Никољдан је ту: студенти већ полако траже потписе у своје индексе, иако је остала још понека седмица овог семестра.
Када би то било могуће, професорима би требало забранити отварање првих страница индекса: на њима се човјек увијек сусреће са разликом између матуранта-бруцоша (који нас гледа погледом пуним очекивања) и студента треће или четврте године (који увијек одаје себепоимање човјека који је схватио живот видјевши његов концепт, такорећи животну скрипту).
Но можда најтежи утисак поређења бруцоша и студента остаје када, упоредивши слику са почетка студија и лик са њиховог краја, видимо колико се данашњи човјек естетски унификовао: све измјене, корекције, фризуре, модне диктатуре углавном одају конфекцијску једнодимензионалност. То не значи да студенти нису савладали задатке, "исходе и циљеве" планова и програма – у извјесном смислу, њихов изглед и усмјереност на успјех управо јесу доказ да су кренули у правцу које "савремени токови у академском образовању" подрзаумијевају.
Па и читав тај новоговор наших "приручника за израду студијских програма" само је један од феномена у свијету у коме човјеково биће постаје све плиће. Понекад се читава појава редукује на "заглупљивање", иако није по сриједи (само) замијена интелектуалних способности хипертрофијом информација. Такође, ни проблеми са емпатијом не исцрпљују демонски карактер себецентричности коју диктира Мегалополис. Ако се човјеково биће и даље уопште смије описати метафизичком симболиком, онда се чини да је по сриједи редуковање вишедимензионалности човјековог бића на само једну димензију.
Није тешко угледати колико се такав дух епохе коси са хришћанским доживљајем живота: "Дубоко је срце човеково – ко ће га испитати?" (Пс 64,6) још у Старом завјету питао се пророк и пјесник. Човјек и свијет су пред Богом постојали не само као микрокозм(ос) и макрокозм(ос) већ као амбиси који се дозивају: митрополит Амфилохије би за понекога знао да каже: "дубок је човјек", што би значило да из неког бездана душе тог човјека, уз све друго лијепо или трагично што би о њему имало да се каже, још се дозива Спаситељ. Живота је у нама увијек тако много – по свему што јесмо, ми смо раскршћа и слојеви оних прије и послије нас. Ми смо оно тј. Онај кога смјештамо у себе, у свим нашим многобројним слојевима и дубинама, Онај кога славимо у том току у који смо се укључили рођењем али у коме можемо остати само љубављу.
Слава, крсно име, уједно је једноставан и врло сложен феномен. Са једне стране, не постоји ништа интимније и познатије нам. Празник који се са оца преноси на сина и чија је суштина да се породица окупи око светитеља којег слави као заштитника. Са друге стране, етнолошка и антрополошка истраживања – поред црквене праксе и српског богословља – истражују је и још увијек налазе нове ритуалне и остале слојеве.
Веселин Чајкановић је у крсном имену разазнавао остатке "старе вјере" а удаљавање српске културе ХХ вијека од црквених исходишта често је пренаглашавала овај слој, понекад готово сасвим редукујући славу на светковину претка. Но ако је "слављење претка" из "старе вјере" могло бити христијанизовано и, штавише, наглашено током вијекова стране окупације, већ је дух касне модерне поништио наше себепоимање као бића на раскршћу предака и потомака.
Метафизика неприпадања себи и етика обавезе према онима прије и послије нас уништена је биополитичким преваспитавањем човјека: "да нам се не угаси крсно име" представљало је почетну и крајњу тачку српске етике, разлог због кога се борило и страдало, говорило и ћутало. Трагедија угашене свијеће постала је најприје неважна за сањиве амбиције човјека модерне да би данас била свјестан и својевољан избор многих чија се есхатологија и сврха ограничава на уређење сопственог простора каталогом тржишних садржаја.
Једнодимензионални човјек није у стању да схвати ни то да своје биће дугује прецима, ни то да је усмјерен ка онима послије њега – зашто би му онда савременици били било шта осим случајно сударених честица? Понекад, на најтрадиционалнијој од свих славских прослава, гуслар узме гудало да дозове претке, ободри присутне, обећа потомке.
И док већина присутних стоји у свештеном, литургијском миру, попут оне Андрићеве сцене из романа "На Дрини ћуприја", већ се деси да понеко од присутних наставља да неометано коментарише квоте на кладионици или догађаје из ријалитија. Глас кнеза Лазара нема шта да поручи том човјеку не зато што је он издао вјеру, већ зато што се дубина у којој се појављује еписки ехо спљоштила, испразнила.
