Исповјест непријатеља човјечанства

Једна од најупечатљивијих сцена у трећој епизоди серијала „Ратови звезда“ (Star Wars) - „Освета сита“ (Episode III: Revenge of the Sith) јесте сцена умирања Падме Амидале (Натали Портман), краљице Набуа и супруге Анакина Скајвокера. Након што је њен муж коначно прешао на тамну страну Силе, у многоме правдавши своју одлуку бригом за њено здравље, принцеза умире, иако уређаји нису у стању да схвате узрок смрти – медицински, она је савршено здрава. Умирући она рађа близанце – Лука и Леу. Но Падме не може да живи у свијету у коме није више у стању да препозна добро и зло, мужа и демона. Њен свијет је празан јер је дезоријентисан. Зато она заправо не жели да живи.

Падме Амидала се чини персонификацијом савремене западне цивилизације. Њена смрт не повезује само „приквел“ са епизодама „оригиналне серије“ (чиме је само по себи сугерисана способност постмодерне да себе постави прије себе саме) већ смрт Падме Амидале можемо посматрати као симболичку смрт модерне на њеном сусрету са постмодерном.

Добро и зло су се помијешали и настанили у спектар неразличнога. Агонална стварност више не разликује етичке полове. Стварност је по себи дезоријентисани ход. Зато Élan vital може да се настави али не без смрти оног старог. Цивилизација коју знамо, изгледа, и сама дијели судбину Падме Амидале.

Нихилистичка цивилизација

Међутим, док је унутар филсмког наратива остајало бар мјесто за спаситељно рођење новога живота (чиме се у идејној агломерацији Лукасовог универзума актуелизовао хришћански месијански мотив), савремена цивилизација није само дезоријентисана већ непосредно нихилистичка и танатофилична. Чиме друго би се могао објаснити један данас сасвим уобичајен став који налазимо у наслову "Гардијана": „Да ли бисте одустали од имања дјеце да бисте спасили планету? Упознајте парове који су тако учинили“ (Would you give up having children to save the planet? Meet the couples who have). Поднаслов нас обавјешатава да је „цијена за околину имања само једног дјетета – огромних 58,6 тона угљевика сваке године“. Уосталом, "Гардијанов" чланак није инцидентан. Медијски простор првог свијета препун је сличних садржаја који нас упућују на тезу да је један од начина да се спаси планета – мање људи на њој.

Хришћанству се кроз историју штошта замјерало – од античке антихришћанске полемичке литературе до данас, од Келса до Докинса. Читав један списак књига исписаних о „кривицама“ хришћанства укључивао би разноврсне ауторе. Хришћанство је, наводно, „спутавало“ и „плашило“ човјечанство, „измислило" такве концепте као што су „гријех“ и „морални закон“, додатно је оптеретило „савјест“, угушило дионисијевску саживљеност са природом, „манипулисало“ „страхом“. Од Жана Делимоа до Ничеа многи су стекли књижевну славу разјашњавајући везу између хришћанске метафизике и путева цивилизације, а "свети оци" просветитељства су и данас слављени због еманципије европске културе од хришћанског доживљаја свијета.

Оно што, међутим, нико не може замјерити хришћанству јесте његово инсистирање на човјековом животу као дару Божијем. Када је још у другом вијеку од доласка Христовог непознати аутор Посланице Диогнету истицао по чему се то хришћани разликују од својих савременика у позној Империји, констатовао је да хришћани своју дјецу не убијају.

Хришћанство је зато с пуним правом појмљено као вјера у Божију бригу за сваки људски живот. Што значи да су хришћанство и „спасавање планете“ преко самоукидања човјечанства међусобно искључиви. То даље значи да је аутор ових редова, као отац четворо дјеце, заправо еколошки непријатељ човјечанства.

Ако религију у најопштијим цртама можемо да одредимо као човјекову способност (али и потребу) да се у свијету оријентише и да пронађе смисао, онда би се сасвим могла бранити теза да је „економија“ била „религија“ XIX и XX вијека. Капитализам и комунизам су се спорили о односу слободе, потрошње и рада али је њихова метафизичка подударност непорецива у основној премиси која гласи: човјек јесте материја коју посједује и рад који улаже. За цивилизацију на умору άνθρωπος  већ дуго јесте ништавило промјењивог свијета плус ништавило неке илузије – идеје, религије, сврхе - како би му боравак у свијету био лакши. Укратко: материја која сања смисао. Отуда је смисао варијабла, а човјек и материја су константе постхришћанске културе.

