Синдикални покрет робота и револуција машина у мултиполарном свету

Ова прича почиње на обали реке Јангце у Јибину, Сечуан, после посете локалној дестилерији величине омање српске варошице, иначе једној од најбољих у Кини.

Волим Јибин зато што лавовски део индустријског "загађења" у граду, необично развученом дуж речних обала, чине испарења из поменуте дестилерије.

Док сам, још увек под утиском епикурејске љубазности домаћина у дестилерији, посматрао велико брдо узнето изнад града, осветљено мајсторски као да је читаво од ћилибара, иза леђа ми је прошао кинески аутоматизовани трамвај без возача.

Ово необично возило, које нема класичне шине већ се помоћу батерија креће пратећи кратке испрекидане саобраћајне траке, има само надзорника који, за сваки случај, контролише параметре иначе потпуно аутоматизоване "паметне" машине.

Машине су одавно стигле

Писао сам раније о пројекту АРТ (Autonomous rail transit) и пратио његов развој у Џуџоу, у провинцији Хенан, али нисам очекивао овај сусрет уживо, у саобраћају. Потпуно сам био превидео да је Јибин један од првих градова у ком је уведен овај помало револуционарни трамвајски систем.

Слично је било у хотелу у Ченгдуу.

На ходнику и у лифтовима сретао сам се роботима који су обављали послове класичне собне услуге, разносећи гостима ђаконије и пића.

У једној од лука надомак Хонгконга, прошле године сам дуго посматрао како потпуно аутоматизовани и информационо умрежени кранови и возила утоварају и истоварају контејнере са бродова, на бродове, са камиона и на камионе.

Коју годину раније, на аеродрому у Шенџену сретао сам роботе које су путници могли да питају са ког терминала полеће њихов авион, да ли је лет одложен, или где се налази најближа кафетерија или превоз до другог терминала.

Ових дана објавио сам неколико вести о употреби робота у кинеским старачким домовима, али и школама.

И не само о томе.

Кина убрзано развија потпуно аутоматизовану "економију малих висина", за шта ми још увек немамо одговарајући израз. Посреди је превоз путника и испорука поруџбина посредством више или мање аутоматизованих летелица.

"Autofac" и "Tinkertoy"

Све ово указује нам да постепено улазимо у свет аутоматизованих односа у јавном простору, производње и аутоматизованих услуга, а да нисмо до краја свесни на који ће начин то променити наше разумевање света и наш положај у њему.

Врхунац развоја нових технологија примењених у економији, уколико тако могу да кажем, нарочито оних ослоњених на вештачку интелигенцију, представљају мрачне фабрике (dark factory, lights out manufacturing).

Кажу да је прву мрачну фабрику описао писац научне фантастике Филип К. Дик у краткој причи "Аутоматска фабрика" (Autofac) објављеној 1955. године. Дик је аутоматизовану производњу описао из песимистичког ракурса када је посреди однос технолошког напретка који се 1955. тек назирао према човечанству.

У његовој дистопијској причи, људи постају беспомоћни у роботизованом окружењу, међу машинама које преузимају контролу и прете ресурсима мајке Земље. Људи постају тек сегмент машинерије, што је концепт који је у ширем друштвеном контексту сјајно описао и описује Слободан Владушић.

Инспирација за Дикову дистопију могао је да буде пројекат "Тинкертој" (Tinkertoy). Судећи према тексту који је "Тајм" објавио 1953. године, "Тинкертој" је била фабрика на периферији Вашингтона, настала из тајног пројекта америчке ратне морнарице. Фабрика је подигнута за три године, уз улагање 4.700.000 тадашњих долара и уз помоћ Националног бироа за стандарде. Производња електронских уређаја у њој наводно је била потпуно аутоматизована.

Овде свакако треба придодати и безмало вековни низ кинематографских напора да човечанство буде упозорено на машинизацију и аутоматизацију живота, од Фрица Ланга и његовог "Метрополиса", преко Стенлија Кјубрика, Ридлија Скота, Кристофера Нолана, до Џејмса Камерона.

Што се мене тиче, критика технолошке доминације и њеног утицаја на људске животе, на људско отуђење и дехуманизацију, никада није била актуелнија него данас када је, без сумње, највећа, а тек је на почетку.

Па ипак, вреди осмотрити и донекле разумети шта су мрачне фабрике, па макар оне биле и оваплоћење најгорег Диковог уметничког кошмара из 1955. године.

Неко је забележио да је, парафразирам, тамна или аутоматизована фабрика производни погон у који се уносе сировине или полупрерађевине, а из њега излазе готови производи, уз минималну или никакву интервенцију људског рада.

Експанзија мрачних фабрика, названих тако због одсуства светла које је у основи неопходно само људима и то не само због очињег вида, омогућена је појавом 5Г мреже, вештачке интелигенције и неслућеним развојем роботике, као и онога што називамо "интернетом ствари" (Internet of Things – IoT), односно уређаја који међусобно комуницирају посредством интернета.

Очекује се да ће вредност тржишта ових потпуно аутоматизованих производних погона у овој години достићи 47,26 милијарди, а 2032. чак 76,43 милијарде долара. И то је изгледа само почетак…

Појаву и експанзију мрачних фабрика теоретичари описују као део неминовне глобалне дигиталне трансформације. Оне су осмишљене тако да раде непрекидно. Карактерише их знатно повећање ефикасности производње, смањење трошкова и такозвана скалабилност (scalability), односно способност система, мреже или процеса да се повећа или смањи у зависности од потреба, без губитка у перформансама, ефикасности или квалитету, али и енормно почетно улагање, губитак људских радних места и ризици у области сајбер-безбедности.

До сада смо знали за погоне компаније "Фанук" у Јапану као прве за које се макар донекле могло рећи да представљају мрачну фабрику.

У међувремену су елементе мрачне производње уводили "Сименс", "Тесла" и још неке компаније.

Потом је иницијатива у области производње у мрачним фабрикама прешла на кинеску и страну Глобалног југа.

Ево и зашто.

Глобални југ предњачи у брзини

Судећи према подацима објављеним на аналитичком сајту www.coherentmarketinsights.com, региони у којима ће ове године бити остварен глобални тржишни удео од 46,6 одсто у области производње у мрачним фабрикама нису ни САД, ни Европска унија, ни Канада, већ Кина са Монголијом и Индијом, затим са неким земљама централне Азије, југоисточном Азијом и Аустралијом са Новим Зеландом, док је најбрже растућа област у свету, у погледу производње у мрачним фабрикама, у земљама Латинске Америке које би већ ове године требало да остваре глобални удео од 32,9 одсто у овој области.

Бриљантна теоријска анализа капитализма Карла Маркса разоружана је у свету који је, макар до јуче, имао амбицију, или је још увек има, да класну борбу замени ратом биолошких честица (људских јединки) у ономе што Слободан Владушић назива Мегалополисом.

Отуда не можемо замислити синдикални покрет робота у мрачним фабрикама мултиполарног света, али можемо констатовати да смо њихову револуцију одавно описали, стрепећи кроз тај опис, заправо, више од себе, а мање од робота који можда уопште не "личе" на нас као што мислимо.