Година је 1984. и у учионици трећег разреда Основне васпитне образовне организације "Десети октобар", како су се основне школе тада називале, истакнута је зелена географска карта САП Војводине. Изнад карте је профана икона, увећана црно-бела фотографија Јосипа Броза.
Тетрис се тог лета тек био појавио у СССР-у и још нисмо знали за њега. Лихтенштајн је, као последња европска земља која је то учинила, признао женама право гласа, Марадона је из Барселоне прешао у Наполи, а за копирање текста још је употребљаван шапирограф.
Марк Закеберг тек што се био родио.
Да је икоме од нас пао на памет, интернет би, заједно са телепортацијом, уместо у свакодневицу, био сврстан у категорију чисте научне фантастике.
Ирак и Иран су ратовали већ четири године, Роналд Реган је управо постао председник САД, Ирска републиканска армија је извела неуспешан атентат на Маргарет Тачер, а двојица сика су убили Индиру Ганди.
Све то заједно било је у сенци неуспеха наших фудбалера на Европском првенству у Француској.
Ту и тамо, неко би се сетио да је 1984. у симболичком смислу година Џорџа Орвела, али мојој генерацији његово име и дело, из разумљивих разлога, тада нису значили ништа.
Били смо премлади да бисмо га читали, али је неко проценио да ипак нисмо премлади за неке озбиљне политичке лекције.
Прво латиница, као да је ћирилица варикина мултиетничности
На часовима су нам спорадично говорили о братству и јединству, војвођанским партизанима и експлоатацији Војводине, те житнице Европе, од стране великосрпске буржоазије.
Главни град покрајине био је Нови Сад. Певали смо на часовима музичког образовања о војвођанским партизанима. Учили смо прво латиницу, јер смо, ето, вишенационална средина у којој је то писмо “традиционално”, као да је ћирилица варикина мултиетничности.
Већ тада нам је, сасвим орвеловски, објашњено да Војводина, у којој живимо и у чијим се оквирима форматизујемо као личности, истина, формално јесте покрајина у саставу СР Србије, али да, такође, има и властите федералне прерогативе, односно да је Војводина, такође, конститутивни део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Та логичка вратоломија дискрено нам је урезивана у свест.
Чекић ковачнице нових југословенских идентитета, чијем крешенду данас сведочимо у Црној Гори и Босни и Херцеговини, ударао је пуном паром по нашем дечјем уму. Конфедерални југословенски систем, успостављен 1974. године, покушавао је да нас увери да се битно разликујемо од становника централне Србије, односно да је САП Војводина потпуно другачији ентитет, довољан сам себи унутар тадашње де факто конфедералне Југославије.
Етничка шароликост покрајине и њен другачији историјски пут до 1918. године институционално су, што је тада значило и кроз медије, дестилисани у нови, војвођански идентитет. Других друштвено-историјских “сировина” за тако нешто није било.
Уместо да се разлике уважавају и смањују, оне су биле потенциране, као да смо живели у Аустроугарској, а не у Србији или Југославији.
Да би нови војвођански идентитет био успостављен и да би у тадашњој перспективи опстао, он је морао да буде у опозицији према “Србији”, баш као што је то данас случај са деловима црногорског или некадашњег муслиманског, данас бошњачког народа.
Због тога је аутономашки Нови Сад тада већ деценијама био у непрекидној свађи са републичким Београдом.
Такозвани нарцизми малих разлика, импрегнирани упорним негацијама истости, које често исходе у мржњу, постају разорна снага и на то се свакако рачунало.
Људи су разумевали или макар осећали шта је посреди
У рану јесен поменуте године, учитељица нам је саопштила да ће у наставу бити уведене радне свеске, нека врста допунских уџбеника. Ти допунски уџбеници били су у основи исти за све, али је њихова штампа на латиници за Војводину знатно каснила, а настава је одмицала, па ми је отац радне свеске, штампане ћирилицом за централну Србију, купио у Београду где су већ биле у продаји.