Једноставна једначина

Зато не чуди да је данас саморазумљива веза економије и човјека. Када год се запитамо „зашто изумире Србија?“ први одговор који ћемо добити је: „зато што нема предузећа“. Једначина је наизглед једноставна и очигледна: људи теже да живе у просперитетнијим друштвима, економски моћнија друштва агломирају више људи. Њен проблем је у томе што је историјски и статистички нетачна.

Демографски суноврат српског народа започет је страдањима у два свјетска рата, али запечаћен је индустријализацијом и „културном еманципацијом“ (тј систематским поништењем врједносног система ранијих, прединдустријских покољења). Иако хантигтоновски геополитички прогнани изван Запада, Срби и Руси су довољно интегрисани у западни врједносни систем да би дијелили његову демографску регресију а исувише досљедни концепту идентитета да би имиграцијом олако надокнађивали „биолошку масу“.

Од када је свијета и вијека „цивилизација“ је привлачна али и убитачна. Зато је прије или касније прегазе „варвари“ – биолошки плодотворни и културно неприлагођени. Растакање вријендости и дезоријентација у рефлексивном сувишку несигурности узимају данак.

Цивилзација којој по стварости или по аспирацјама припадају и Њемачка и Србија је једна таква цивилизација на умору. Мјесто потрошње. Наравно, унутар ње и даље постоје средишта и периферије, мјеста интензитета производње и мјеста потрошње. Постоје и колоније. Али и када би ниво индустријске производње и културне пожељности био обрнут, када би, као у скечу надреалсита, Њемачка била српска колонија а не обратно, само би смјер миграција био различит: Нијемци би хитали да раде код нас и постану Срби. Јер Мегалополис једе своје становнике, али их привлачи и распоређује тако да сви ипак осјећају жељу да у њему нестану.

Да: управо да нестану. За завјетну πολιτεια-у српског народа најгора клетва, она која се и ка непријатељу штедјела, била је „сјеме вам се затрло“. Мегалополис, међутим, не осјећа страх од нестанка, ни обзир према потомцима ни обавезу према прецима. Човјек је за Мегалополис роба (а не више субјект, поготово не личност), а роба се продаје, увози и извози, сходно потребама тржишта. Зато Мегалополис може да сабије или растегне човјечанство, сходно потребама тржишта.

У друштвима у којима су аспирације тј. културне потребе структурисане тако да у хијерархији вриједности породица и даље стоји на релативно високом мјесту, Мегалополис и даље понавља мантру о економском благостању као предуслову демографског опоравка (будући да на личном плану већ трећа генерација становника земаља некадашњег социјализма одраста са поимњем према коме је живот устројен формулом: образовање – запослење – двочлана породица).

Земље првог свијета у којима је материјално благостање већ успостављено стање (чиме би се морао очекивати демографски бум, ако би премиса о економском благостању као предуслову демографске стабилности била тачна) морају наћи сљедећи облик материјалистичке псеудо-религије. Дакле, екологију.

Као и „религија“ економије, „религија“ екологије подразумијева сталну измјену „животних стилова“, „мишљења“, племенитих мотива. Стални калеидоскоп самозаљубљних слика о моралној супериорности и „бризи за друге“. Непрекидну способност да се себичност пред собом и другима прикаже као племенитост. Екологија је зато савршена „религија“ постмодернистичке дезоријентације: у доба „краја великих наратива“ постоје људи који вјерују у племенитост идеје да ће свијет бити бољи што у њему буде мање људи.

Не постоји казна за једну такву цивилизацију која би била нешто друго од живота у таквој цивилизацији. Она, да се послужимо једном другом сликом из научне фантастике, попут „боргова“ из Звјезданих стаза (Star Trek) асимилира, прождире, уништава све чега се дотакне. Она понавља да је сваки отпор узалудан а асимилација скора и неминовна. Мегалополис је суров према личностима а убитачан према својим задовољним робовима.

Али, као што Слободан Владушић каже, од Мегалополиса се не може побећи, али му се не мора подлећи. Човјек може да воли своју дјецу.

Макар то не било добро за планету.