Колумне и интервјуи
Да ли је време да коначно обратимо пажњу на сопствено исламско наслеђе
Погрешно би било да потценимо разорну моћ безброј пута поновљених неистина
Екстремисти из редова данашњих Бошњака посредством друштвених мрежа интензивно бомбардују јавност полуистинама и неистинама, покушавајући да заокруже посао на успостављању најновијег у низу националних идентитета којима су прибегавали током 19, 20. и у 21. столећу.
Није непознато, али вреди подсетити да је академик Милорад Екмечић својевремено утврдио да су муслимани нашег језика од 1868. до 1993. године девет пута мењали свој национални, односно етнички идентитет. Сада се њихов најновији национални идентитет заокружује на нивоу друштвених мрежа, дневнополитички, често уз увреде и сеирење неуке светине у коментарима.
Конзументи лажних информација постају њихови радикализовани промотери
Чињенице малициозно истргнуте из контекста, чак и потпуне неистине, шире се мрежама попут информативне заразе која зомбира умове. Додатни проблем представља то што конзументи полуистинитих и неистинитих информација на друштвеним мрежама, којих није мало ни међу нама, истога часа постају њихови радикализовани промотери, ширећи сајбер простором ноторне бесмислице у кожи чињеница.
Добар пример за то, у бошњачком случају, је масовно дељење објаве у којој се наводи да је песник и писац Мухамед Хеваји Ускуфи још 1631. године написао речник босанског језика, на основу чега се сугерише да је бошњачки језик ("босански" како данашњи Бошњаци из политичких разлога желе да се њихов језик назива) свој први речник добио у првој половини 17. века.
На основу овог медијског спина, обичан човек, који нема ни времена, а често ни знања ни могућности да проверава научне чињенице, помислио би да је то заиста тако, што је међу многим Бошњацима нажалост данас случај.
Мухамед Хеваји Ускуфи је писао на српском језику
Овај спин одавно је развејала др Рада Стијовић са Института за српски језик Српске академије наука, која је, у дневном листу "Политика" још 2015. године, појаснила да је Мухамед Хеваји Ускуфи написао речник чији оригинални наслов гласи "Magbuli-arif", што у преводу значи "Што се свиђа разумнима", а који се само популарно назива босанско-турским, при чему употребу појма "босански језик" из 17. столећа не треба читати у политичком кључу 21. века.
Стијовић појашњава да се "босански језик" односи на територијално, а не национално одређење, тим пре што је Ускуфи језик на ком је стварао називао – српским, што је шири део целине коју креатори бошњачког идентитета желе да избегну.
"То се може видети из других његових дела, нпр. из циклуса побожних песама, које је назвао ‚Илахије на српском језику‘ (Ilahi be zeban-i srb) и ‚Позив на вјеру на српском језику‘ (Beran davet-i iman be zeban-i srb)“, навела је још пре једанаест година у "Политици" др Рада Стијовић.
Ускуфи је муслимане и Србе у Босни сматрао једнородном браћом
Пред овом чињеницом радикални бошњачки Фејсбук "полемичари" напросто немају одговор, осим бесмислених примедби да је посреди тобожња српска пропаганда, чиме заправо вређају успомену на Мухамеда Хеваји Ускуfија, показујући да нису достојни његовог дела.
Да је то тако, види се и по томе што је, како нас подсећа др Рада Стијовић, Мухамед Хеваји Ускуфи у свом делу све становнике Босне сматрао једнородном браћом: "Отац један, једна мати / Прво би нам, ваља знати", каже аутор на једном месту у речнику, позивајући православне Србе на слогу, мир и љубав.
Како ни стварање најновијег националног идентитета муслимана у Босни није могуће без успостављања разлика у односу на своје де факто српске сународнике, из поменутих политичких разлога данас Бошњаци, а не Срби, иступају из максиме коју им је прописао Ускуфи. Они су све даљи од слоге, мира и љубави са православним Србима које називају "геноцидашима" и многобројним другим бесмисленим и ружним називима ("Република Шумска").
Истини за вољу, постоје и не баш малобројни Срби који им, бесмислено, узвраћају истим мером.
"Босанчица" није никаква посебност, брзопис који је у Босну стигао из Србије
Истоветна је ствар са Повељом Кулина бана за коју се, у напону покушаја да се заокружи бошњачки национални идентитет, сада тврди да је "написана босанским језиком и босанчицом, као босанским писмом" још 1189. године.
