Синдром Гордона Чанга

Амерички адвокат и аналитичар, Гордон Чанг, један је од мојих омиљених антиаутора.

Пре скоро четврт века, толико ће бити догодине, објавио је књигу "Долазећи колапс Кине".

У својој књизи, Чанг је кинеску економију представио као зграду од шперплоче, а кинеску државу као неодрживо легло корупције и неефикасности.

Предвидео је тада скори крај кинеске економије, најкасније за пет до десет година, а Кина какву данас познајемо, по њему је, парафразирам и сублимирам, била чиста утопија.

Од свега је остала само цена на "Амазону"

Крајња Чангова 2011. година одавно је прошла. Кина се 2025, несумњивом победом у трговинском сукобу са САД, позиционирала као најважнија економија света.

Чангову књигу још увек је могуће наручити и купити посредством "Амазона", али је немогуће искуствено доживети њена предвиђања. "Долазећи колапс Кине" данас је класична политичка бајка.

Сличну судбину доживеле су и остале Чангове књиге, нарочито оне о тобожњој намери Кине да уништи САД. Једна од последњих Чангових књига, објављена 2023. године, најављује да ће Кина, након што ипак није прошла до 2011. године, ипак започети рат и она нас везује за актуелну тему.

Краљевска се не пориче, али лаж није краљевска особина

Хоћу да кажем да западним наративом, академским и медијским, вековима, не само годинама или деценијама уназад, доминира синдром Гордона Чанга.

Најновије "цурење" информација из неког од британских краљевских института, о руском и кинеском удруживању у погледу "скорашње" војне интервенције Пекинга против острва Тајван, треба читати управо у кључу предоченог Чанговог синдрома.

Геополитичка лаж је птица селица

Вест да Кина жели војно да интервенише на Тајвану, овога пута удружена са Русијом, што је пикантан медијски зачин, за некога може да изгледа фасцинантно, упозоравајуће, чак и алармантно.

Уколико, међутим, иоле пратимо међународне односе, лако је уочити да то и није баш тако.

Овакви медијски мамци бацају се светском и нарочито западном јавном мњењу сваке године. Напросто, све док, па макар само у медијима, постоји руска и кинеска опасност, западна друштва ће лакше гутати нове и нове војне издатке, "помоћ" Украјини, скупе енергенте, социјална раслојавања и забране учешћа политичких партија, покрета и значајних појединаца на изборима.

Медијска лаж Запада у вези са Кином постала је, међутим, селица све скученијих станишта. Када не може да одлепрша у Хонгконг, на Тибет или у Синђанг, где је често слетала до пре неколико година, она силом прилика слеће на Тајван.

Те сеобе одвијају се сваке године, не у зависности од годишњих доба, већ од геополитичких прилика и темпа извоза наоружања и војне опреме.

Прича о нападу на Тајван није нова

На пример, пре нешто више од две године, средином априла 2023, "Вашингтон пост" и "Телеграф" извештавали су о великој рањивости Тајвана у ваздушном простору, позивајући се, такође, на "цурење" информација, овога пута из Пентагона.

Између редова ове вести, јасно се могла чути бука увелико спремних кинеских ратних авиона који, тобоже, само што нису напали сопствено острво још истог дана и потопили га заувек.

Сличне извештаје читали смо и у "Гардијану" 2022, па у британској војној штампи 2023. године.

Британска геополитичка лаж траје вековима

Уколико одемо још уназад кроз време, сличне "сценарије", нажалост увек из непроверљивих извора, у британској и америчкој штампи наћи ћете у количинама на којима би њиховим владама позавидео сваки отпад.

Уколико фокус још више одмакнемо, дакле са ове и протеклих година на протекле векове, видећемо Велику Британију како Први опијумски рат (1839–1842) својој и светској јавности правда тобожњом заштитом слободне трговине, а Други опијумски рат (1856–1860) започиње режираним "Инцидентом стрела", како би прибавила разлога да поново нападне тадашњу Кину.

До краја 19. столећа, британска империја широм света, на велико, пласира медијске лажи о тобожњој неспособности Кине да сама управља собом, кријући иза те епске подвале намеру да у Кини дубоко укорени властиту економску доминацију.

Како су европске силе "пеглале" дефицит

Да подсетим нашу јавност, оба опијумска рата и тадашње разарање кинеске државе које је дубок ожиљак на кинеској националној свести, уследили су током 19. века због суфицита који је Кина, извозећи крајем 18. и почетком 19. столећа порцелан, свилу, памук, чај и друге производе, остваривала у трговини са тадашњим великим силама.

Дефицит је "испеглан" тако што је Велика Британија присилила Кину под династијом Ћинг да увози опијум. До краја 19. века, опијум је чинио трећину кинеског увоза, а све се одвијало под фирмом права на слободну трговину.

Опијум је данас медијска лаж

Западне силе данас више не располажу терористичким кецом у рукаву, какав је у 19. веку био класичан опијум. Опијум се данас добија у медијским лабораторијама истине и употребљава се према западном и светском јавном мњењу, како се неко не би позабавио суштинским питањима Фокланда и Тајвана, на пример.

Уколико пођемо од чињенице да је кинеска стратегија развоја, заједно са кинеском економијом, мирнодопске природе, потпуно је нелогично да Пекинг сада, напречац, жели да започне сукоб са властитим народом на Тајвану, иако, такође треба саопштити, има пуно право да штити своје законите интересе.

Ко то тамо продаје наоружање Тајвану?

Зашто би Пекинг жртвовао властити друштвени и економски развој, који привлачну снагу матичног дела земље према Тајвану јача из године у годину, ради бесмислене авантуре која би у прилог ишла једино земљама чије економије почивају на војним интервенцијама?

Процене нам говоре да су само САД од 2004. до 2024. године Тајавану продале наоружање и војну опрему у вредности од око педесет милијарди долара, од чега значајан део до сада још увек није испоручен.

Ту је и фамозна куповина британских нуклеарних подморница од стране Аустралије, у вредности од три милијарде долара. Тобожња кинеско-руска опасност у Јужном кинеском мору снажно је упозоравајуће средство Аустралији да не одустане од поменуте куповине, а не реална опасност да Пекинг, ритом сасвим законито, војно интервенише на властитој територији.

Два кључна аспекта

На концу ту су још два важна аспекта овог питања.

Први је стратегијски. Сједињене Америчке Државе увелико раде на новој конфигурацији свог војног присуства на југоистоку и истоку Азије, рачунајући ту читав Индо-пацифички регион.

У ту сврху, помиње се "азијски НАТО", а врло конкретно сведоче нове америчке војне базе, њих девет на броју, које управо ничу на Филипинима.

Ко не верује, нека се упозна са оним што је саопштено на овогодишњем Шангри-ла дијалогу у Сингапуру.

Други аспект је "тактички".

Власт председника Лај Чинг-теа и његове Демократске прогресивне партије (ДПП) на Тајвану је летос значајно уздрмана. Покушај да ДПП, пречицом, поврати већину у скупштини острва, тако што ће уз помоћ невладиног сектора опозвати опозиционе посланике Кумонтанга, завршио се катастрофалним поразом Лај Чинг-теа.

Зашто би Пекинг звецкањем или употребом оружја враћао у политички живот све непопуларнијег председника који једини смисао и идентитет Тајвана види у конфронтацији са матичним делом земље?

Био би то, заиста, сценарио достојан Гордона Чанга.