Руски тенкови на Петој авенији

Постоји мисао, која се приписује Шарлу де Голу, да Руси неће бити срећни док у свету постоји неправда.

Поимање и улога правде у животу повезује српску и руску културу. Поимање правде као елемента наших живота одређује цивилизацијски идентитет два географски удаљена, а опет врло блиска народа, можда у значајнијој мери него сродност словенских језика и припадност истој вери.

Постоји, такође, суштински "проблем" са Русима и у извесној мери са савременом перцепцијом Кинеза код нас: "Они овде никада нису били окупатори". Управо зато што нису били окупатори, они су у значајној мери "страно" тело за велики број Балканаца који идентитетска упоришта траже у тековинама окупације и стране доминације.

Предочене историјске "аномалије", дакле словенско (свељудско) поимање правде и изостанак руске или кинеске окупације Балкана, потпуно обесмишљава разумевање геополитике у формату пуког тржишта великих сила, на ком се просто тргује, у зависности од тренутне војно-политичке моћи сизерена, односно хегемона.

Са Русима и Кинезима такав однос не постоји и свака прича о томе да је Србија у рукама Руса је велика бесмислица.

Србија је инкарнација слободе

Ма шта овдашњој већини (која нема везе са страначким изборима) и њеном "русофилству" пребацивали најгласнији и често најрадикалнији делови нашег и околних друштава, српски политички "мејнстрим", какав год да је, ако треба са све пивом испред продавнице и чачкалицом у углу уста, никада није био у служби окупатора или хегемона.

Србија је била и остала инкарнација идеје о слободи, што, разуме се, не значи да у свом ходу кроз историју није чинила неке неопростиве грешке, укључујући злочине чињене у њено име.

Османска империја, Аустроугарска и Немачка са својим локалним сателитима наилазиле су на Балкану на оружани отпор Срба, док је Русија, уз подразумевајуће историјске осцилације и мене у нашим међусобним односима, углавном подржавала српску борбу за слободу, не појављујући се овде, ни дана, у својству окупационе силе.

То је основна разлика између наше и историје околних народа, између идеје о слободи и идеје о флуидном идентитету као изразу актуелне хегемоније.

Савремени српски идентитет калио се у борби за слободу, а не у функцији хегемона Балкана.

"Русофилство" српске већине, које се данас огледа у одлучном противљењу чланству Србије у НАТО-у и уласку у Европску унију, не може се дефинисати или измерити аргументима оних који новчану добит и сопствени стокхолмски синдром у геополитици држе за врхунски цивилизацијски и културни домет.

Управо би цивилизованији и културнији представници политичке мисли требало да разумеју да је тровековна подршка Русије српској борби за слободу дубоко у порама колективног памћења нашег народа. Она није кисели плод ината Западу, како се данас сугерише.

Не тако давно, подсетимо на ту чињеницу, Београд је био "најзападњачкији" град бивше Југославије и Балкана. Нико није гајио толико љубави за Њујорк и Америку као некадашње синониме слободе, као Београђани, баш као што су Московљани или становници Санкт Петербурга желели да буду препознати и признати као природно источно плућно крило Европе.

Срби не желе да учествују у походу на Русију

Али, када Срби кажу да не желе у НАТО, они не кажу само да не желе са онима који су их бесомучно бомбардовали 1999. године, рушећи им мостове и убијајући им децу. Срби тиме кажу да не желе да учествују у војном ширењу тог савеза на руске границе, што сматрају неправедним таман колико су неправедним сматрали продор Наполеона или Адолфа Хитлера на исток.

Српску "русофилију", уколико је уопште има онакве каквом је представљају њени дежурни критичари, треба тражити у колективном памћењу које сеже до 18. и 19. века, а не у императиву покорности тренутном хегемону, јер Руси то овде никада нису били.

Не почиње историја наших односа са Русијом од Бориса Јељцина који је персонификација "друге Русије" или Владимира Путина као персонификације природне Русије, него од руске подршке нашим школама и црквама у 18. столећу и од учешћа руске војске у Првом српском устанку, од битака на Штубику и Варварину.

Они који би да буду Чеси, Пољаци или Немци, пре него Срби, кроје слику о руској политици у Србији према претпостављеним искуствима Чеха и Немаца, а не Срба.

Ту долазимо до кључне разлике у разумевању геополитичких процеса на Балкану.

Да су Руси и Кинези данас на обалама Калифорније, да је Мексико ступио у ОДКБ отварајући простор за руско војно присуство у Сонори или Чиуауи и да је руско-кинеска флота притисла Мексички залив и источну обалу САД, највећи број Срба би био уз страну која се брани, односно која је мета освајања.

То је чињеница на коју треба да будемо поносни и која нас издваја од балканског окружења.

Нимало не сумњам да би јавност Србије била, у том случају, солидарна са Американцима, без обзира на искуства бомбардовања и несувислог признавања "Косова", док би политички "мејнстримови" наших комшија бацали припадајуће цвеће по тим, срећом само хипотетичким, освајачима света.

Није му пало на памет...

Пре неки дан одгледао сам кратак видео запис, снимљен у Далмацији. Мештанин је снимао упловљавање неког америчког ратног брода у једну од хрватских лука.

Порука је гласила: “Боље амерички, него руски брод”, као што би сутра могла да гласи: “Боље немачки брод”. Сниматељ уопште нема у виду да би у хрватској луци требало да буде хрватски брод, јер он Хрватску не види изван контекста служеће државе, прекјуче Аустроугарској, јуче Немачкој, а данас НАТО-у.

Он свој статус геополитичког хлапца, напросто, не доводи у питање, јер себе не види изван њега и своје податне луке.

Статус слуге за њега је константа кроз коју тече историја.

Буђење свести о властитој улози и вредности један је од императива за људе на Балкану. Први корак у буђењу те свести је повратак идеји о правди као делу наших живота и заборављеној вредности међусобног праштања која такође одређује словенски свет који јесте и нас у њему који јесмо без обзира којим током историја текла.