Српска револуција у Машићима

Када са ауто-пута Бања Лука – Градишка путник аутомобилом скрене и после петнаестак минута вожње Лијевче пољем, делом кроз нову индустријску зону Лакташа, доспе у Машиће, на први поглед помисли да је посреди досадно село, једно од последњих које би неко пожелео да опише.

Уоколо су лепо уређене савремене куће, очигледно веома вредних људи. Подједнако лепо је одржавана стара сеоска црква и оближњи нови спомен-комплекс, посвећен изгинулима у протеклим ратовима.

Изгледа као да први пролећни откоси траве по двориштима и до пута тек помало ремете осунчану равничарску уравниловку и тишину буђења раног сеоског пролећа.

Кошница српске историје

Па ипак, Машићи су кошница српске историје у Босанској Крајини. На брду Гај, код извора Радосавац, Машићани су 1806. године, у дослуху са Карађорђем и његовим устаницима, подигли прву буну против турске власти у Босанској Крајини, такозвану Прву машићку буну.

Другу су подигли 1809. године и она је позната у историографији као Јанчићева буна, по Јовану Јанчићу Сарајлији.

Захваљујући љубазности двојице мештана који су разговарали недалеко од сеоске цркве, сазнао сам којим путем са рачвања да кренем ка Гају, узвишењу на ком је подигнута Прва машићка буна.

Машићи као историјски ехо Мишара

Та 1806. година, коју су Машићани прескупо платили, пливала је у крви. На устаничку Србију биле су удариле три турске армије.

Ратни план Турака, како то у историји бива, сковали су Французи. Њима је, дугорочно, од прворазредне важности било да сузбију сваку могућност да Русија избије на Балкан и до балканских обала, што је историјска константа чије политичке и војне последице трпимо и данас.

Са истока, од Видина, на Србију је била пошла знатна турска сила коју је код Пореча зауставио чувени Миленко Стојковић. Језива армада Турака и њиховог башибозука, сачињена од педесетак до шездесет хиљада људи, кретала се са југа. Код Делиграда ју је сачекао Карађорђе.

Амбициозна и полетна турска војска, сачињена, како то такође у историји бива, од наших муслимана нашег језика, прикупљених из целе Босне подједнако ради плена, робља и џихада, провалила је у Србију у подручју Мачве.

Предвођена Кулин-капетаном, који ће погинути током двобоја са прослављеним јунаком, иначе свештеником, Луком Лазаревићем, турска војска је озбиљно запретила да угрози српску одбрану.

Ипак, упркос надмоћности у броју војника, турска војска доживела је страховит пораз. Потучена је до ногу. Напросто је разбијена и сасечена, иако је претходно била разгласила да ће Србе из Србије у ланцима спровести у Босну.

Главни ток битке вођене од 13. до 15. августа 1806. године на Мишару окончан је за само четири часа, од осам сати до подне, не рачунајући коначну погибију турских војника у Китогу, где су их током бекства дочекали Стојан Чупић и Милош Поцерац, као и у заседи проте Николе Смиљанића, те потери Лазара Мутапа и Цинцар Јанка Поповића која је ишла до Босута и окончана правом сечом Турака.

Историчар Милорад Екмечић забележио је да је на Мишару затрт цвет муслиманске властеле из Босне, а да су постојала чак и два врана гаврана из народне песме Филипа Вишњића о Боју на Мишару. Била су то, како Екмечић бележи, двојица дервиша у црним мантијама који су заиста обавестили удовицу Кулин-капетана о његовој смрти на Мишару.

Следећи једну по свему неславну традицију, поражени су, како је записао Васа Чубриловић, за пораз, али и претрпљену срамоту, кривили све редом, од Високе Порте у Цариграду, до Француза и Аустријанаца, а помињали су и издају у властитим редовима.

Најспектакуларнија била је лаж да их је разбила "мађарска" коњица, таман када су Карађорђе и Лука Лазаревић били "сатерани" и "на ивици пораза".