Користили смо те ћириличке примерке купљене за мене, док они покрајински, штампани латиницом, касније нису приспели за све. Иако су моји били платили и те латиничке, ја сам остао код ћириличких издања, што је изазвало симпатије код учитељице које сам приметио и разумео тек у зрелијем добу.
Колико год се тадашњи државни систем, са својом парарепубличком испоставом у Новом Саду потпуно отуђеном од Београда, трудио да по школама у покрајини заведе програме који ће, миц по миц, дозирано наглашавати и подстицати разлике унутар “шире” Србије и тиме Југославије, гарниране идеолошким братством и јединством – тек да се Власи не досете, то је ипак био јалов посао.
Људи су разумевали или макар нагонски осећали шта је посреди и томе су се противили онолико колико су могли или смели.
Лицемерје – прва озбиљна лекција
Упркос таквој званичној политици, неки од наставника ипак су се дрзнули и говорили да Срби живе и у другим републикама, односно да су одреднице Босанац, Херцеговац, Личанин, Кордунаш, Банијац, Далматинац исто што и Бачванин, Шумадинац, Сремац, Мачванин или Моравац, да сви говоримо истим језиком и да је “Горски вијенац” један од стубова наше културе.
Лицемерна и на концу бесмислена формула “слаба Србија – јака Југославија” и лицемерје тобожње изградње, очувања и развоја Југославије заснованих на њеној унутрашњој фрагментацији, а нарочито политичком дробљењу стожерног јужнословенског националног корпуса, постало је једна од првих озбиљних друштвених лекција које сам савладао.
Са једне стране су ми говорили о братству и јединству, а са друге инсистирали на разликама, проналазећи или их измишљајући где год су могли, подстичући подмукло сваки отклон од Београда и централне Србије.
Да ли питање статуса Војводине остаје отворено?
Чланак “Ако Србија није део Југославије, да ли питање статуса Војводине остаје отворено?”, објављен недавно у овдашњој дневној штампи, на тренутак ме је поново вратио пред ону географску карту САП Војводине коју смо, као ученици, такође морали обавезно да поседујемо и у коју су сабијали нашу свест.
Аутор поменутог текста себе разуме, или макар доживљава, као неку врсту нишког исељеника у Војводину.
Најзначајнији догађај у историји Војводине, по њему, догодио се 31. јула 1945. године, када је покрајина конституисана као аутономија унутар федеративне Србије, јер је, како аутор свакако погрешно примећује, тада показала демократски капацитет и изборила право да суверено одлучује о својој судбини као део федеративне Србије.
Зашто плебисцит народа Бачке, Барање, Баната и Срема, заједно са две народне скупштине (аутор текста помиње само једну) одржане 1918. године за аутора тог текста немају демократски капацитет, а једнопартијска скупштина из 1945. има, за мене ће вероватно остати тајна, нарочито због тога што сам имао прилику да бацим око на оригиналне записнике плебисцита из 1918. године на подручју Суботице.
Како Србија више није федеративна јединица Југославије, аутор се, под опаском fun fact, запитао да ли питање статуса Војводине, у том случају, остаје отворено, и то је кључни део његовог текста који прелудира да буде провокативан, иако је пун контрадикторности.
Иако је у наставку питање статуса Војводине, које је сам покренуо, додатно забашурио подацима о референдумима који су овде одржани и изјавом да Војводина, ето, ипак, не треба да постане република, већ да би, отприлике, Србију требало препустити Војводини, редакција је текст опремила тако да се читањем наслова јасно доводи у питање статус Војводине.
Припадам људима који сматрају да Србија одиста треба да се врати традиционалној радној и моралној солидности Шумадије, Срема или Бачке, али никада не бих рекао да се 1945. године одлучивало демократски, нарочито не да је Војводина наша улазница у Европу и остале пригодне, али испразне фразе и бесмислице.
Нове власти су након 1945. године спровеле језив терор над неким од Бачвана, Банаћана и Сремаца. Од Војводине су откинули Барању и западни Срем. Буњевцима који су масовно подржали присаједињење Бачке, Баната и Барање Србији (Сремци су одржали засебну скупштину) забранили су да се изјашњавају како они желе и наметнули су им обавезу да се изјашњавају као етнички Хрвати.
