На задњој хрватској бензинској пумпи, алијас црпки, код Брегане, возачи једног од српских туристичких аутобуса кувају кафу на плинском решоу.
Помислих, хвала Богу што нас ови не возе. Ко још ризикује пожар, или "само" хапшење уз казну од неколико хиљада евра, да би на степенику аутобуса, кришом, скувао и попио сопствену домаћу кафу?
Са друге стране, кафа двојице возача заслађена је дубљом симболиком.
Није посреди само реминисценција на филм "Ко то тамо пева". Зар ми све време, вековима, не кувамо упорно сопствену кафу на бурету барута европске историје? То буре је споља понекад исполирано и лакирано, сјајно и бљештеће попут ове бензинске пумпе, али је и лако запаљиво, попут ње.
Неке од наших комшија и осталих Европљана пламен са решоа српске историје, због тога, страшно нервира. Они себе приморавају да пију оно што им се каже и када им се каже. Притом, нарочито пазе да пију онако како им се каже, све искључиво са туђег шпорета, спрам ког наш решо, истини за вољу, заиста изгледа прескромно.
Било је тих усијаних шпорета, паљевина и горких кафа код нас колико хоћете: Османлије, Аустријанци и Аустроугари, Немци, па сада Нато и Европска унија.
Од Османлија смо, са захвалношћу, преузели домаћу кафу које се чврсто држимо до данас, чак, ето, и илегално, на бензинским пумпама Европске уније, иако су Турци, одавно, прешли на црни чај. Са гнушањем смо одбили да масовно пређемо на филтерушу и "Америкен кофи".
Италијани су нам, некако, увек били симпатични, а у поређењу са осталима и нису били богзна какви окупатори, па су нам еспресо и донекле капућино једине достојне алтернативе старој доброј домаћој турској кафи.
Одједном, сасвим ирационално, на новогодишњем путовању за Рим пожелех да се придружим двојици возача у њиховом илегалном ритуалу или перформансу који ће им помоћи да остану будни.
Код Росатија и Каравађа
У Риму, уместо до фонтане Ди Треви на ритуално сликање у маси, која је често импресивнија од саме фонтане, прво одлазимо на еспресо код "Росатија", на Пјаци дел пополо, где је са загонетном лепотицом, ћерком чувеног професора, која га је подучавала италијанском језику, седео Милош Црњански који је наш водич.
Одмах до капије тог трга, испод Аурелијанових зидина, налази се црква Санта Марија дел пополо око које сени Нерона и данас плаше Римљане и њихове госте. На средини трга је обелиск Рамзеса Другог, украден и допремљен у Рим из Хелиополиса у Египту. Око тог обелиска, Црњански је возио бицикл (бициклет, како је он писао) са својим римским пријатељима, ишчекујући, забринуто, да Европа плане.
Кроз Рим, као уосталом кроз све друге сличне градове, можете, у основи, на два начина.
Први је да у туристичком стаду следите водича који није Црњански. То вас ставља у заморну позицију оних који раде оно што им се каже, када им се каже и како им се каже, ма колико водичи понекад били занимљиви и драги, чак дргаоцени саговорници.
Групни обиласци ординарних знаменитости, са друге стране, путницима почетницима дају извесну илузију сигурности, нарочито у великим градовима.
На пример, уколико се приликом масовне посете Сикстинској капели онесвестите, због језиве притиснутости у једној безмало концертној гужви, будите без бриге. Нећете имати где да паднете. Сардинизована маса ће вас сопственом инерцијом, неприметно, изгурати напоље у вертикалном положају, а да скоро нико ни не примети да сте одсутни духом. Индустријска трака, наиме, не сме да стане.
Други начин је хуманистички, да мирно, избегавајући беспотребне гужве, стварате властите доживљаје града, кроз различите епизоде и растере које сами одређујете и подешавате.
Можете, тако, кроз властити Рим Гетеа, Рим Марка Аурелија, Рим Персија Шелија, Рим Милоша Црњанског, Рим Каравађа, Његоша или Љубе Ненадовића, чак и кроз Рим Калигуле – нико вам то неће замерити.
Узмимо за пример Каравађа, тог генијалног инаџију, прзницу и кавгаџију који је због убиства морао да бежи из Рима.
Верујем да ванземаљске космичке опсерваторије већ четири века региструју мистериозну божанску светлост која однекуд избија из његових слика, не знајући шта је посреди.
На потезу од Пјаце дел пополо, па даље око километар, правцем југ-југозапад, улицом Виа ди Рипета, простире се читав мали музеј бесплатно доступних Каравађових дела.
