За победу у рату је неопходно многошта, али једно од најважнијих правила је оно које се приписује Наполеону: "Никада не прекидај непријатеља када греши!" Наполеон је у складу с тим науком стрпљиво чекао код Аустерлица да његови противници напусте узвишицу Пратзен како би напали његово наизглед "слабо" десно крило. А тамо је Наполеон држао Соултов корпус у резерви, и разорним ударцем одлучио битку.
Поука је јасна: дозволите противнику да у потпуности спроведе свој наопак потез, а онда то искористите. Ако се у боксу ваш противник спрема да зада снажан ударац, препоручљиво је пустити га да то учини. А онда искористити "рупу" у његовој одбрани.
Руски председник Владимир Путин није боксер, али је џудиста. Суштина победе у џудоу је да у своју корист преокренете грешке противника и његову тежину. "Технике углавном имају за циљ да противникову силу претворе у сопствену предност, уместо у директан сукоб", тако џудо дефинише енциклопедија Британика. Све то видимо и у "посредничком рату" НАТО-а против Русије у Украјини, где на папиру много јачи западни војнички пакт и његова де факто плаћеничка украјинска војска нижу пораз за поразом, а Русију упркос томе стално потцењују.
Русија је заправо много јача него што јој Запад признаје, посебно јер у сваком њеном потезу тражи "доказ слабости". И пре рата, када је Русија желела да проблеме реши Минским споразумима, то је на Западу протумачено као слабост Русије.
Када је Москва предложила уговорно уређење безбедности у Европи, Америка је арогантно одбила понуду Кремља, рекавши да Русија нема право да одлучује ко ће бити члан НАТО-а. Када је Русија послала војску у одбрану становника Донбаса, Запад је недовољан број руских сила за заузимање целе Украјине опет видео као слабост Русије, уместо као знак да Москва жели да дозове Кијев памети и подстакне га у искрене преговоре. Пристанак на договор у Цариграду у пролеће 2022. био је такође виђен као уступак слабе Русије. На исти начин су интерпретирани и крај офанзиве на Кијев и руско "скраћење" линија фронта 2023. године.
Русија, међутим, није била нејака већ није желела рат, још посебно не дуго, девастирајуће војсковање. А онда је услед тврдоглавости Запада сачекала, ојачала, прилагодила се – и почела да побеђује и у економском, и у рату исцрпљивања. Па је НАТО ових дана доживео нов ударац – након напада ракетама АТАЦМС и Сторм Шедоу, Русија је одговорила новим застрашујућим оружјем, ракетом "орешник", која је са 36 прецизних пројектила уништила дубоко укопане подземне производне погоне фабрике Јужмаш у Дњепропетровску.
Председник Владимир Путин је врло јасно ставио до знања да је то резултат украјинских и НАТО провокација, као и грешке Доналда Трампа који је Америку 2019. повукао из Уговора о ограничењу ракета средњег домета. Зато је Русија развила оружје које комбинује, како је написао један од коментатора, "снагу атомске бомбе и прецизност снајперске пушке".
Према извештајима који су успели да се пробију из цензурисане Украјине, фабрички комплекси у Јужмашу су "претворени у прах", док су становници у околини постројења били уверени да је град погодио јак земљотрес...
Тако смо се (поново) нашли на прагу светског рата. Према речима Игора Коршича, ванредног професора и шефа катедре за историју и теорију филма на факултету АГРФТ у Љубљани, разлог за то је европска бахатост која је "очигледно још нетакнута, упркос деколонизацији и општој еманципацији".
"То је психолошка основа за све митове о 'досељеницима'. И за израелски геноцид над Палестинцима, којем смо сада сведоци. Апартхејд је исто што и резервати за староседеоце, Индијанце, у САД. Ционизам, као што пише у Светом писму, предвиђа обећану државу само за Јевреје. Бахатост је основа и за однос Европљана према Русима, за русофобију. За Европљане су 'Руси јадници, држава им је бензинска пумпа са нуклеарним пројектилима, БДП упоредив са италијанским'", подсећа Коршич на западне стереотипе о Русији.
