Куку, покривајте бруку!

Тешка времена, "вунена", што рече велики песник. Црни облак лажи и обмана заогрнуо је збуњено и зомбирано човечанство. Људски род тумарајући у мраку, удара о зидове тамнице у коју га је закатанчио неолиберални глобализам. И то све зарад добра и заштите тог истог хуманог корпуса. Јер да нас нису "заштитили", ко зна шта би се са нама десило.

Вероватно би нас суверенистичке хорде, које надиру са истока, изложиле опасности слободе. А познато је да слобода доноси хаос у "уређеном" друштву. И тако "спасени" и утамничени се не питамо колико кошта изградња спасоносних казамата? Ко то одваја од туђих уста да би нас спасао од деструктивне заблуде, зване слобода?

Да не бисмо живели у незнању, а незнање шкоди, наши спаситељи су на сваком кораку поставили табле и налепнице, како бисмо знали коме да будемо захвални до гроба.

Оне светле чак и у мраку и видљиве су из свих визура. Додуше на таблама и налепницама су слова некаквих скраћеница које смо морали научити, макар из захвалности.

Понека застава (такође на таблама и налепницама), углавном симболи "добротвора".

И таман смо се лепо ушушкали у сигурности глобалистичких тамница, кад оно несносна бука и топот јуриша суверенизма на наше чуваре и заштитнике. И можда би тврђава издржала, да "издајника" нема свуда око нас. Побуњени тамничари отварају врата тврђаве. Неко бежи, неко режи, а тамнице се широм отварају.

Држећи руке изнад очију, излазимо из тамница и у чуду гледајући се саглашавамо се погледима, да та слобода и није тако лоша ствар. Збуњени гледамо како се придошли коњаници, којима су нас толико плашили и побуњени стражари рукују. Добротвора ни за лек. Што бар не сачекаше да се поздравимо, као људи.

Ред је да им "захвалимо за доброчинство". Остадоше само табле и налепнице, да сведоче ко је колико пара за нешто дао. Остадоше да би нас подсећале на бруку коју смо сами себи причинили, самоутамничући се.

Погледајмо око себе колико је таквих табли и налепница остало. Неки заговарају да их не скидамо, да би нас у будуће опомињале, други пак, да их скинемо и заборавимо шта смо дозволили да нам раде. Предлажем компромис.

Прекријмо их црним флором, да се брука не види, али да када се заборавимо, можемо мало да вирнемо и подсетимо се.

Подсетимо се ко смо и како смо се у време окупације држали. Коме су руке биле везане, а коме у џеповима пуним зелених новчаница. Чисто да се зна, ко се како у окупацији држао. Јер окупације наилазе и пролазе, а брука вечно остаје.

Ову цртицу посвећујем свим забринутим љубитељима УСАИД-а и осталих скраћеница.