Та "мађарска2 коњица била је српски коњички одред, сачињен од око две хиљаде бораца и прикривен у Јеленачкој шуми, који су предводили прота Матеја Ненадовић, Лазар Мутап и поп Лука Лазаревић, а који је, у критичном тренутку битке, напао турску артиљерију и турске снаге на самом шанцу, уносећи у међу турске војнике неред и панику.

Избегавајући преузимање стварне одговорности за пораз и измишљајући непостојеће узроке, поражени су били решили да искале бес на Србима у Босни.

За разлику од тадашњег Београдског пашалука, у ком је био формиран слој сељачке буржоазије која је, у ствари, предводила Српску револуцију, како бележи Екмечић, Срби у Босни били су видно сиромашни. Нису располагали новцем, ни наоружањем. Били су "раја" на којој је губитницима са  Мишара било лако искалити бес.

Карађорђе желео да подбуни Босанску Крајину

Отпор пораженима на Мишару у Босанској Крајини пружили су Машићани. Турски терор није био једини разлог подизања буне.

Хроничар Стојан Бијелић је 1933. године у бањалучкој штампи објавио да је Карађорђе намеравао да подбуни Босанску Крајину, а Машићи су били погодни да се у њима подигне буна, због географске ослоњености на обронке Козаре и близине Саве, као и због чињенице да је посреди било најбогатије и тада највеће село у подручју Бања Луке.

Побуну у Машићима организовао је Јован Јанчић Сарајлија, уз помоћ кнеза Милутина Благојевића и свештеника Јовичића ком извори не наводе име.

Буна подигнута крај Радосавца

Устанички збор одржан је код извора названог Радосавац. Турска власт ипак је, упркос пропасти на Мишару, била сувише снажна за усамљене машићке устанике, притом лоше опремљене. Без онога што бисмо данас назвали логистичком подршком, Машићани и они који су им се прикључили из околних села били су релативно лаке мете за турске власти.

Након неког времена, део машићких устаника је убијен у борбама, а део је након пропасти буне спас пронашао на Козари. Одатле су прешли на другу страну Саве код Градишке, основавши истоимено село: Машићи.

Заробљени устаници набијени на кочеве у Бања Луци

Најгоре су прошли они који су били заробљени. Њих седамнаесторица, укључујући према неким изворима самог кнеза Благојевића, његовог сина Радосава по ком је устанички извор у селу назван и свештеника Јовичића, набијени су у Бања Луци на кочеве.

Турска порука била је свирепа и јасна, али то Машићане ипак није обесхрабрило. Они су наставили да пружају отпор турској окупаторској сили коју су махом чинили домаћи муслимани.

Они данас сматрају да су Прва и Друга машићка буна, 1806. и 1809. године, биле креснице националне слободе и увод у велики Босанско-херцеговачки устанак (1875 – 1878), бап онако како и јесте.

Помозимо Машићанима да нам испричају причу о обе своје буне

Машићани чувају и што је још важније брижно негују успомену на учешће својих предака у Српској револуцији.

Колико је само храбрости 1806. и 1809. године било потребно да се на рубу Лијевче поља оружјем устане против несразмерно надмоћније турске власти и да се од те борбе, упркос свирепим одмаздама, никада не одустане.

Протеклих година, Машићани су на брду Гај, где је избила Прва машићка буна, подигли спомен-бисту са ликом Карађорђа Петровића, рад вајара Младена Стајчића. Она сведочи да су Машићани учествовали у Српској револуцији онолико колико су могли.

Село има и своју монографију коју су написали Данило Карапетровић и Стево Стојнић у којој су изнети кључни подаци о историји Машића. Уз поменуту сеоску цркву из 1905. године, посвећену Рођењу Пресвете Богородице, Машићани су недавно добили и цркву брвнару коју је, на Гају код сеоског гробља, подигао Стево Стојнић.

Посматрајући Машиће са Гаја и читајући натписе на споменицима Карађорђу и машићким устаницима, једини закључак који се намеће јесте да би заиста био ред да Србија догодине, уколико уопште буде обележавала 220. годишњицу величанствене победе на Мишару, у програм прославе укључи Републику Српску и њено херојско село до ког доспевају само историјом призвани.