Облачић у бермудама: О чоколадама, возовима и још неким стварима

Двадесет први век нам је донео организацију живота на планети која немилосрдно "меље" учеснике у цивилизацијској "представи". Ирационални догађаји и политичке одлуке, исхитрене изјаве филоване бесом, сулуди пројекти који се намећу силом, контроверзне појаве... Све је мања разлика између фикције и стварности. С тим да фикција ипак мора да има смисла.

А ево како се на друштвеним мрежама описује ново време:

"Ако у зони основне школе возиш брже од 30 километара на сат – ти си манијак. Ако возиш спорије онда си педофил. У сваком случају си крив".

Један младић избацује паролу: Дух толеранције ће победити – милом или силом! Један човек констатује: Некад су се родитељи младожење надали да је млада невина. Данас моле Бога да је женско. Друга особа додаје: Како је кренуло, ускоро ће пол моћи да се промени и у мењачници. Има и упозорења: Некада, када би брод почео да тоне, први у реду за спасавање били су жене и деца. Данас, у истој ситуацији, док се разјасни како се ко осећа и ко је ког пола – сви ће да се подаве.

Сатиричар Миодраг Стошић пише: Јутјуберка, инфлуенсерка, тиктокерка – нема довољно речи да се опише девојка која не зна да скува купус са ребарцима! Непознати твитераш прича - Некада је мајка говорила сину: Драгане, хоћеш ли да ти мајка намаже на хлеб паштету, или маст и алеву паприку, па да идеш да се још мало играш на улици. Данас мајка каже: Лаве Григорије, хоћеш ли да ти Родитељ 1 намаже на хлеб без глутена вегански хумус, или веге намаз без адитива са нула одсто масти, па да још мало будеш онлајн пре спавања.

Ново доба у којем је пилав постао рижото, чорба се претворила у потаж, а кајгана у омлет, донело нам је и неке једноставне ствари као што је савремена дефиниција лоптања. "У фудбалу данас побеђује онај ко ДА више", каже афористичар.

Дарко Ђурачић у својој објави на Фејсбуку описује својеврсну географију апсурда: Када са западног Балкана, који се налази на истоку Европе, кренете на југ – долазите до Северне Македоније.

У исто време, други аутор нуди занимљиво објашњење збивања у Европи: Шта је заједничко економској кризи и уздржавању од секса? Ако дуго потрају, ојачаће десница!

Једна жена подсећа: Пре 40 година многи су узимали марихуану да би им свет изгледао чудан. Данас сви узимамо бромазепаме да нам свет изгледа нормалан. Било је и предлога да се уместо Нобелове уведе Орвелова награда.

Краљеви духа на друштвеним мрежама тренутну ситуацију на планети описују као "аутобус који хрли у провалију, а путници се за то време свађају око тога ко ће где да седне". Александар Баљак у генијалном афоризму предвиђа: Ускоро ћемо тв канале мењати мислима. Али ће програм бити исти.

Има и наоко позитивних виђења модерних времена. Додуше, парола "Робот никад неће моћи да замени човека" потписана је као "стара канибалска пословица".

Када би неко направио истраживање, вероватно би дошао до резултата по којима би највиши степен међусобног разумевања на Земљи био међу пијаницама.

Има ли наде да се на ову планету врати нормалан живот? Постоји ли могућност да мало "одузмемо гас", а да медији престану да уврнуте људе промовишу у познате личности. И можемо ли да опростимо онима који све ово смишљају? Потражимо помоћ у Уједињеном Краљевству.

Својевремено, градска управа Борнмута, летовалишта у Енглеској, позвала је научнике да их консултује у вези са једним проблемом који их је забрињавао. Петком и суботом касно увече, по затварању многобројних локалних дискотека и клубова, стално је долазило до масовних туча и насилничког понашања гостију тих места. Они би по изласку из ових простора на улицу, под утицајем алкохола, лаких дрога и клупске атмосфере, стално започињали кавге. Савет научника је био једноставан: на изласку из дискотека посетиоцима дајте на поклон чоколаду.

Власти Борнмута су то и учиниле. Свако од гостију ноћних клубова добијао је при изласку малу чоколаду. Већ прве вечери број ексцеса је смањен за трећину, а друге ноћи је преполовљен.

Експеримент је успео, а ево и зашто. Чоколада унета у организам стимулише лучење серотонина – хормона среће и задовољства. Он чини да се осећамо добро, да уронимо у лепо расположење и да будемо спремни да све и сваком опростимо. Сличну улогу има и допамин који се такође ствара после једења чоколаде. На овај начин лакше подносимо лоше вести и смањујемо ниво стреса.

Претпоставимо да је количина чоколаде коју треба појести да би се лакше пребродиле глупости (које чине пре свега белосветски политичари), директно сразмерна интензитету тих глупости. У том случају, да бисмо "сварили" неку централну информативну емисију на телевизији (ТВ Дневник) пре 35 година биле су нам потребне две или три чоколадне бананице.

Пре 20 година, уз дневник на било ком тв каналу, било је потребно појести 250 до 300 грама чоколаде да бисмо све "опростили". Данас нам уз ту емисију треба око пет и по килограма чоколаде плус 47 бајадера. Очигледно, ако желимо данас да се суочимо са лошим вестима и да потом опростимо глупост – битно ће нам се повећати количина шећера у крви што директно води у дијабетес. Значи - опраштати данас политичарима и разним пратећим егзибиционистима њихове сулуде поступке је равно самоубиству. А ако ипак то радимо, чинимо то на сопствену одговорност.

Питање које се намеће је: Када је све ово почело? Када су одлике  као што су махнитост и суманутост убациле у "пету брзину"? Многи ће као одговор предложити неке значајне, преломне догађаје: пад Берлинског зида, НАТО агресију на Југославију, напад на "близнакиње"... Међутим, можда треба да се вратимо више од шест деценија у прошлост.

Прича каже да се ово догодило 1960. године, на подручју Каира, у делу града под именом Абасија. Као резултат немара болничких чувара, из једне психијатријске болнице су на улице успела да побегну 243 пацијента. Било је неопходно хитно спречавање последица овог догађаја и што брже решење проблема. Стога је директор установе позвао доктора Џамала, који је познавао све одбегле пацијенте, да брзо смисли начин како да их врате назад у болницу. Доктор је одмах дошао на идеју како да то уради. Замолио је болничко особље да стану иза њега у колону као возић и да тако изађу на улицу, опонашајући притом звук локомотиве. Догодило се управо оно што је доктор очекивао – успео је да окупи пацијенте у возић и да их врати у болницу.

Међутим, тада се појавио нови проблем. Број одбеглих пацијената био је 243, а након повратка у болницу у возићу је избројано 612 особа.

Шта мислите колико би дуг возић био данас? И у којој земљи?

А шта је са онима који су "виђени" у оваквом возу, али га нису приметили на улици па нису имали прилику да се "придруже"?

Да ли су, у недостатку овог, ускочили у неки политички возић и кандидовали се на неким изборима?

Сходно свему наведеном као и геополитичким лудоријама у 21. веку, није тешко замислити следећу сцену: Наш човек шета улицама неке западне метрополе. У тишини вечери он пролази поред зграде значајне државне установе. На једном од спратова је осветљена просторија. Прозор је отворен и до улице допиру гласови који певају "Ћиху, Ћиху, Ћиху ху"...