Студентски протести који трају у Србији организациони су близанци протеста који су 2019. године потресали Хонгконг.
За разлику од протеста који су у том кинеском специјалном административном региону били организовани 2014. године (памтимо их по кишобранима, односно као "кишну револуцију", али и по захтевима за "већим политичким слободама" и "демократским изборима"), када су јасно биле профилисане главне вође, као што су били Алекс Чоу Јунг-канг, Лестер Шам и неколицина осталих, основна карактеристика и стратегијска новина протеста организованог 2019. године била је децентрализација и изостанак видљивог лидерства.
Добро организовани спонтани протест је оксиморон
Протести у Хонгконгу одржани 2019. године нису имали видљивог вођу, ни централизовано вођство, али су, како је тада констатовао "Лос Анђелес тајмс", били организовани беспрекорно.
Добро организовани спонтани протести су оксиморон, па су учесници хонгконшког протеста тврдили су да су само усвојили философију Брус Лија, односно древну кинеску мудрост: буди као вода.
Слоган "Буди вода" постао је најзапаженији слоган тог протеста.
Хонгконшки протест из 2019. године, чији је званични повод било усвајање Закона о екстрадицији који је омогућавао изручења оптужених матичном делу Кине, а заправо је, како је сам протест одмицао, захтевима све више и више тежио одвајању Хонгконга од Кине, имао је за најзначајнији симбол окрвављену хонгконшку орхидеју која је, без те додате "крви", уједно, званични амблем Хонгконга.
За организаторе се ипак сазнало
Показало се тада, а аутор ових редова је те 2019. године помно пратио догађања у Хонгконгу, да су студентске протесте тамо ипак организовали Цивилни фронт за људска права (Civil Human Rights Front), Демосисто, Продемократски камп (Pro-democracy Camp), Независна студентска унија, Унија студената јавних универзитета и покрет назван Студентски локализам.
Насупрот демонстрантима, били су влада Специјалног аутономног региона Хонгконг, изабрана на демократским изборима и тамошњи покрет који подржава централну кинеску владу у Пекингу. На челу Специјалног кинеског административног региона Хонгконг тада је била Кери Лем.
САД, Велика Британија, НЕД...
Централна кинеска влада добро је документовала умешаност Сједињених Америчких Држава (САД), Велике Британије и америчке Националне задужбине за демократију (НЕД) током протеста који су у Хонгконгу организовани 2014. године, а подаци које је самостални амерички новинар Александар Рубинштајн објавио 2018. године сведоче да је НЕД тада новац уплаћивао организацији Хонгконг хјуман рајтс монитор.
Од четири главне НЕД-ове испоставе, две су тада биле активне у Хонгконгу. Били су то Центар солидарности и Национални демократски институт за међународне послове. Новац НЕД-а осталим организацијама дистрибуиран је посредством ових организација.
Дакако, НЕД је одмах демантовао све наводе кинеских власти, саопштивши да је у Хонгконгу у поменуто време "био усредсређен само на охрабрење доброг управљања, подржавање информисаног грађанског ангажмана у политичком процесу и заштиту људских права", а никако на протесте, што напросто провоцира интелигенцију.
Захтеви су се временом ширили...
Било како било, почетни захтеви хонгконшких студената, усредсређени на Закон о екстрадицији, временом су знатно проширени. Након што су у почетку тражили повлачење закона, демонстранти су, појачани у међувремену деловима осталих друштвених слојева, прешли на захтеве у вези са демократским реформама и одвајањем Хонгконга од Кине.
Чињеница да је кинеска влада добро документовала умешаност САД и Велике Британије у протесте који су у Хонгконгу организовани 2014. и 2019. године, разуме се, не прејудицира нити указује на било чију умешаност у овогодишње протесте у Србији.
Ноторна је, међутим, чињеница да су организациона структура и иконографија два протеста врло сличне и безмало идентичне.
Шта је политички хоризонт протеста у Србији?
Ту долазимо до непознанице зване коначни политички хоризонт протеста у Србији.
У Хонгконгу је почетни захтев да Закон о екстрадицији буде повучен проширен на захтеве да Хонгконг поврати самосталност у односу на матични део Кине.
Борба против корупције у Србији је сасвим легитимна и пожељна, под условом да се туђим упливом у протест не претвори у борбу против Србије коју у целости, и дакако циљано, пре тога прогласе ендемским стаништем корупције и ратних злочина.
Један од могућиих политичких хоризоната текућег протеста у Србији, који се напросто намеће ових дана, јесте покушај да протести студената буду искоришћени да би се са нулте тачке поново покренуло такозвано војвођанско питање, што би била још једна паралела са протестима из Хонгконга.
Ова тврдња не произилази из навода политичара, параноје или зле намере.
