Због чега Запад ћути о геноциду у Дрездену?

Престоницу данашње Саксоније називали су немачком Фиренцом све док је фебруара 1945. нису разорили британски и амерички бомбардери. Вишедневно оргијање "летећих тврђава" изнад Дрездена, започето у ноћи између 13. и 14. фебруара 1945. године, у Немачкој су, колико до јуче, памтили као "ноћ убиства у Дрездену" (Die mordnacht von Dresden).

Почевши од 13. фебруара 1945. и током наредних дана, савезници су на Дрезден изручили тачно 4.441,2 тоне бомби, убивши између 25.000 и 100.000, односно према првим немачким извештајима и очекивањима, око 350.000 до 400.000 становника.

Интересантно, педантни Немци никада нису утврдили тачан број жртава овог дивљачког савезничког бомбардовања.

Историчари данас радо оперишу са званичним бројкама од око 20.000 до 25.000 дрезденских цивила, међу којима је био огроман број жена, деце и старих људи.

Извештај писан без релевантне документације

Уколико завиримо у документацију америчког ратног ваздухопловства у Европи из 1954. године, која је сада јавно доступна, видећемо да су процене говориле да се у Дрездену у тренутку бомбардовања налазило око 600.000 до 670.000 становника и око 700.000 избеглица, дакле, укупно више од 1.300.000 људи.

Западни савезници су, извесно, знали да ће у неконтролисаним бомбардовањима страдати десетине, ако не и стотине хиљада цивила свих узраста и оба пола, али су, упркос томе, прибегли масовном бомбардовању града.

Оне који овде наивно верују да процедуре западних земаља обезбеђују широкогруду доступност важних докумената, нарочито оних који би могли да буду употребљени у циљу важне међународне истраге, тешко ће разочарати поменути извештај америчког ратног ваздухопловства (Why Dresden Was Bombed - A Review of the Reasons and Reactions).

Већ на почетку извештаја, команда америчког ратног ваздухопловства у Европи наводи изузетно важну напомену: њихов извештај је ограничен.

За потребе писања важног извештаја, који је требало да објасни разлоге и узроке злочина у Дрездену, америчком ратном ваздухопловству нису биле доступне све потребне информације, а посебно нису била доступна војна наређења за сам напад на град, нити остала документација са високог нивоа у вези са бомбардовањем.

Због чега је злочин у Дрездену драстичнији?

Формални разлог да у Дрездену бомбардовањима буде онеспособљена нацистичка саобраћајна инфраструктура стартегијски је био оправдан колико и разлог Војске Републике Српске да коначно, једном за свагда, осујети непрекидне злочине муслиманских снага над цивилима у селима око Сребренице и у стратегијском смислу у потпуности овлада Подрињем.

Дрезден је, наиме, остао последњи значајни железнички чвор који би нацисти могли да употребе за, тада већ очајничко, прегруписавање својих снага са истока и њихово одступање ка резервним позицијама названим "алпска тврђава", односно планинском простору дуж аустријских и баварских Алпа.

Слично томе, Сребреница и Жепа биле су последња војна упоришта муслиманских снага у Источној Босни, а снаге Насера Орића, неосуђеног ратног злочинца из Сребренице, биле су стална претња цивилима.

На мети америчких и британских бомби, међутим, нашли су се скоро искључиво цивили – грађани Дрездена и избеглице које су уточиште биле пронашле у том граду, за разлику од Сребренице где су недопустиви злочини чињени над заробљеницима, нажалост у неким случајевима и голобрадим младићима, што је велика срамота са којом се морамо суочити и пред којом морамо показати поштовање и изразити најдубљу жалост.

У тој чињеници, структури жртава, престаје свака сличност Сребренице и Дрездена.

Намера је била уношење панике и хаоса, а не уништење саобраћајних комуникација

У Дрездену су под теписима бомби страдали сви цивили подједнако, масовно, неконтролисано и у јасној намери Американаца и Британаца да се читав град потпуно разори, а са њим и његови грађани.

Сребреница: Реци геноцид да олакшаш војну интервенцију

Изгледа да је свесна намера Американаца и Британаца била да разарањима и масовним убиствима цивила унесе потпуну панику у немачко дрштво. Исти концепт примењен је раније у Хамбургу, а неколико месеци касније, али још драстичније – употребом атомског наоружања, у Хирошими и Нагасакију.

Винстон Черчил је после Другог светског рата, наводно, рекао да му се чини да је дошао тренутак да се постави питање бомбардовања немачких градова ради утеривања страха у кости, премда под другим изговорима.

Дрезден је био претворен у пакао на Земљи

Западни савезници су, судећи према извештајима, Дрезден напросто засули запаљивим и разорним бомбама.

Град је врло брзо захватио пожар који је трејао данима. Више од половине стамбених објеката претворено је у рушевине. Људи су, због високих температура и пламених олуја, дословно остајали без кисеоника и умирали спржени.

Био је то прави пакао на Земљи са десетинама, потенцијално стотинама хиљада људских смрти, који никада није објашњен, нити је ико због тог тешког злочина одговарао, иако у самом разарању Дрездена има више елемената геноцида (намере да се уништи целокупна популација), него у неопростивом злочину стрељања заробљеника у Сребреници.

Увлачење Русије у геноцид у Дрездену

Уколико пажљивије ослушнемо медијски и општи друштвени наратив онога што бисмо лако могли назвати геноцидом у Дрездену, јер је још лакше доказати да је циљ вишедневних неконтролисаних бомбардовања било истребљење градске заједнице, лако је приметити да аутори врло често призивају одлуке конференција на Малти и Јалти, одржаним уочи бомбардовања тог града.

