Штафета апсурда и једноумља некад и сад: Принцип је исти, све су остало нијансе
У шта се претворио (западни) свет, па наводни заштитници људских права пропагирају цензуру у Србији, једној од ретких земаља на овим просторима где постоји проток слободне размене мишљења и информације и са Истока и са Запада, када је реч о међународној политици. Зато је, како сам рекао саговорници из Холандије, данас све то веома слично временима из доба једнопартијског система када је хиљаде апаратчика у глас певало "друже Тито, ми ти се кунемо"
Имао сам протеклих дана неочекивану посету из Гронингена, Холандија. Студенткиња докторских студија која истражује комплексну тему утицаја уметности на политику желела је да сазна више о протестним акцијама које смо ми, љубљански студенти, организовали крајем осамдесетих година прошлог века.
Био сам зачуђен што се ико сетио те шараде после толико деценија, а камоли да на ту тему пише докторску тезу. Телефонски позив вратио ме је у деценије поткрај прошлог века. Била су то добра времена. Пуна наде, борбе, преобликовања друштва у нешто ново, чему је у многоме допринела и тадашња младеж.
У то време био сам одговорни уредник "Катедре", студентског листа из Марибора. Захтевали смо и залагали се за слободу мисли и говора и укидање репресије у тадашњем једнопартијском систему. Када је "одлетела" комплетна редакција београдског "Студента" због критике Милошевићеве политике централизма и поновне владавине методом "чистки" на 8. седници ЦК СК Републике Србије, у мариборској редакцији одлучили смо да уступимо шест страница нашег листа колегама из Београда да би у "Београјски прилоги" (београдски прилог) на српском језику, који је уређивала моја потоња супруга Светлана Васовић, наставили да пишу. Новине смо дистрибуирали и у Словенији и у Београду, у чувеном Драгановом киоску на Теразијама.
Власти нису биле благонаклоне према нашем прегнућу. Ређале су се забране и заплене "Катедре", час у Марибору, час у Београду. Разлог? Због "говора мржње" (према данашњој терминологији), што је укључивало критику полицијског насиља у Марибору, разоткривање послератних ликвидација неистомишљеника, изјаве страних дописника о лошем стању у Југославији и вређање "лика и дела" Слободана Милошевића због критике прогона његових политичких противника.
Обрели смо се на суђењима не само у београдској Палати правде, него и у Марибору и Велењу, јер су се кривичне пријаве у Србији и Словенији множиле једна за другом. У Марибору су нам новине обично пленили већ у штампарији (фотокопирали смо потом ретке забрањене примерке које смо успели да спасемо), док су милиционери у Београду у марицу трпали примерке "Катедре" директно из Драгановог киоска, уз усмено образложење да је лист забрањен јер "узнемирава јавност".
"Катедру" смо из Марибора у Београд слали возом, а у Палати правде су нас бранили сјајни адвокати, београдски Срђа Поповић и Драго Демшар из Љубљане. Док је судија читао оптужницу која нас је теретила да смо карикатурама и критичким записима "омаловажавали лик и дело Слободана Милошевића", иза наших леђа се судницом разлегао грохот окупљених београдских дисидената, који су судију подстицали да чита, редом, све "инкриминишуће" реченице из Светланиног интервјуа са страним дописницима због којих смо и завршили на оптуженичкој клупи. Свака наредна ставка из оптужнице изазивала је урнебесну реакцију "публике" у судници и нове салве смеха...
Штафета апсурда
Докторанткињу из Холандије интересовала је и акција коју смо у "оно" време студентски "омладинци", чланови универзитетског одбора омладинске организације Универзитета у Љубљани, организовали испред словеначке скупштине у знак протеста због величања анахроног култа личности и ношењу "штафете младости" широм Југославије и после смрти Јосипа Броза. Савезна омладинска организација се није сложила са нама; зато смо приредили "клесање штафете" усред Љубљане, испред данашњег парламента. Акцију смо назвали "Штафета апсурда".
На централни љубљански трг довукли смо позамашан балван који смо секирама и другим алатима мало стесали, све како бисмо предложили "савезним омладинцима" да ту "штафету" носе сами, јер ми ни ту ни ону "праву" – нећемо. Љубљански комуналци су наредног јутра одвукли нашу "дивовску штафету" на ђубриште, док се на нас из свих кутака тадашње заједничке државе сручила повика због "безобразлука". Свеједно, постигли смо циљ – "штафета младости" је убрзо укинута.
Тада смо се латили и првих "вишестраначких" избора за студентски парламент. Група "опозиционих" студената, у којој сам био и сам, победила је "партијце" предвођене Борутом Пахором, загриженим комунистом који је деценијама касније – 2012. аванзовао до функције председника НАТО чланице Словеније. Али у "бившем животу", када Пахор као студент није много марио за демократију и није хтео ни да чује за НАТО, а поводом "првих вишепартијских избора у Југославији", стигао је из Загреба у Љубљану и амерички конзул, намеран да прати "прве слободне изборе у Југославији" – наше, студентске. "Видећете, ово што сте овде учинили, ускоро ће се десити у целој земљи", рекао је и позвао ме на вечеру. Одбио сам. Уз све проблеме са суђењима "Катедри" и "деловања са позиција грађанске деснице", што ми је власт пришила, само ми је фалило још и шуровање са дипломатама са Запада.
Врх леденог брега
Док сам уз кафу са гошћом из Холандије ћаскао о свему томе, са горчином сам додао да нисам очекивао да ћу се данас, у "слободи и демократији", поново борити против цензуре и идолопоклонства, али сада западних политичких вођа и њихових, по Европљане, кобних политика.
