Зашто примери Косова и Републике Српске нису исти?
Јасно је да ће бошњачки политичари, уз подршку Запада, бранити став да је случај осамостаљења Републике Српске заправо "случај сецесије". Тиме РС стављају у ранг међународног деликвента и желе да јој онемогуће стицање независности и евентуално касније прикључење Србији. Али Република Српска има читав низ аргумената да оспори тај став
Резолуција о Сребреници је поново разбуктала страсти у БиХ.
Иако је посебна седница Народне скупштине Републике Српске (РС) о "споразуму о мирном раздруживању РС и Федерације БиХ" отказана, то не значи да је то питање заувек затворено. Лето је довело до стишавања страсти, али основно питање је и даље исто – да ли Република Српска има право на "раздруживање"? Док амерички и европски званичници упозоравају да Република Српска "нема правни основ" за отцепљење, Милорад Додик одговара да то није тачно.
"Када кажу да не постоји правни основ за раздруживање, ни то није тачно. Правни основ постоји пошто су Република Српска и Федерација БиХ стране потписнице анекса Дејтонског мировног споразума, тако да у Делегацији ЕУ треба да престану да износе лажне тврдње", додао је председник Републике Српске.
Мало пре тога је Додик поновио да Република Српска и Космет "желе исто", дакле "независност" и да они који се залажу за "независност Косова" морају да рачунају на то да ће и Република Српска "са већинским српским становништвом желети исто".
"Наравно, Босна није признала Косово, нити намерава, јер Република Српска не жели никакве двоструке стандарде", рекао је.
Пошто Додик, као и неки други политичари, тврде да је Космет део Србије, док се истовремено залажу за "отцепљење" Републике Српске, то може да значи само две ствари, наиме, (1) да за српске политичаре независност Космета не би била спорна, ако би међународна заједница исто право признала и Републици Српској и да српски политичари изједначавају та два правна проблема, или (2) да су српски политичари, који се истовремено залажу за "раздруживање" Републике Српске и противе независности Космета (где оба ентитета траже "исто") лицемерни заговорници "дуплих аршина".
Из те логичке збрке води само један пут – и то преко одвајања, а не изједначавања примера "Српске" и "Косова". Ко сме да се "отцепи" или "раздружи" а ко не, са становништва међународног права у ситуацијама "ван колонијалног контекста" (како то дефинишу међународни правници) одлучује једноставан критеријум – да ли се ради о ситуацији "отцепљења" или "распада" неке земље? Јер једнострана отцепљења су готово увек одбачена као незаконита, док су примери распада земаља – непроблематични.
Пример СФРЈ
Чињеница да су многе (пре свега западне) државе у случају "Косова" поступиле у супротности са тим постулатом (признавши незаконито проглашену независност) више говори о њиховом непоштовању међународног права, него о "промењеним правилима", како су тврдили они који подржавају једнострано отцепљење Космета.
Све то нам је добро познато и из примера СФРЈ. Процес распада је почео једностраним отцепљењима, која су била веома спорна – Словенија и Хрватска су признате тек пола године после проглашења независности! То се потом претворило у процес распада земље, што је утврђено у мишљењима француског правника Роберта Бадинтера. Арбитражна комисија је у свом првом мишљењу, од 29. новембра 1991. године, оценила да се СФРЈ налази у "процесу распада", а резултат је био да су републике које су чиниле земљу постале нове државе, иако тај процес још није био комплетан.
Због непостојања савезне владе која би представљала целу Југославију, наиме, "није постојала власт која је имала овлашћења и право да спречи одлазак конститутивних република", а то је довело до распада СФРЈ. Ако бисмо то спознање применили на ситуацију БиХ и Космета, намећу се два закључка на основу таквог стања ствари. Први је, да примере Космета и БиХ не треба мешати, како често чине многи политичари. Јер у примеру БиХ се ради о случају сличном СФРЈ, где се осамостаљује конститутиван део некадашње државе.
Са друге стране је Космет потпуно другачији пример "једностраног отцепљења" где долази до покушаја отцепљења дела територија који није "само-одређујућа јединица" државе и где се матица томе противи.
