Сијан, кинеска лекција државотворности

Странаца у Сијану, граду на чијем је подручју пре 2.200 година рођена уједињена Кина, нема пуно. Када посете овај град у провинцији Шанси, у централној Кини, странци, ношени главним туристичким током, углавном обилазе музејски комплекс посвећен ратницима од теракоте, ношени свакодневном масом посетилаца.

Ова ординарна знаменитост незаобилазна је почетна, али не по сваку цену и коначна тачка обиласка овог, по свему необичног, веома уређеног и динамичног града. Сијан нуди читав низ драгоцених историјских лекција, од којих је рађање кинеске империје само почетни час државотворности.

Само ноћно слетање у овај стари град, под условом да је напољу бистро и колико-толико топло време, представља мали празник.

Посетилац има утисак да слеће право у епоху династије Танг. Толико је у овом граду разиграних црвених и жутих светала која трепере, са дискретно осветљеном Великом пагодом дивље гуске из 7. века која је била нека врста "капије" за продор будизма из Индије у Кину.

На улицама градског језгра, када се на њих ступи, још је живље.

На сваком кораку оживљава се дух Танга. Многи млади, махом девојке, у традиционалним хаљинама и костимима шетају и одлазе у ресторане. Све зграде су уређене и осветљене црвеним и царским жутим сијалицама, а електрични напон по улицама допуњује изражена урбана енергија.

Чини се да се модерна Кина најрадије пореди са епохом династије Танг која је владала од 7. до 10. века. У време Танга, Кина је била напредна, моћна и отворена земља, чему тежи и данас.

Међу ратницима од теракоте дочекује ме пријатељ и водич Ченг Ђије.

Ченг поносно истиче да његова породица вековима живи на подручју Сијана. Са поносом се уноси у улогу водича. Као из митраљеза обасипа ме подацима: налазиште ратника од теракоте 78 пута је веће од Забрањеног града који је сам по себи импресиван са својих десетак хиљада просторија, односно тачно је два пута веће од Специјалног кинеског аутономног региона Макао. Комплекс ратника који чине ешалони пешадије, коњице, штаб, светилиште и још којешта, градило је 720.000 људи око 38 година. За поправку једног ратника потребно је (било) око годину дана. Свака статуа је различита, на само по лицу и одећи, већ свака има и линије на длановима.

Када је посетио ово место, кажу домаћини, Бил Клинтон је тражио да добије једног ратника од теракоте, што су домаћини одбили. За разлику од Клинтона који је био у председничкој посети Кини, Хенри Кисинџер је до данас остао редован, вишеструки гост Сијана и комплекса ратника од теракоте.

Кина традиционално тежи изградњи инфраструктуре. Не треба ићи даље од комплекса одбрамбених зидова спрам агресивних номадских племена на северу, који збирно називамо Великим кинеским зидом, или изградње древног Великог канала од Хангџоа до Пекинга.

Цар Ћин Шихуанг, који је први успео да уједини све кинеске области, подигао је овај комплекс пешадије, коњице и официра који ће га чувати у подземном свету. Била је то изградња врло озбиљне постхумне инфраструктуре,

Армија од неколико десетина хиљада ратника од теракоте, од којих се неки још увек налазе неископани у земљи, требало је да брани његову гробницу која још увек није отворена.

За то постоје два објашњења.

Прво каже да Кинези сматрају да још увек не поседују довољно напредну технологију која би омогућила да се историјске драгоцености из гробнице првог императора сачувају.

Поборници овог објашњења као пример наводе чињеницу да је боја са сваког откопаног ратника нестајала за неколико дана, јер је у земљи била исушена. Остале су сачуване само слике обојених ратника и понеки траг боје на неколико изложених статуа.

Осим тога, каже Ченг, у земљишту око маузолеја првог кинеског императора пронађени су знатни трагови живе. Сматра се да би канал у гробници, у коме се, традиционално, налази чамац којим император треба да се превезе до подземног света мртвих, можда, пун овог метала.

Са друге стране су они који сматрају да гробницу, која изгледа није опљачкана, из поштовања уопште не треба дирати и да треба да остане заувек неотворена.

Ченг ме је упознао са Јанг Гаођијаном, старцем који је, са још четворицом комшија, 1974. године, копајући бунар, открио ратнике од теракоте. Од њих петорице данас су живи Јанг и још један.

Био сам поласкан.

Јанг Гаођијан каже да ни сањао није да би могао да стекне "археолошку" славу, али се то ипак у извесном смислу догодило. Данас се понекад овај витални старац дружи са посетиоцима и потписује им књиге за које у младости ни помишљао није да би уопште могле да буду исписане, захваљујући њему, његовим другарима и бунару.

Ово су, ипак, мање или више, познате чињенице.

Права посластица, посматрано са српског становишта, крије се у древној палати Хуаћинг, неколико километара од археолошког локалитета на коме су откривени ратници од теракоте.

У овој романтичној палати из доба Танга страсно су се волели цар Ли Лунгћи и његова конкубина Јанг Јухуан. Кинези током школовања стичу обимно знање о овој романси која је посведочена бројним књижевним и поетским делима. Заљубљен до ушију, цар је запоставио државне послове, што је државу на крају скупо коштало.

Оно што посетиоцу из Србије у овој палати привуче пажњу је оно што се одиграло у 20. веку.

У једном тренутку, вођа националиста Чанг Кајшек, који је ратни штаб био поставио у овој палати, планирао је да, усред јапанске офанзиве, нападне кинеске борце окупљене око Комунистичке партије Кине. У томе су га спречила двојица генерала, Џанг Суељанг и Јанг Хученг.

Одбили су наређење да нападну трупе комуниста и у једном тренутку у овој палати опколили штаб Чанг Кајшека који се потом предомислио.

У част "инцидента у Сијану", хиљаде Кинеза данас свакодневно одаје пошту прибраности и мудрости двојице генерала, захваљујући којима је избегнуто распламсавање грађанског рата, односно доприносу партије Куоминтанг и бораца Чанг Кајшека борби против, како овде наглашавају, јапанске агресије (не и борбе против јапанског народа).

У некадашњој Југославији, па и данашњој Србији, тако нешто је у институционалном смислу немогуће. Чак се и операција спасавања америчких пилота, коју су на крају рата извеле јединице Југословенске војске у отаџбини, данас у медијима и званичним саопштењима маскира у акцију сувоборских или српских сељака.

У малим студијима, постављеним унутар палате Хуаћинг, хиљаде посетилаца свакодневно се слика са сликом Чанг Кајшека у природној величини или се облачи у униформе Куоминтанга како би се сликали.

Мој водич каже да Кина пажљиво чува успомену на своју аутентичну историју, чији су Чанг Кајшекови борци неспорни део.

"Ми чак и на ширу улогу ове двојице генерала који су осујетили Чанг Кајшека да зарати са борцима окупљеним око Комунистичке партије Кине можемо да ставимо неке примедбе, али је њихов гест противљења братоубилачком рату надрастао све њихове могуће историјске мане и данас представља светао пример" додаје један од посетилаца.

Како код нас ствари стоје по питању поштовања историјских чињеница, из пристојности и самопоштовања нисам објашњавао…