На овим конференцијама, вође савезника договарали су начин окончања рата, али и изглед послератног света.

На много места могуће је прочитати да је бомбардовање Дрездена било последица совјетског, односно руског захтева, што имплицитно указује да до бесомучног бомбардовања града, можда, не би дошло да га Црвена армија није захтевала, што је врхунац перфидности и лицемерја.

Да ли је стрељање у Крагујевцу такође био геноцид?

Питање због чега никада нисмо добили резолуцију о геноциду почињеном над цивилима у Дрездену, Хамбургу, Хирошими или Нагасакију, једном логички мора да буде укрштено са питањем злочина стрељања до 3.000 заробљеника у Сребреници.

Све зараћене стране покушавале су и покушавају да међу недужно страдале уброје војнике погинуле у борби, што је посебан проблем у који се аутор овог текста, овом приликом, не би упуштао. Број стрељаних у Сребреници утврдила је независна истражна комисија.

Уколико овом летимично наведеном списку тешких злочина додамо масовна нацистичка стрељања у Крагујевцу, Краљеву и другим градовима Србије, те истребљење читавих села у Србији током Другог светског рата, биће то занимљив чињенични заплет без могућности да у овом историјском тренутку на њега буде одговорено.

О одређењу злочина у Сребреници не може да се расправља, али о Јасеновцу може

Ту долазимо до једног од кључних детаља пропагандног лицемерја Колективног запада.

Спрам императива да у случају злочина у Сребреници беспоговорно и из геополитичких разлога морамо да следимо речник пресуда, за које многи сматрају да су значајним делом биле политички мотивисане, стоји потпуна слобода преиспитивања онога што се догодило у Јасеновцу.

Неко ће рећи да то није истинита тврдња, али ћу, као памтеће биће, бити слободан да наведем неколико ноторних примера.

Мрачна тајна брда Видрак

Пре 18 година, Радио Слободна Европа је у емисији "Мост" Омера Карабега поставила управо то питање: "Да ли је у Јасеновцу извршен геноцид над Србима?". Сасвим сам сигуран да Радио Слободна Европа никада не би емитовала емисију под називом: "Да ли је у Аушвицу извршен геноцид над Јеврејима?".

Наслов, међутим, није главни проблем оваквог приступа.

Један од саговорника је хладно рекао да је потребно тек спровести истраживања на ту тему и да је НДХ била тоталитарна држава која је тоталитарне методе примењивала на све који је нису подржавали.

Ова ноторна негација намере и покушаја НДХ да истреби Србе на подручју које је контролисала никоме претерано није засметала, нити ју је макар у Београду ико икада осудио.

Несрећни саговорник Омера Карабега из Загреба лопту је чак покушао да пребаци на окупирано подручје такозване Недићеве Србије у којој су, како је дословно рекао, Јевреји били најтемељније очишћени, а окупирана Србија и разорени Београд по њему били су исто, или у јеврејском случају чак гори него НДХ, док је Јасеновац био само добар изговор за злочине почињене од 1990. до 1995. године.

Омер Карабег није ни реч рекао.

Пре четири године, исти аутор је насловом и новом емисијом питао да ли Србија покушава Јасеновцем да покрије Сребреницу. Била је то чиста реминисценција на тврдњу саговорника из 2006. који је хладно и без опомене релативизовао природу геноцида и сам геноцид извршен над Србима у НДХ.

За разлику од првог разговора, у ком је саговорник из Србије макар покушао да укаже на елементарне чињенице, на пример да немачка окупациона управа у распарчаној Србији и НДХ нису исто, други разговор је био ћаскање истомишљеника.

Поново банално наведен наслов није био једини проблем.

У разговору током емисије геноцид је помињан искључиво у контексту злочина у Сребреници и наводног покушаја да сви Хрвати буду проглашени за геноцидни народ. Јасеновац је био ту онако, успут, згодан да се употреби као аргумент када треба објаснити тобожњу намеру да се оправда други злочин, али без права да се уз њега дода именица геноцид.

Такав приступ званичника и медија траје деценијама.

Крајем прошле године директор Хрватског државног архива, неки Динко Чутура (намерно пропуштам прилику да лако поентирам), геноцид над Србима у НДХ окарактерисао је као "тобожњи".

Јасно је и неспорно да се један злочин не може правдати или потирати другим злочином. Геноцид извршен над Србима у НДХ, ни сам Јасеновац, не може бити оправдање за страдање муслиманског, данас бошњачког живља у Подрињу, ни током Другог светског рата, ни у (надајмо се) последњем рату у Босни.

Оно што није јасно и са чим не смемо да се помиримо, јесте наш пристанак на геополитичку злоупотребу злочина почињених у наше име и одузимање права да о свим злочинима сви говоримо слободно, историјским чињеницама, сведочењима преживелих и кроз релевантну историографску грађу, на концу и критички.

Срби морају да искажу најдубље жаљење због стрељања ратних заробљеника, али не смеју да пристану да скоро три деценије после тешког злочина постану саучесници у геополитичкој инструментализацији тог злочина.

Пример очигледног геноцида извршеног искључиво над цивилима у Дрездену, који, за разлику од стрељања заробљеника у Сребреници, никада није признат као геноцид, а његови виновници никада нису судски процесуирани, пуно говори у прилог разлога за непристајање на политичку цензуру у научном, дакле објективном тумачењу, вредновању и разумевању историјских догађаја.