Примедба аутора текста да је Војводина тада пронашла своју душу због тога је бесмислена и представља смешну идеализацију, јер је она све време и све више и више, нарочито од почетка шездесетих година, полако али сигурно, систематски екстрахована из политичког система Србије.
Притом се подразумевало да припадници мањина на подручју покрајине остану то што јесу, а војвођански идентитет био је намењен ексклузивно Србима.
Нарочито када нам се догоде ружне ствари, као што су ратови и економска криза, али и иначе, неки од нас радо идеализују прошла времена. Тако се и данас могу срести људи који, чак са дозом “носталгије”, говоре о Аустроугарској као уређеној и срећној претечи Европске уније, иако су се поданиции Хабсбурга главом без обзира разбежали из те тамнице у сенци вешала.
Политика одвајања никада није имала подршку
Политика креирања војвођанског идентитета на северу земље распршила се почетком овог века. Од Војвођанске академије наука и уметности није остало ништа. Идеје о федерализацији Србије, седишту војвођанске цркве у Сремским Карловцима и војвођанском језику такође се нису примиле међу самим Војвођанима. Нису ни стасале да буду постављене као озбиљна тема политичког дискурса.
Управо у мом граду одржана је, уколико се не варам пре двадесетак година, последња велика конференција аутономаша. Било је тужно гледати и слушати те поражене старце, док репродукују своје последње влажне политичке снове.
На први поглед парадоксално, најзначајнији отпор таквој политици управо је долазио и долази из редова староседелачке српске интелигенције, па спорадично навођење појединачних примера накнадних политичких противника уједињења, чија су лична очекивања од Београда често бивала изневерена, нису довољан аргумент за било какву екстракцију Војводине из Србије, па била она за почетак само симболичка или наведена под слоганом fun fact.
Војводину не треба посматрати туристички
Војводину можемо да посматрамо фолклорно-туристички, као “мирну Бачку”, уравниловку која смирује живце, у којој су људи углавном пристојни, као што је кроз рибљи паприкаш доживљава аутор поменутог текста, али то је рајетински малаксала идеализација, као када бисмо целу Шпанију доживљавали кроз пуцкетање кастањетама и повике “ола”.
Овде су се, у не тако давној прошлости, одигравали процеси разградње који споља нису били уочљиви, као што је предочени процес наметања једне нове свести кроз покрајински образовни систем.
Аутономашки Нови Сад, на концу, није створио ништа вредно, осим бројних афера које су га потресале и дебелог инертног бирократског апарата који се урушио под властитом неделотворном масом.
Опозиција према Београду била је једина, а како се показало ипак недовољна сврха таквог његовог постојања.
Неко може “јогурт” револуцију да осуђује и да је повезује са ратовима који су уследили, али у сржи тог питања остаје једна једина, неспорна, чињеница: политика одвајања од Србије у самој Војводини никада није имала већинску подршку. Број романтичара који из незнања или лоше намере мешају дух и естетику бел епока са политичким системом Аустроугарске увек је био мали и недовољан.
Стварност увек дематује сваку идеализацију. Панчево и читав доњи Банат упућени су на Београд, а читав доњи Срем пре на Шабац него на Нови Сад. Више Суботичана сваког јутра ауто-путем одлази у Београд, него Ужичана.
Што се тиче нас који живимо у Војводини и који у Ниш не одлазимо као гости, већ напротив, а то свакако чинимо без бојазни (комплекса?) да ћемо већ својом појавом бити непристојни или некога повредити, у стварности почиње и у стварности се завршава прича о уставном положају покрајине.
Смета нам једино када приметимо да неко покрајину, беспотребно, претвара у полигон индиферентности или потенцијалних међународних притисака на Београд.
Дакле, једина исправна парола је: Војводина здравом разуму, а не институционалној продукцији разлика. За Војвођане не брините, Војводина је још од 1918. године њихова и код куће.