Чињеница је да се напади на слободу говора у последње време ређају као по текућој траци, док "наши" медији извештавају о међународној политици као да им текстове пише Политбиро у Бриселу. Упркос међународним конвенцијама које гарантују слободу говора, у Европској унији већ две године бране рад појединих руских медија; не због доказивих "лажи" које нису ни објавили, већ због земље из које потичу. Европске дипломате у својим иступањима њихове новинаре чак категоризују као припаднике тајних служби; ништа боље није ни у Америци, где Скота Ритера прогоне због сарадње са РТ, док је Џулијан Асанж на крају избегао бескрајни боравак у лондонском казамату под условом да призна кривицу за новинарство и разоткривање државних злочина.
Да би повратио своју слободу, Асанж је морао да пристане да постане осуђени злочинац. На његов рад и путовања сада утиче низ ограничења, што подрива његову способност да зарађује за живот и издржава породицу. Неприхватљиво је да новинар који је само разоткрио злочине других трпи таква ограничења. Али то је само врх леденог брега јер смо недавно сазнали и да су се у хајку на РТ укључили и Репортери без граница, организација која наводно тежи ка одбрани људских права.
Заиста апсурдно – да се новинари који би требало да бране безграничну слободу медија претворе у инквизиторе, тужиоце и судије који чак позивају земље ЕУ да ућуткају РТ у Србији, тражећи ограничавање информација и забрану рада новинарским колегама којима би да надену цензорске брњице.
У шта се претворио (западни) свет, па наводни заштитници људских права пропагирају цензуру у Србији, једној од ретких земаља на овим просторима где постоји проток слободне размене мишљења и информације и са Истока и са Запада, када је реч о међународној политици. Зато је, како сам рекао саговорници из Холандије, данас све то веома слично временима из доба једнопартијског система када је хиљаде апаратчика у глас певало "друже Тито, ми ти се кунемо".
У оно време нас је у студентским и алтернативним омладинским медијима било тек неколико у Југославији који смо, понекад и уз велику цену, представљали острвца отпора једноумљу товариша из компартије. Исту улогу у међународној заједници данас имају медији попут РТ-а, Спутњика и сличних, јер се супротстављају машинерији западних "мејнстрим" медија који протежирају колонијални поглед на куглу земаљску.
Као што се некада на нашим просторима водила борба за слободу говора и против репресије мисли и речи, тако се данас на глобалној медијској сцени води борба против једногласја медија. У тој борби су РТ и Спутњик гласници новог и другачијег, мултиполарног света, док су се западни медији и савремени цензори попут Репортера без граница изродили у заштитнике западне хегемоније.
Глас критике
Амерички судија Ендру Наполитано, аутор седам књига о Уставу САД, и сам више пута цензурисан на Јутјуб каналу, недавно је објавио занимљиву колумну у којој се присетио "историје слободе говора у Сједињеним Америчким Државама" уз детаљније објашњење штетности цензорских маказа. Судија Наполитано је подсетио да је на врхунцу антиимигрантске хистерије у време председника Вудроа Вилсона, Конгрес усвојио Закон о шпијунажи и Закон о побуни који су санкционисали говор који "штети напорима САД".
Вилсон је желео да угуши било какав глас критике током рата чак и по цену прогона идеја од којих је стрепео или их је мрзео. "Касније је Врховни суд донео низ пресуда да је, у случају када је главни циљ или намера владе да сузбије говор због његовог садржаја, таква мера неуставна. То нас враћа Медисону који је веровао да једини морални и уставни лек за 'говор мржње', штетан, па чак и превратнички говор није репресија и казна, већ још више говора", пише Наполитано. И наглашава да поменути став Америка и вашингтонски вазали у ЕУ сада бришу јер им смета за вођење посредничког рата у Украјини.
"Министарство правде је почетком месеца поднело оптужнице против Американаца и Руса због промовисања 'руске пропаганде' у Америци. Савезни тужиоци тврде да је изношење ставова о рату у Украјини из руске перспективе и заговарање тих ставова као тачних – криминално дело. То је политички прогон", упозорава Наполитано.
Слично је, заправо још горе, у земљама Европске уније.
Политбирое и цензорске државне тужиоце одменили су политичари гладни рата, а забране штампаних примерака новина заменило је дигитално брисање садржаја са друштвених мрежа и медијских портала. Уместо култа личности, данас имамо култ НАТО савеза – заклињање у "добри војни пакт" иако тај огњем и мачем сеје "демократију" и спроводи "хуманитарне интервенције" где год Запад има интерес. Ко у то сумња, бива блокиран, искључен, оптужен или санкционисан.
Као што је истакао и Илон Маск – цензори новог доба не сузбијају говор мржње, већ говор који мрзе. А са њим и нашу слободу. Јер сви знамо да је слобода увек слобода само ако је слобода и за онога ко другачије мисли. Или, како је рекао Волтер: "Не одобравам ваше речи, али ћу до смрти бранити ваше право да то кажете." Ноам Чомски нас је поучио да "ако не верујемо у слободу изражавања људи које презиремо, онда у то уопште не верујемо", док је Џорџ Орвел био уверења да се "слобода одражава у праву рећи људима оно што не желе да чују"...
Кад све то сумирамо, није тешко закључити да штафету апсурда у име једноумља више не носе млади људи који слепо верују у комунизам, већ западни владари и њихове новинарске слуге, податне за одбрану супериорности америчког Великог брата. Међу којима штрче Репортери без граница. Отуда је нова борба за слободу слична некадашњој. Као што смо се ономад, за вакта комунизма, борили против једнопартијског диктата и култа личности, данас је императив борба на глобалном нивоу против медијског мрака и монопола западних, ратнохушкачких и цензорски наоштрених владара и њихових медијских послушника.
Речима великог песника: Принцип је исти, све су остало нијансе.