У поменутој цркви Санта Марија дел Пополо могуће је видети Каравађово "Распећа Светог Апостола Петра" и "Преобраћење Светог Апостола Павла". У цркви Сан Луиђи дел Франчези и капели Сант Агостино налазе се Каравађове слике које приказују призивање и мучеништво Светог Апостола Матеја, као и приказ Апостола Матеја у друштву анђела, односно Мадону ди Лорето.
Поврх тога, у не тако удаљеној цркви Свете Марије Имаколате налази се приказ Светог Фрање, за који се, врло утемељено, претпоставља да је Каравађово дело.
Обилазећи овај импресиван, а лако доступан и од индустријализованог туризма потпуно заклоњену стазу, стичете још једно драгоцено искуство. Када се малобројни поштоваоци Каравађовог дела окупе код ових слика, а будући да Римокатоличка црква воли да их држи у дебелој сенци, како би, ипак, наплатила нешто ситниша за њихово осветљење, људи се, често, удруже и солидарно поделе тај симболични трошак, демонстрирајући скромност, солидарност, рационалност, срдачност и уљудност, чега напољу углавном нема.
Код босанске краљице Катарине
Постоји још један драг и поучан кутак Рима који се не помиње у бедекерима, ни на сајтовима намењеним туристима. То је црква Санта Марија ин Аракоели, непосредно до палате Венеција и Кампидоља.
У тој цркви је сахрањена Катарина Котроманић, претпоследња босанска краљица, удовица краља Стефана Томаша.
Након што су јој османски освајачи Босне погубили пасторка Стефана Томашевића и одвели њену децу, која су прешла у ислам, Катарина је побегла у Рим. У римокатоличку веру прешла је удајом за такође тазе покатоличеног краља Стефана Томаша.
Ова енергична жена до последњег дана покушавала је да ступи у везу са својом децом. Није у томе успела. Иако је у Риму уживала знатне привилегије и живела, изгледа, на веома високој нози, преминула је 1478. године. Сахрањена је у поменутој цркви и ту почиње заплет који нас, спрам лепота и привлачности Рима, опомиње до данас.
Краљица Катарина сахрањена је у складу са својом последњом жељом. Изнад њеног гроба постављен је двојезички епитаф, исписан на нашем језику, ћирилицом, и испод, на латинском, званичном језику Римокатоличке цркве.
Већ 1590. уследила је реконструкција цркве Санта Марија ин Аракоели. Са надгробне плоче Катарине Котроманић, која је том приликом премештена на зид, уклоњени су стари епитафи. Постваљен је нови, исписан само на латинском језику.
Захваљујући калиграфу Ђованију Батисти Палатину, који је 1545. израдио копију оригиналних епитафа и потом је објавио, данас знамо да је, првобитно, на гробу краљице Катарине Котроманић, ћирилицом писало: "Катарини краљици босанској Стипана херцега од Светога Саве, од порода Јелене и куће цара Стипана рођене, Томаша краља босанскога жене, која је живила 54 године и премину у Риму љета 1478, дана 25. октобра, споменик њеним писмом постављен".
Лекцију о варљивости "споменика њеним писмом постављеним" није могуће добити, ни савладати, ни у једној организованој посети било ком музеју у Риму.
Коперникански обрт код "Грека"
У најстаријој римској кафани, познатој као "Кафе Греко", испод поруке исписане Гогољевом руком, присећамо се оних који су, почевши од 1760, овде седели и разговарали. Кафе "Греко" данас јесте туристичка атракција, али се навала туриста завршава на улазном шанку, одвојеном од осталих просторија, где је еспресо јефтинији и где се продају комерцијална паковања чајева и слаткиша.
Унутра је сасвим другачија атмосфера, иако великана, вероватно, више нема.
До нас седи Е. М. из Париза, са својим мужем.
Питају нас одакле смо.
Из Србије.
– О, па ви нисте увели санкције Русији – каже Е. М, тек да бисмо наслутили колико други "нису" оптерећени такозваном политиком.
– Нисмо.
– Ви традиционално подржавате Русију?
– И Русија традиционално подржава нас – одговарам, сада већ као европски домородац тазе ухваћен у мрежу својих цивилизатора.
– И Путина?
– Истини за вољу, ствари нису тако једноставне и црно-беле – покушавам да објасним, додајући да сам новинар и да, поред осталих медија, радим и за РТ Балкан.
Сада сам дефинитивно био виђен као дивљан који је, некако промакао "Најт вочу", провукавши се с ове стране Зида.
Они који су имали прилику да разговарају са Французима, али и осталим западњацима, често су бивали затечени њиховим црно-белим, често крајње баналним погледима на свет.
Наша стара и драга пријатељица из Стразбура, изванредно образовани полиглота, није, на пример, раздвајала патријархалне друштвене појаве од "комунизма". Имали смо силну муку да јој објаснимо да балканско патријархално наслеђе нема везе са комунизмом, шта више.
