Доушници народа

Виктор Јерофејев није непознат нашем читалаштву. Захваљујући "Геопоетици" много од онога што је написао дошло је до српског читаоца – бар оне "ударне" ствари, којима је стицао књижевну славу и репутацију значајног мислиоца.

За разлику од презимењака Венедикта, Виктор Владимирович никада није прошао сито и решето преживљавања на маргинама совјетског и руског друштва (отац му је био совјетски дипломата у Паризу, тако да је будући писац у извјесном смислу био, ако не предодређен, а оно бар оспособљен да буде вјечити посредник између француске и руске културе).

Као и већина припадника комунистичке буржоазије (или можда аристократије?), Јерофејев је имао приступа ономе чиме се у СССР-у пажљиво руковало – западној култури.

Усвојивши од комунистичког тоталитаризма бескрајну способност препознавања друштвених и политичких импулса, неизречених диктума моћи прије него што уопште буду изречени, Јерофејев се, попут многих у руском и српском друштву, креативно развијао тако што се беспоговорно покоравао (зло)духу времена и диктатури "слободе".

Већ деведесетих су његове "енциклопедије руске душе“ и „добри стаљини“ нудили шармантни наркотик аутошовинизма у коме руска "интелигенција" и "виши слојеви" уживају већ вијековима, ону стару подлу борбу против "подлости руског духа", моралистичку проповјед у име краха свих идеала, западњачку аутопсију најмрачнијих ћошкова руског срца у име наводне универзалности која се увијек некако сплете са русофобијом тј. аутошовизмом.

Као глас "универзалног" Запада, Јерофејев је могао да рачуна на књижевну и политичко-културну славу на Западу али и у Русији, као гласноговорник себепрезира коме ће се увијек наћи неко да аплаудира.

Културна конфузија, политичка наивност, идентитетски мазохизам јељциновске Русије савршено су се одражавале у Јерофејевљевим списима. Уз све то, постмодернистички вашар вишесмислености омогућавао је писцу да за сваку своју реченицу о "Русима које треба тући" или "Русима – срамотном народу" може да се сакрије иза књижевног лика. Не, није Виктор Владимирович мислио тако, већ његови ликови. Он не мисли да су Руси – срамотна нација по себи. Он сматра да су Руси доушничка нација.

Бар тако нас данас убјеђује Виктор Владимирович, одакле би иначе – него са страница "Франфуртер алгемајне цајтунга" (српски превод објављује "Политика" у свом културном додатку од 22.7.2023), у тексту под називом "Како уништити познате личности".

Јер – да ли нас изненађује – Јерофејев прољећа 2023. напушта Русију написавши једну малу оду Њемачкој: "Поздрав, Њемачка, ти најбоље пристаниште за рускога писца који се одлучио да живи у Европи, заглупљелог од лажи и рата сопствене земље! Њемачка – ти си остала, можда, једина земља која је спремна да адекватно прими културу и источних и западних сусједа, утемељена у твојој моћној култури!"… не бих даље (мада је Јерофејевљева теза о томе да је Њемачка деведесетих исувише вјеровала постгорбачовљевској Русији и зато преспавала "велику пријетњу са Истока" сама по себи довољна за илустрацију, смијех и плач).

Данас се не дозвољава сакривање иза књижевних теорија, културних фасада и игара интерпретацијама. Ако су деведестих ликови Јерофејева говорили гнусно о сопственом народу, данас то мора да учини сам аутор.

За човјека од књиге, какав је Виктор Јерофејев, споменути урадак није нарочито захтијеван – и то не само по (очекиваној) поруци, већ ни по начину на који је она уобличена. Штавише, ријеч је о својеврсном самоодбрамбеном рефлексу пред остацима савијести који и даље непогрешиво знају да не постоји људско оправдање да се из Русије данас побјегне за Њемачку, макар јој написали још коју зашећерену пјесмицу. Жанровски, Јерофејевљев рад представља само још један примјер дуошничког извјештаја у коме се привилеговани "дисидент" жали на вијековно, неминовно, природно доушништво читавог (свог) народа.

Други доушници доушника – они који своје извјештаје не подносе Русији већ својим замишљеним безобалним отаџбинама Моћи – обично се труде да нациљају Никиту Михалкова и његов "Бесогон" или неку мету вриједну гађања. Јерофејев се, ипак, концентрисао на извјесног Виталија Бородина, чиме, опет, не жели да илуструје појединачност доушничког порива већ његову свеопштост.

Кроз епохе и системе, једино што се по Јерофејеву може сигурно рећи о Русима јесте да су – доушници. Не би то било довољно мелодраматично (или, како би дјеца данас рекла кринџ) да се није у неком тренутку споменуо и сам Христос, Син Божији. Некако, Богочовјек је омиљена поштапалица свих либерала свих времена, али само као нека чудновата метафора, лишена оштре ријечи ("ко погледа жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу своме", "иди и не гријеши више!" – те ријечи, за дивно чудо, никада не запате код Христа либералне маште и безаконог морализма). Има ту и ред невјероватних и епохалних "заслуга" Але Пугачове – као да деценије реалних и набијеђених заслуга оправдавају икога од срамотног краја и одрицања од своје земље и народа у тренутку када им је тешко.

Јер, за Бога милога!, "култура" код руских и српских аутошовиниста увијек функционише једносмјерно: она је ту да се ми дивимо нашим "идолима" (Руси би задржали стари и јачи израз "кумирима"), али не и да они дијеле судбине презрених маса, доушничког народа. Како се народ само усудио да не воли оне које је обожавао у моменту када су они кренули да тај народ пљују! Калимеро, сада је вријеме да изрекнеш своју реченицу!

            Када на крају дана прегледам пошту и понеку вијест, размишљам о тренутку у коме се налази овај народ од Бања Луке до Владивостока, када нас обузму тешке мисли и умори кроз млијечну киселину заморе и дух, вриједи читати притужбе сарајевске чаршије на то како Срби владају свијетом, београдских аутошовиниста о томе како је Србија у суштини теократија али су најслађи руски разруси када кукају над суштином сопствене историје и народа. Када нам говоре о "деградацији моралних квалитета народних маса" и "процурелом канализационом систему" чији се садржај излио "читавом земљом" (Русијом).

То је сигуран знак да ни изблиза нисмо још готови, да је људскости остало у нама. Ништа тако не говори о виталности моралног компаса – поред свих наших немалих лутања – овог народа кога се одричу сви који су до јуче били његова културна олигархија.

Са једном се ствари, ипак, на крају, морамо сложити са Виктором Јерофејевим. "Историја руске државе не пролази узалуд. Она нам је на тацни довела како савремену власт тако и савремени народ".

Да, народ кадар да и данас подари једног Евгенија Водоласкина и Захара Прилепина.