Ауторска права провинције и случај Нелета Карајлића

Ускогруди али легитимни захтев Давора Сучића да Ненад Јанковић, алијас др Неле Карајлић, не изводи песме "Забрањеног пушења" које је Сучић написао, уместо дискретним џентлменским договором или погодбом двојице некадашњих јарана, окончан је најприземнијим политичким ријалитијем на интернету и телевизији.

У Сучићев (свесно) прегласно изговорен захтев додат је прстохват наквасале хроничне сарајевске мржње, исте оне о којој је, као корелативу страха, писао Иво Андрић, па су коначну реч, уместо актера приче, почели да нам наливају непозвани епизодисти, терцирајући још једној несрећи изван које имају мало шта да кажу или остваре. 

Цивилизацијски фајронт и отварање мусафирхане

Као што су трагедије у "Рибникару" и на Космају одмах плануле у политички обрачун, тако је и Сучићев захтев Нелету Карајлићу данашње Сарајево искористило да покуша, изнова, да докаже како је то и данас град исти онакав какав је био пре четири деценије, иако Сарајево никада пре и никада после није било то што је било, док су тамошњим улицама ходали Емир Кустурица, Неле Карајлић и многи други који су цивилизацијски фајронт знали да разликују од свечаног отварања мусафирхане.

Данашње Сарајево дели једино географију са урбаним бљеском тог некадашњег југословенског града, истог назива. Нашминкана Башчаршија не може да засени ту чињеницу ни са хиљаду својеручно потписаних одлука било ког високог представника било чега у БиХ.

Да би се данашње Сарајево, повративши касабалијски дух који својевремено није варио ни Селимовића, Андрића, Ћимића и многе друге великане босанскохерцеговачког завичаја, тобоже повратило континуитет са тим некадашњим југословенским градом, потребно је да најискричавији дух његовог поменутог урбаног бљеска, др Неле Карајлић, од "раје" девалвира у презреног "папка", Емир Кустурица у православног Мефистофелеса, али да притом Мушан Топаловић Цацо аванзује у Мајку Терезу, а поменути Сучић у рок звезду.

То је логика која у свом исходишту налаже данас Ненаду Јанковићу да се, најмање једном недељно, на све четири стране света извињава због тога што је одласком из исламистичког Сарајева спасавао сопствену главу.

Наличје ратног Сарајева

Сарајево је током рата гранатирано, тамо су убијена деца, почињени су многи злочини, али медијски наратив о опседнутом граду има и своје подједнако трагично наличје.

Аутор ових редова негује дубок пијетет према свим сарајевским ратним жртвама и не поседује етички механизам њиховог вредносног раздвајања. Аутор ових редова, такође, не разуме хроничну инструментализацију жртава у дневнополитичке сврхе, нити употребу сваког неспоразума за распиривање ратних историјских траума.

У том опседнутом граду убијено је око 3.000 људи, због тога што су били то што су били (Срби). Из тог града, након Дејтонског споразума, отишло је више од 100.000 људи, свакако не због преврућег бурека.

На концу, из тог града пуцало се на предграђа подједнаком жестином као из рубних градских подручја на градско језгро. Гинуло се нешто и по тим рубним подручјима, а не само "у граду".

Пред комплетном сликом ратног Сарајева пада мит о "раји" коју гранатирају "папци" са брда. Када ту слику фрагментирамо напред поменутом прерасподелом градских улога, онда исламисти добијају прилику да навуку фрак питомих грађана, а хиљаде интерно убијених и стотине хиљада одсељених постају комунални, сељачки вишак који усред ратног удеса централних градских општина није вредан цивилизацијског помена.

У таквој расподели, "наше" жртве имају већи значај од "њихових" жртава напросто зато што "њихових" жртава треба да нема или оне треба да буду тек инцидент усред гранатираног мултиетничког и мултиконфесионалног раја.

Уколико је Неле Карајлић био со мултиетничког Сарајева, а побегао је спасавајући сопствену и главу своје породице, онда лажњак таквог Сарајева од њега треба по сваку цену да направи "агресора".

То је једноставан, отрован рецепт.

Сучић би да мало буде Неле Карајлић

За ову врсту обрачуна са стварношћу, сарајевски епизодисти употребили су поменути легитимни захтев Давора Сучића. Данашње Сарајево мисли да ће постати "оно" Сарајево пластичном операцијом Давора Сучића у Нелета Карајлића са политичким додацима уливеним у њега по новосарајевској мери.

Није ми јасно због чега се Неле Карајлић уопште упуштао у полемику са епизодистима који немају шта да кажу, осим реченице-две-три мржње и зависти, ширећи контекст расправе на рат и посипајући се пепелом.

Поступио је господски: Давора Сучића, који би да мало буде он, Неле Карајлић је џентлменски назвао пријатељем и одустао од извођења "његових" песама.

Сучић једино нападима на Карајлића може да се осети важним, као што данашње Сарајево може да се самоодреди једино мржњом са корелативом у страху према Београду.

Да би се разумео садржај те мржње, није довољно прочитати само Андрићево "Писмо из 1920. године", мада би тај кратки текст сваки данашњи Сарајлија, уплашен и убеђен да је сва неправда и све зло овог света на његовим плећима, требало да прочита као почетак властите политичке психоанализе:

"...Можда би у Босни требало опомињати човека да се на сваком кораку, у свакој мисли и сваком, и најузвишенијем чува мржње, урођене, несвесне, ендемичне мржње. Јер у тој заосталој и убогој земљи, у којој живе збијено четири разне вере, требало би четири пута више љубави, међусобног разумевања и сношљивости него другим земљама. А у Босни је напротив, неразумевање, које повремено прелази у отворену мржњу, готово општа карактеристика становника. Између разних вера јазови су тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе..."

Једини лек за оздрављење је да у Сарајеву, подједнако и у Београду – нико не сматра да је Београд без греха, људи више читају и што је важније разумеју Иву Андрића, а не дневнополитичка, епизодна тумачења лика и дела Давора Сучића у контексту хватања што боље политичке бусије у сопственом ратном шанцу који бисмо, е да се Власи не досете, хтели да представимо као читав један град.