Отуда, ваљда, толико некада недостојних тема на данашњим славама. Наравно, слава никада није била искључиво низ побожних здравица и богоугодних прича – у њеном току су се појављивале све важне и мање важне теме које кумови и пријатељи дијеле: здравље, благостање, судбине и послови блиских људи. Хришћанство у слави није само садржај већ и перспектива: наша теологија је од Светог Атанасија Великог до Честертона знала да каже да је Бог попут Сунца – његова свјетлост није само оно што видимо већ и оно чиме видимо свијет око нас.
Замијена хришћанске вјере једном безличном опуштеношћу није зато "релаксирала" теме, већ их је банализовала. То се можда најбоље може видјети по мјесту политике на слави некада и сада. Данас се она или избјегава, јер је карактер политичког обиљежен партијским кампањама и дјеловањима, па је најбоље просто ћутати о политици (да би се избјегао конфликт у партијским припадностима између гостију) или се страсно коментарише, надајући се да ће обзир других гостију дозвољавати оном активисти да репродукује сигнал који му је из централе наложен. Ако се нађу два ужарена активиста, ето славске свађе.
Но некада није нужно морало да буде тако. Овдје се можда најбоље види замијена завјетног и политичког: док је некада Завјет обликовао шаренило српске политике, данас политички живот поима (косовски) Завјет (ослобођења и уједињења) као само једну од тема, па чак и метода партијске мобилизације. Не тако давно, на вијести о дешавањима на Косову и Метохији, стари Херцеговци би процијењивали само "како је то за Србе". Даље се није ишло. Постојала је свијест о замјењивости људи, трајности Завјета, обавезујућем карактеру крсног имена за све Србе ма гдје живјели и ма како славили.
Једнодимензионални активиста данашњице то није у стању да схвати. Уосталом, као замијена за политику увијек су ту спорт (и "тикети") и индустрија банализације. Породица остаје као могућа тема, али лишена "непријатних" очекивања од млађег свијета: проток времена је најзначајнија јерес свијета вјечите младости.
Славе су нас некада васпитавале да упознајемо јединство у различитости српског бића у свим његовим крајевима. Историјска истраживања славе немогућа су без увида у све димензије српског културног и народног простора.
Тако је, рецимо, данас мало познато и навођено да се својим крсним именом (Св. Михајлом и Св. Ђорђем) заклињу хумска господа Радич и Бељак Санковић у својој повељи Дубровчанима 1391. године. Са споменом Ђурђевдана као "Светог Георгија, мога крсног имена" сусрећемо се опет на истом простору, али 1466. године, и ту у завјештању госта Радина Бутковића.
Вијекови турског ропства су кристализовали славу као кућну литургију, средиште завјетног памћења и обећања. То, ипак, не значи да се ритуална прилагођавања срединама и околностима нису догађала већ у тим вијековима: динарка сеоска микрокултура и јужносрпска урбана микрокултура сигурно су се и тада у понечему морале разликовати.
Већ у XIX вијеку, кроз књижевност и путовања, Срби су упознали разлику и јединство славских обичаја и ритуала: "Ивкова слава" тешко да је замислива на Романији тога времена, али тим не мање је и она наша. Слава нас је учила да разазнајемо важно од неважног, суштину од форме, завјетно средиште и његових манифестација – умијеће толико далеко од савршене постхришћанске индиферентности "урбане" славе и препотентне ритуалности многих од наших домаћина који ће нас убјеђивати да су у (при)градском стану "сачували све старе обичаје" – заборављајући почесто оно најважније: љубав и бригу за сваку српску и православну душу која данас у страху или невољи дочекује празник.
Слава нас је уздизала изнад малих средина у којима смо расли, учила да смо дома свугдје гдје славска свијећа гори, описивала нам интимну карту Отаџбине преко граница које је увијек цртала туђинска рука да бисмо се подијелили на ове и оне Србе. Но ту географију славске Отаџбине подједнако настоје да окрње поменуте границе колико и филистарска усредсређеност на своје: начело ibi bene, ubi Patria стоји у супротности са сазнањем: гдје је слава, тамо је Отаџбина...
Никољдан је – и сви српски студенти иду својим кућама, да славе као домаћини или гости. Да се сусретну са свијетом у коме ће им толико тога тражити не да просто издају колико да забораве, да не осјете, да пусте да у њима одумре. На сликама у индексима и на лицима најчешће се, ипак, не измјене очи. Оне још некако као да говоре да са нама није готово. Да је остало срца. А гдје је срце наше, ту ће бити и благо наше.