индијске границе, у западним медијима биће представљан као "велики" и "највећи".

Предимензионирање инцидената на Западу, ипак, не значи да тензије на граници Кине и Индије треба потценити, тим пре што Вашингтон на те сукобе итекако рачуна.