По диктату Америке: Како су "руски шпијуни" у Словенији открили – згажену правну државу

Протеклих дана је, како су словеначки политичари уверили домаћу јавност, Словенија у великом стилу закорачила у "прву лигу" међународне политике. Службена Љубљана тврди да је одиграла кључну улогу у размени 26 заточеника, обавештајаца и шпијуна, између Запада и Русије. У Словенији су наиме по налогу ЦИА пре 17 месеци ухапшени муж и жена, званично грађани Аргентине, а њихова малолетна деца предата хранитељској породици. Њихова кринка је била тако добра да су деца тек у авиону из Анкаре за Русију сазнала да су уистину Руси, а руски председник Владимир Путин их је срдачно дочекао на аеродрому и поздравио на шпанском.

Све то је словеначки државни врх испунило поносом, уз покушај да се умањи улога ЦИА, а увећа рола домаће агентуре, иако је чињеница да је словеначка обавештајна служба СОВА на миг стране шпијунске агенције обавила прљав посао за Американце када је децембра 2022. упала у кућу на периферији Љубљане и ухапсила двоје странаца са аргентинским документима.

"Словенији је успео историјски потез", истакао је словеначки премијер Робет Голоб и додао да је Љубљани "успело, макар на тренутак, да повеже САД и Русију у добру причу... Тиме је Словенија доказала да је моћ коју имамо на међународној сцени знатно већа од наше величине". Голобов државни секретар Војко Волк је подвукао да се Словенија, иако није имала своје грађане у руским затворима, па тако ни разлог да учествује у размени, укључила у акцију "из солидарности како би спасла људске животе". Али убрзо је постало јасно да словеначка сага о "несебичној помоћи (америчким) савезницима" пати од целог низа конструкцијских мана.

Словеначке дипломате, на пример, тврде да је Словенија била део акције "од њеног самог почетка", штавише "иницијатор", јер је прва дошла на идеју о размени затвореника, те је потом Голоб у то убедио "веома емпатичну Камалу Харис" на маргинама Минхенске безбедносне конференције. Ту причу је, међутим, демантовао сам амерички председник, рекавши пред камерама, дан после обављене размене, да се "Словенија придружила (акцији) на самом крају"; тако је Џозеф Бајден нехотице открио прву велику лаж словеначких власти.

Затим је у јавност процурило да је словеначки уставни суд поништио тајну пресуду првостепеног и другостепеног суда због кршења права двоје руских држављана у Словенији. Оба суда су, наиме, тврдила да је сасвим у реду што је првих осам страница оптужнице прочитано само оптуженим Русима – али без присуства адвоката. Уставни суд Словеније је одбацио описани став нижих судова.

Ни то није све – убрзо је постало јасно и да је словеначки судија који је на суђење дошао прекинувши одмор, двоје оптужених осудио на унапред одмерене казне, прецизне у дан у односу на њихов боравак у притвору, све како би обоје били спремни за размену коју су Американци утаначили у Анкари.

Намеће се питање како је то могућу, ако је словеначко правосуђе независно?

На смрт правне државе је упозорио и Алеш Залар, бивши словеначки министар правосуђа: "Колатерална штета глобалне размене осуђеника је жртвована независности суда у Словенији. Сличност са руским судством није случајна. Да би обавили размену свих лица, и словеначки и руски суд морали су прво да изрекну експресне пресуде."

У исто време је на видело избила и трећа илузија о лажној независности не само словеначког правосуђа, него и државе. Словеначке дипломате, политичари и медији су почевши од 5. децембра 2022. тврдили да су двоје "шпијуна" прикупљали информације о раду "Европске агенције за сарадњу енергетских регулатора" у чијој близини су били настањени, али и да су истовремено били и "пропагандисти" чији је задатак био "излазак Словеније из НАТО-а"!

Многи су приметили не само контрадикторност тих тврдњи високих словеначких званичника и централних медија, него и да су посреди чисте бесмислице. Уосталом, ко би истовремено деловао "под кринком", на тајном задатку, а уједно јавно радио у интересу матичне државе?

Погледајмо случај најпознатијег обавештајца из Другог светског рата Немца Рихарда Зоргеа, који се представљао као новинар. Тешко је поверовати да би немачки министар спољних послова Јоаким фон Рибентроп, са којим је Зорге пријатељевао, веровао Зоргеу да је мислио да је он совјетски пропагандиста који обавештава Совјете о плановима Јапанаца и Немаца. А словеначким властима је успела управо таква бесмислица – убедиле су наивну јавност на "сунчаној страни Алпа" да је то могуће. Циљ је прозиран, упозоравају ретки независни аналитичари – цео случај власт намерава да користи како би словеначке критичаре НАТО-а блатили (и прогањали) монтираним оптужбама да су били "сарадници руских пропагандиста".