"Ћирилица којом је Повеља писана није 'босанско писмо – босанчица'. Пре свега, треба имати у виду да тзв. босанчица није никакво посебно босанско писмо, што се у науци одавно зна, већ варијанта српског ћирилског брзописа пренетог у време Твртка I Котроманића из Србије у Босну, а затим и у суседни део Далмације. Брзописном ћирилицом је почетком 17. века Матија Дивковић штампао своје књиге (сам је излио слова у Венецији по угледу на она из рукописа), а називао ју је 'српским писмом', што су чинили и други босански фрањевци. Приватна преписка на ћирилици обављала се до почетка двадесетог века и у беговским породицама у БиХ, где је за њу забележен назив 'стара србија'. Подсетићемо и на познати дистих Матије Антуна Рељковића који упућује својим Славонцима: 'Ваши стари јесу српски штили, српски штили и српски писали', што се односи на употребу ћирилице, која је у 17. веку била продрла из Босне у Славонију", наводи др Рада Стијовић.
Постоји ли техника српског одговора?
Све то нас доводи до српског одговора на својатање наслеђа на српском језику и кључног питања: шта ће Србија и Република Српска предузети у вези са исламским наслеђем нашег језика и нашег народа, који као да се круни у корист новонастајућег бошњачког идентитета?
Захваљујући Емиру Кустурици, у Вишеграду имамо споменик Соколовићима: патријарху Макарију и великом везиру Мехмед-паши.
Недопустиво је било рушење сваке џамије, али је, што се самих Срба тиче, посебно недопустиво било рушење Ферхадије (Ферхат-пашине џамије) у Бањој Луци, коју је саградио Ферхат-паша Соколовић, рођак патријарха Макарија Соколовића и великог везира Мехмед-паше Соколовића.
Она заузима посебно место у срцу аутора ових редова, који јој се безрезервно диви приликом сваке посете престоници Републике Српске и сматра је незамењивим делом наслеђа, идентитета и успомена људи који у Српској живе.
Има ли воље за важне националне пројекте?
Србија се изјавама званичника дичи успесима које постиже на плану јавних финансија, што би требало да значи да новца има за пројекте од дугорочног националног значаја у области културе и неговања нашег наслеђа.
Не постоји ни један једини разлог да Београд и Бања Лука заједно не објаве сабрана дела Мухамеда Хеваји Ускуфија, који је писао на српском језику. Уосталом, није наодмет подсетити на потребу да Срби и данашњи Бошњаци коначно почну да живе у слози, миру и љубави, како је завештао Ускуфи, пишући на српском језику.
Није он у првој половини 17. столећа писао за потребе успостављања нових идентитета с краја 20. и почетком 21. века, већ је тачно навео шта пише, о коме и на ком језику.
Сјајно би, такође, било када бисмо добили споменике истакнутих чланова породице Соколовић у наша два главна града, као снажан симбол повезаности и јединства са не баш безначајним бројем разумних људи међу муслиманима нашег језика.
Гроб краљице Катарине
Сјајно би било и када би званичници Србије и Републике Српске саке године обилазили гроб краљице Босне Катарине Косаче Котроманић у Риму, на ком јасно пише да је њен отац Стефан Вукчић Косача био херцег од Светог Саве, а њена мајка Јелена Балшић у сродству са царем Стефаном Душаном.
Данас је на њеном гробу истакнут само натпис на латинском језику, док је стари, ћирилички, исписан на српском језику, уклоњен приликом обнове цркве Свете Марије 1590. године.
Не потценити безброј пута поновљене неистине
Ово је само део примера, којих има још.
Нико Бошњацима не треба да оспори право да граде свој најновији, у низу идентитета којима су покушавали и још увек покушавају да се самодефинишу.
Нико нема право ни да им оспори право да на основама нашег заједничког језика граде свој нови бошњачки ("босански") језик како би се удаљили од нас, нити може да их присили да буду у заједници са нама. Али нико међу нама нема право ни да отписује наслеђе које припада српској култури.
На институцијама Србије и Републике Српске је "лакши" део посла: да се држе научних чињеница и не одступају од њих. Посао промоције новог идентитета, који суштином не превазилази формат објава на друштвеним мрежама, не треба да нас занима као такав, али не треба ни да потценимо снагу безброј пута поновљене неистине.
Ово тим пре што број муслимана у Србији и Републици Српској који граде објективан, научно утемељен и тиме реалан однос према чињеницама, није тако мали као што се на први поглед чини усред исламистичке какофоније на друштвеним мрежама.
Live