Она произилази из текста "Војводина", објављеног пре који дан на сајту "Слободна Војводина", у ком је наведено да је "Војводина део Србије, али да није Србија", односно да "аутономија Војводине више није довољна, већ да се мора инсистирати на војвођанском питању."
У тексту се дословно каже: "А када је о времеплову реч, зашто бисмо се враћали у 1988. годину? Зашто не бисмо отишли мало дубље у прошлост и добро поразмислили о томе да ли нам је уједињење са Србијом уопште и било потребно?."
Војводина је Србија
Судбина северне српске покрајине није на крају зависила ни од Дрезденског конгреса Комунистичке партије Југославије, ни од устава СФРЈ из 1974. године, а још мање зависи данас од редакција "Слободне Војводине" и "Аутономије".
Живим у Суботици, па дајем себи за право да саопштим да уставни положај Војводине још увек зависи од Сремаца, Бачвана и Банаћана.
Са Краљевином Србијом они су се ујединили 1918. године, након референдумског изјашњавања. Сремци на својој, а Бачвани, Барањци и Банаћани на посебној народној скупштини, оној одржаној у Новом Саду.
Они који су потом, већ двадесетих година прошлог столећа, стављали озбиљне примедбе на однос централних власти према Војводини, ипак у коначном нису клали државног вола због килограма покрајинског меса.
Управо, никада нису довели у питање саму државу, ни њено јединство, због свог регионалног незадовољства.
Никада нису организовали референдум о отцепљењу или затражили било шта што је у супротности са националним интересом, а Војводина је, притом, тада постојала само као колоквијална географска, али не и политичко-територијална целина.
Како је "војвођанско" постајало "бачко"?
Рано детињство провео сам у аутономији са прерогативима републике која Београд и Србију из аутономашких фотеља у Новом Саду није зарезивала ни за суву шљиву.
У школи нам је, на зиду, поред портрета Јосипа Броза званог Тито, висила карта САП Војводине. План и програм основног васпитно-образовног система покрајине тесао је један потпуно нов, војвођански идентитет и начин размишљања.
Говорило се о војвођанским партизанима, војвођанским посебностима и војвођанским различитостима, с тим што деци од десетак година није ни могло да буде јасно да ми, у исходу те врсте прераде свести, треба да попримимо општу форму те "различитости" у виду новог идентитета, а да националне мањине, које живе са нама, остану то што јесу као неопходне политичке икебане.
Учили смо прво да пишемо латиницом, уз обавезну напомену да нас писмо и наслеђе и те како разликује од вршњака испод Саве и Дунава, па тек онда ћирилицом, онако и више успут. Уџбеници су нам били штампани латиницом.
Однекуд нам је неко међу синапсе пустио и активирао разорну идеју да је народна музика "сељачка" и "назадна". Однекуд нам је сугерисано и да је наш идентитет другачији од оног "оријенталног", јужно од поменутих река.
Учитељица Р. М. повела је била читаву малу политичку герилу против система које, разуме се, нисмо били свесни, али је та њена мала герила била сјајна.
Она би сваку песмицу о САП Војводини, њеним партизанима, фабрикама, коњима, пољима и шоровима, коју смо морали да певамо на часовима музичког или учимо напамет на часовима српкохрватског језика, препевавала на своју руку, из "војвођанске" у "бачку", како би је обесмислила у идентитетском смислу и вратила нас тамо где заиста припадамо.
Тога тада нисам био свестан, али са дистанце од четири деценије својој учитељици скидам капу и клањам јој се због вештине да доскочи систему, али на начин на који сам систем не може да јој се освети.
Да ли то Динко Грухоњић активирањем сепаратистичких теза о решавању "војвођанског питања" изван Србије покушава да твори или чак наметне политички хоризонт текућих протеста, како би власт да то разумемо, или тиме, можда, баца појас за спасавање режиму, мене у суштини не занима.
Опажам само чињеницу добро уочљивог покушаја пласирања политичке опције спрам које ће нам Ненад Чанак вероватно изгледати невино као политички Кен, и која би, у свом финалу, потпуно релативизовала питање борбе против корупције (шта је, уосталом, корупција спрам таквог парадржавног пројекта као што је Војводина Република?), а која у град у ком живим и у читав северни део земље може поново да донесе непотребне тензије, дестабилизацију и сукобе, имајући у виду да дебела већина Сремаца, Бачвана и Банаћана, кад већ Барањци нису са нама, своје крајеве виде искључиво у Србији, баш као што је убедљива већина Хонконжана, на крају, свој град видела и данас га види у саставу Кине.
Милион "Аутономија" и "Слободних Војводина" ту ништа не може да промени, што се воље Срба тиче, али могу студенти који блокирају факултете тако што неће прихватити наратив о издвајању Војводине из историјског загрљаја са осталим деловима Србије, као хоризонт сопствених протеста.