– Током последња три века, Русија је учинила много за нас. За разлику од Француске, Русија није подржавала Турску на Балкану, него борбу Срба за слободу и независност током 19. и почетком 20. века. За разлику од Француске, којој смо подигли споменик у Београду, Русија нам није до последњег опасача и метка наплатила војну помоћ испоручену током Првог светског рата. Захваљујући руском цару, наша војска је евакуисана из Албаније 1916. године. На концу, Русија нас никада није ни напала, ни бомбардовала. Али, и ту долазимо и до Путина, посреди није само дубоко историјско сећање и традиција међусобног подржавања, заснованог на заједничком пореклу, језику и православљу. Посреди је, по мени, задивљујуће разумевање геополитичких процеса и глобалне ситуације код нашег "обичног" света који не наседа на медијски и пропагандно вешто заокружене и пласиране секвенце стварности. Можемо поуздано рећи да огромна већина Срба разуме у целости шта се дешава у Украјини и на истоку Европе, што не значи да нам није жао свих који страдају у рату. Да је Украјина острво у Мексичком заливу, свакако бисмо били на страни Украјине. Извините што имамо другачије историјско искуство и што задржавамо право на властито мишљење – рекао сам.
Наша саговорница се насмејала.
– Ми такође знамо шта је права позадина рата у Украјини, али наши политичари о томе још увек не говоре. То код нас још увек није политички артикулисано – рекла је на моје велико изеннађење. – НАТО је обећао да се неће ширити на исток и обећање није испунио. Али, плашимо се Путина.
– Због чега га се плашите? Зар је он пред вашом границом? Зар Украјина не побеђује у рату, како су, барем до јуче, мејнстрим медији Запада извештавали? Или се плашите да ће Путин ући у Париз и победити на вашим изборима? – покушавам да ствар дотерам до апсурда.
– Било би сјајно да останемо у контакту – рекоше Парижани. – Имате ли ви у Србији "Воцап"? Знате, то је једина сигурна мрежа код нас, посредством које можемо да шаљемо поруке и слике, верујемо, без онлајн надзора – рекла је Е. М, а ја сам био потпуно изненађен, јер ни данас не верујем да икога занима моје потенцијално туристичко путовање у Париз.
Сада смо супруга и ја њих посматрали као ретке, егзотичне зверке, шћућурене испод неког невидљивог Берлинског или Кијевског зида. Од рушења Берлинског зида и увођења октроисане демократије, до признања да се, после свега тога, суочавамо са суптилнијим и стога много опаснијим и горим надзором од класичног совјетског, прошло су свега три, четири деценије.
Догурали смо до "Воцапа".
– Не само да употребљавамо "Воцап", него слободно користимо све остале светске апликације, месинџере и друштвене мреже. Наша укупна медијска ситуација је сјајна, у поређењу са вашом. Имамо, до душе, неких унутрашњих трзавица и несугласица у вези са медијима, али то се вас не тиче. У Србији, медији нису цензурисани – рекао сам.
Разменили смо бројеве телефона, чак и имејлове, и честитали једни другима Нову годину.
– Варате се, уколико мислите да постоји суштинска разлика између кореографије некадашњих масовних партијских слетова и масе која, по невидљивој команди, на Јелисејским пољима, истовремено, подиже телефоне да сними обичан ватромет. Мислим да је то и ваш и наш проблем, као и покушај ваших кореографа да селективну подршку тероризму, што смо ми осетили на својој кожи, и ширење НАТО савеза на исток, прикажу као демократију и примицање Русије Паризу. Суштинска разлика постоји, али између Европске уније и Европе – додао сам.
Код Милене Павловић Барили
Из чувене кафане запутили смо се ка Авентину, иза ког је римско "некатоличко" гробље. На гроб Милене Павловић Барили положили смо црвену ружу, купљену у цвећари коју, попут већине малих радњи, у Риму држе досељеници.
Продужили смо у Трастевере на ручак.
Дуж Тибра и испод старих мостова никла су читава насеља мигрантских шатора. На улазу у Трастевере, одмах преко моста Систо, агресивна група црних странаца виче на свакога ко покуша да слика споменик, плашећи се да ће се наћи на снимку, али не помишљајући да се одатле помери.
Они очигледно сматрају да је споменик сада само њихов.
"Шта би са оном баштом свијета о којој нам је Жозеф Борељ причао прије само нешто више од једне године?", написао ми је у поруци рођак Марко из Бања Луке, ком сам проследио све слике наличја данашњег Рима.
Одговорио сам му староримском пословицом: "Не може бити срећније државе од оне у којој најбољи имају власт".