Осамостаљење једне од република БиХ не би представљао "отцепљење" јер у БиХ, као и у случају СФРЈ, постоји "савезна власт" која има свој основ у два равноправна конститутивна дела државе, тако да би осамостаљење једног дела довело до "непостојања савезне власти" као такве. На тај начин, да цитирамо Бадинтера, БиХ "више не би имала овлашћења и право да спречи одлазак конститутивних република" и тиме спречи распад државе.
"Крњи" органи
Разлика између отцепљења и распада је у томе што у случају отцепљења ентитет од којег се отцепљује издвојени ентитет и даље постоји, док у другом случају више не постоји. Јасно је да ће припадници "федералних" институција БиХ и бошњачки политичари, уз подршку Запада, бранити став да је случај осамостаљења Републике Српске заправо "случај сецесије". Тиме Републику Српску стављају у ранг међународног деликвента и желе да јој онемогуће стицање независности и евентуално касније прикључење Србији.
Али Република Српска има читав низ аргумената да оспори тај став. Могла би да се позове на пример СФРЈ па чак и на праксу и аргументе тадашњих држава које су стекле независност – на пример Словеније. Подсетимо на одлазак словеначких делегата са 14. конгреса СКЈ, што је био почетак краја Југославије. Нешто слично може се десити и са БиХ. Без Српске ниједан заједнички орган БиХ више не би могао да функционише.
Опет, као и у случају СФРЈ, имали би посла са "крњим" Председништвом БиХ и другим "крњим" органима. Током распада СФРЈ, словеначки и хрватски политичари су стално критиковали "крње" председништво и друга "нелегитимна тела". Њихову нелегитимност су изазвали сами, одласком словеначких и хрватских делегата и посланика. Није тешко замислити сличан сценарио и у БиХ.
Са друге стране, не може се рећи да је случај Космета пример "распада" земље. Очигледно је да је у конкретном случају мали део (око 15 одсто) територије покушао да се једнострано отцепи од унитарне Србије, без дозволе матице.
Истовремено, сецесија има "контроверзан" статус у међународним односима, јер су постојеће земље "алергичне на концепт сецесије".
Сви међународни документи о сукцесији држава односе се на државе "које су настале у складу са међународним правом". Разлика између распада и сецесије је такође јасно дефинисана у две Бечке конвенције о државној сукцесији. Најважнија карактеристика распада је да ниједна земља нема право вета да заустави процес распада.
У случају једностране сецесије, тај вето задржава матична земља.
Пример нелегалне сецесије
Оваква уједначена пракса земаља је снажан аргумент против отцепљења Космета од Србије. Случај сецесије Космета није случај "разбијања" јер се Приштина отцепила од Србије која није била савезна држава, попут СФРЈ или Босне и Херцеговине. У прилог Србији говори и тренд у пракси међународне заједнице, а тај је да је сагласност матичне државе и даље неопходан услов за признавање права на отцепљење.
После 1945. године, како је приметио познати међународни правник Џејмс Крофорд, "међународна заједница је била крајње невољна да прихвати једнострано отцепљење делова независних држава ако се сецесији противи влада те земље". Пример проглашења независности Космета је отуда пример нелегалне сецесије. Толико незаконите, да је до сада само једна држава – Бангладеш – имала срећу да то на крају "легализује".
Евентуална независност Републике Српске, пак, била би само пример онога што је по међународном праву неоспорно – распада државе. Распада сличног онима у прошлости, на пример распада Сенегамбије, Чехословачке, Совјетског Савеза или распада СФРЈ. Ти распади нису били спорни, па нема разлога да би било другачије и случају Босне и Херцеговине.
Са друге стране, међународно мешање "баба и жаба" и изједначавање спорне сецесије са неспорном дезинтеграцијом може донети само лоше резултате који би у великој мери штетили праведном решавању свих отворених проблема на Западном Балкану, а пре свега интересима народа Републике Српске и Србије. Зато није тешко закључити да изједначавање случајева Космета и Републике Српске иде у корист сопствене штете.
