Муштулук за кости или има ли жалости изван формата геноцида?

Када Мунира Субашић, председница удружења "Мајке Сребренице", каже да све жртве нису жртве и да искључиво суд треба да установи да ли је нечији убијени син жртва или није, овдашње невладине организације, осетљиве на сваку политичку некоректност, не реагују.

Судови нису пресудили у великом броју злочина почињених у Босни и Херцеговини, али то не значи да сваки неосуђени злочинац више није злочинац, мада ће се у најмање једном од примера у овом тексту видети да то и није баш тако.

 Јесмо ли сви "негатори"?

Невладине организације, задужене за "чистоту" јавног простора, не реагују ни када госпођа Субашић, чији родитељски бол дубоко поштујем и жалим због њеног губитка, каже да су "Мајке Сребренице" одгојиле 5.500 деце чији су очеви убијени и да та деца данас не мрзе, али да "негатори геноцида" знају шта су урадили и од своје деце праве болеснике која мрзе.

У њеним речима, додуше, има истине.

Наше друштво није без балвана и балванки који сматрају да је злочин у Сребреници мачји кашаљ, али је кованица "негатори геноцида" згодна да у исти кош стрпа екстремистичку мањину и већину која би да искаже своју жалост, чак и покајање, али то не може да учини изван унапред утврђеног политичког оквира геноцида.

Омиљени неосуђени генерал

Проблем са госпођом Субашић је што је она од мајке Сребренице постала политички гласноговорник.

Нелогично је да мајка, чија је судбина одређена тешким злочином, присуствује прославама других злочина. Мислим на прославу Олује 2015. године у Книну, када је госпођа Субашић за Анту Готовину рекла да јој је "омиљени генерал".

Према њеној политичкој логици и рачуници, прогон више од двеста хиљада људи из Хрватске спречио је још један "геноцид" у Босни и Херцеговини.

Неосуђеног Насера Орића да не помињем као још драстичнији и са Сребреницом директно повезани пример да не помињем.

Хашки трибунал за некога каже да је злочинац и он то јесте или постане пресудом, а за некога не каже ништа и он постане омиљени генерал госпође Субашић, јер, забога, против омиљеног генерала није донета пресуда.

Таква изјава требало би, ваљда, да буде утеха за више од двеста хиљада људи који су побегли из Хрватске и залог живота без мржње.

 Геноцид или Република Српска?

Подједнако би требало да нам буду неприхватљиви они који негирају тежак злочин почињен у Сребреници и они који обесмишљавају сваку жалост и покајање са ове стране изван задатог политичког наратива, односно формата геноцида.

Стиче се снажан утисак да би сећање на злочин у Сребреници био препуштен породицама жртава као њихово приватно питање, ако би западни центри моћи једног дана одустали од геноцида као политичког императива.

Политичком употребом у сврху негирања Републике Српске (република шумска, РС, геноцидаши...), тежак злочин у Сребреници, уместо жалости и нашег покајања, постаје алат притиска и добија све већу и већу политичку употребну вредност која разуман свет овде иритира колико и они међу нама који тежак злочин негирају.

Треба да бирамо између немогућег

Напросто, наше јавно мнење је у прилици да бира између немогућег: осуде тешког злочина у ексклузивном формату геноцида и Републике Српске која је по главном току политичке јавности у бошњачком делу Федерације Босне и Херцеговине "геноцидна творевина".

Наравно да ће свако овде и у Републици Српској одустати од таквог лажног избора и рећи да не жели да учествује у тој врсти политичког циркуса у ком жртве убијају по други и трећи пут, овога пута њиховом политичком злоупотребом.

Ове године, у току обележавања злочина у Сребреници, Мунира Субашић је рекла да би "дала муштулук" када би "једна мајка Српкиња" пронашла кост свог убијеног сина.

У тој реченици похрањена је суштина стварности Босне и Херцеговине којој би се више исплатило да покајању, на све три етничке и верске стране, приступи без "муштулука костима" и унапред задатих политичких оквира жалости која не би требало да има политичку, већ хуманистичку употребну вредност.