И норвешки професор Глен Дизен објашњава како су бахатост и самозадовољство Запада довели до гротескне ситуације да европски парламентарци у Европском парламенту аплаузом награде нападе на Русију у тренутку када Европи и свету прети рат. Разлог за то види у "инкрементализму".
"Инкрементализам или 'тактика резања саламе' значи постепено сецкање танких парчића. Кроз мале, постепене кораке изгледа као да ниједна акција није тако нечувена да би могла да оправда снажан одговор, иако је агресор миц по миц прегазио све црвене линије уз минимално противљење противника... Питање је колико НАТО може да заглиби пре него што пређе танану границу између прокси и директног рата. Америка незаконито окупира Сирију и нико не спори да Дамаск има право да се брани. Има ли, међутим, Русија право да бомбардује америчке и британске градове под кринком да помаже одбарни Сирије? Шта би Америка урадила да је ситуација обрнута и да Русија напада америчке градове преко Мексика?", упозорава Дизен.
И ту долазимо до кључне дилеме овог рата, мада ступидност противника може бити и те како корисна – али само у одређеној мери. Јер, шта ако су противници толико глупи и бахати да ни не схватају у шта се упуштају?
Погледајмо типичне реакције на Западу: кад год се Русија одазове на прекорачење "црвених линија", чланице НАТО-а истичу "агресивност" Москве. А ако не реагује, онда се ругају да је слабашна. Није необично што је Русија "орешником" и измењеном нуклеарном доктрином сада ставила тачку на све то.
Јесу ли на Западу ту поруку уопште разумели? Путин је недавно открио да му страни лидери, када их пита шта највише недостаје европским вођама, па се понашају тако ирационално, обично одговарају да им недостаје "памети". Тај недостатак би заиста могао да објасни зашто с таквом муком савладавају руске лекције.
А опет – можда и нису тако глупи. Можда глупост само прикрива чињеницу да су нарочито амерички политичари толико цинични и покварени, да су зарад сопствене користи спремни не само да нападну Русију, већ и да униште Европу, док су корумпирани европски политичари спремни да због властитих краткотрајних бенефиција тихо повлађују својим џелатима.
Мада, истина полако али сигурно избија на видело. Када је, на пример, Олена Зеленска, супруга такозваног председника Украјине, протеклих дана посетила Словенију, дочекала ју је добродошлица владе, али и љути протести, уживо. На њено запрепашћење, један од демонстраната, члан покрета "Словенија против русофобије", у брк јој је скресао да "Словенци навијају за Русију, а не за Украјину" и да "и она (Зеленска) зна да ће Русија победити".
Демонстранта су убрзо привели полицајци у цивилу: приликом идентификације су утврдили да је по занимању учитељ.
"Шта онда радите овде?", упитао га је полицајац, изненађено. "Данас сам једну жену (Олену) нечему научио", шеретски је одговорио демонстрант који је у Љубљани устао против посете Зеленске.
Олена је тако у Словенији добила неочекивану лекцију из бруталне истине. Друго је питање јесу ли њен супруг и његови спонзори са Запада ишта научили последњих дана, посебно после атака руског "орешника" на украјинску фабрику Јужмаш?
Нажалост, то се још не назире. Што је лоша страна ратовања са приглупим или екстремно поквареним противницима који одбијају да науче лекције које су добили. Последњу у облику "орешника".
Занимљиво је и да реч "орешник", како јавља аустралијски новинар Џон Хелмер из Москве, означава "дрво које рађа лешнике". У Сибиру постоји сродан израз "дати лешнике", што је метафора за казну, објашњава Хелмер. Лескин прут је био и остао симбол кажњавања и на Балкану. Поука је, дакле, јасна: ако лекција није савладана, можда ће бити потребан још који ударац лескином шибом...
Нема сумње да нам предстоје најопаснији дани наших живота.