На то где се крије четврта, највећа и најмрачнија страна "величанственог словеначког великог успеха" при "највећој размени обавештајаца од Хладног рата" (како су известили љубљански медији) упозорио је Антон Пеинкихер, својевремено војни обавештајац ЈНА, а од 1991. године један од највише рангираних обавештајаца у словеначкој држави. Управо Пеинкихер је јуна 1991. године први упозорио тадашњу словеначку владу да је колона тенкова из касарне ЈНА у Врхници – изашла на друмове. Три деценије касније открио је да је тадашњи министар одбране Јанез Јанша, када је 26. јуна 1991. године у четири сата ујутро успео да га дозове телефоном, чувши вести из Врхнике, цмиздрио, драо се и паничио.

"Био је у шоку, потпуно ван себе, вриштао је, у неверици да су тенкови изашли из касарне. Следила је ерупција јецаја, био је сав плачљив, напросто је невероватно колико је изгубио контролу", присећао се Пеинкихер неславне епизоде из Јаншине прошлости, потпуно супротне ореолу "хероја" који је Јанша градио протеклих деценија, кријући да се у време сукоба са ЈНА крио у подруму Цанкаревог дома у Љубљани…

Као што је демистификовао Јаншине лажи о његовој "херојској прошлости", тако се Пеинкихер сада латио демистификације сличне лажи – о "безгрешном" хапшењу двоје руских обавештајаца у Словенији.

"Словенија је децембра 2022. године, усред Љубљане, очигледно по наређењу Американаца, послала полицију да насилно провали кроз прозоре у кућу породице странаца за које уопште није знала да су наводно руски шпијуни. То су нам рекли Американци, очигледно ЦИА, која је пре неколико дана својим авионом одвела ту руску породицу из Словеније у Турску на размену за своје шпијуне. Већ сама чињеница да смо руску породицу протерали из земље по налогу суда, тако што смо их мимо њихове воље укрцали у авион америчке ЦИА, сведочи да смо у Словенији у великој мери побркали независност правосуђа од политике и америчких интереса, а уз то смо погазили устав и правну државу", оцењује Пеинкихер.

Потом анализира наводну улогу "руских шпијуна" у Словенији: "Улога руске породице са аргентинским држављанством у Словенији је очигледно била рола посредника и координатора Москве са њиховим агентима у словеначким суседним земљама. Да би одржали ту своју веома важну улогу у обавештајној мрежи, обавештајни посредници стриктно поштују правило да 'тамо где спаваш, не свињиш', зато да не би себе онемогућили у обављању тих важних задатака. Такви обавештајци не обављају никакве обавештајне агентурне задатке у држави у којој бораве под маском обичних људи како не би кршили њене кривичне законе. Зато су (од стране словеначких власти) потпуно депласиране информације да је та шпијунска породица живела у Чрнучама у близини седишта безначајне Европске агенције за сарадњу енергетских регулатора... Из реченог произилази да су Американци за своје политичке потребе у целини режирали 'лов на шпијуне' у Словенији, чак и подметањем, а потом и разменом затвореника, те у ту колобоцију уплели и нас (Словенце)."

Приликом реализације тог америчког диктата, тужилаштво и суд у Словенији налетели су на непремостиве правне проблеме у погледу словеначког устава и кривичног законодавства. Пеинкихер истиче неверицу да је у конкретном случају био испуњен доказни стандард основаног разлога за сумњу кривичног дела шпијунаже против Словеније. Што значи да није било никаквог разлога за насилнички упад словеначких органа у кућу Руса, што Пеинкихер оцењује као "разбојништво". Циљ словеначких обавештајаца је био да се дочепају "активираног комуникатора двоје Руса", ​​али нити то нити шпијунажу уперену против Словеније истражитељи нису успели да докажу, напомиње Пеинкихер.

"Што значи да смо са правне тачке гледишта у том 'акционом филму' пропали на целој црти... За нас (Словенију) нису толико важни руски шпијуни, јер нам очигледно нису ни у чему наудили, већ су Американци искористили и нас (Словенију) и њих за размену затвореника и за стицање политичких поена уочи избора (у САД). Али за нас је у овом случају застрашујуће противзаконито деловање суда, тужилаштва и полиције за потребе домаће и стране политике. Сутра се може десити, ако не будемо послушно климали главом како се од нас очекује, да нам без правног основа суд са тужиоцима и полицајцима из ведра неба разбије прозоре и улети у дневну собу са робокопима, веже нас, изврши преметачину у стану и тек онда нам покаже папире за претрес. Свему томе би следило тајно суђење без права на одбрану, као у случају оно двоје Руса", ​​упозорава словеначку јавност обавештајни стручњак Антон Пеинкихер.

Кад се све сажме, нема сумње да су словеначке власти у јавност лансирале такву количину вербалне магле, да ни дан данас није јасно какве су то "тајне информације" руски обавештајци, које су били недавно замењени за америчке и друге западне шпијуне – однели из Словеније. Исто као што нема сумње да су, пост фестум, помогли да се и у самој Словенији разоткрије у којој мери су податни словеначки државни органи у замену за магловита обећања Вашингтона погазили владавину права, словеначке законе и устав.