Колумне и интервјуи
Пад надстрешнице и лицемерје ЕУ
Што се саме Словеније тиче, демонстранти који су у Љубљани осудили рушење надстрешнице у Новом Саду, уопште нису морали да гледају "тамо далеко" да би изразили своје незадовољство. У Спортској дворани Врбанска, хали Завода "Антон Мартин Сломшек" у Марибору, површине 1.600 квадратних метара, почетком октобра урушила се трећина крова
И поред тога што су прошле 33 године од "осамостаљења" Словеније, очигледно је да словеначка јавност и даље веома бурно реагује на дешавања јужно од реке Купе. Посебно у Хрватској, Босни и Србији.
Словеначки политичари и уредници државних медија убеђивали су 1991. и убедили домаћу јавност да дешавања јужно од словеначких граница више неће бити занимљива за већину у Словенији, јер ће јој бити привлачнија догађања преко северне и западне међе, у Аустрији и Италији, широм западне Европе.
Укратко, тамо где имају Словенци наводно "много више заједничког са тиролским паором", него са некада братским народима бивше Југославије.
Време је све то демантовало - сваки већи догађај јужно од Купе и дан данас изазива много већу пажњу у Словенији него слични догађаји северно или западно од "дежеле на сунчаној страни Алпа". Најновији пример су демонстрације испред амбасаде Србије у Љубљани због погибије 15 људи приликом пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду 1. новембра.
Демонстрација студената и ђака у Србији су тако и у Словенији добиле на "политичкој тежини", нарочито у светлу захтева да српска влада поднесе оставку.
То је био окидач и за демонстрације испред српске амбасаде у Словенији. Што је за словеначке прилике необично, ако знамо да је био у прошлости читав низ сличних инфраструктурних трагедија у околини Словеније, али тада нису за тражене оставке суседних влада. Погледајмо пар примера.
1. Судар возова у Темпи, Грчка: У месту надомак Ларисе се 28. фебруара 2023. године догодио катастрофалан чеони судар путничког и теретног воза. Инцидент је однео животе најмање 57 особа, повређених је било 85, што га чини најсмртоноснијом железничком несрећом у историји Грчке.
2. Урушавање моста у граду Еспо у Финској: Пешачки мост у градићу који се налази недалеко од Хелсинкија срушио се 10. маја 2023., при чему је повређено више од 25 особа, махом деце.
3. Урушавање моста у Литванији: Мост преко реке Невежис делимично се урушио 31. јануара 2023. у језгру старог дела града. Мост је повезивао Кėдаиниаи са главним међуградским саобраћајницама. На срећу, није било жртава.
4. Рушење моста Клебонишкис, Литванија: У Каунасу се 14. фебруара 2023. срушио мост у изградњи, део магистралног пута А1 Вилниус–Каунас–Клаипėда…
Поред поменутих, Европа је последњих година доживела и друге инфраструктурне катастрофе. Део вијадукта Моранди у Ђенови, дужине 210 метара, сурвао се са висине 45 метара на тло 14. августа 2018., при чему су погинуле 43 особе. Несрећа је изазвала једногодишње ванредно стање у региону Лигурије и подстакла опсежну анализу како би се утврдио узрок колапса конструкције. Као узрок несреће окривљени су зарђали челични носачи.
Део моста Карола у Дрездену срушио се 11. септембра 2024. у реку Елбу. Повређених није било. Урушавање је пресекло главну саобраћајну артерију и пореметило топловод града. Истрага је у току.
Што се саме Словеније тиче, демонстранти који су у Љубљани осудили рушење надстрешнице у Новом Саду, уопште нису морали да гледају "тамо далеко" да би изразили своје незадовољство. У Спортској дворани Врбанска, хали Завода "Антон Мартин Сломшек" у Марибору, површине 1.600 квадратних метара, почетком октобра урушила се трећина крова. "Нема погинулих, што је заправо чудо јер је сала пуна од јутра до мрака. Кров се сурвао у полусатном термину, када није било никога у дворани. У близини су били и основци, али на сву срећу не тамо где је пао плафон. Веровао човек у чуда или не, чудо је да нико није повређен", објаснио је др Само Реполуск, директор Епархијске гимназије.
Несреће се дешавају, а занемаривање јавне инфраструктуре, као и корупција у грађевинарству, очито нису ограничене само на једну државу. Зато, што се тиче протеста у Љубљани, да се радило искључиво о изразу пијетета према жртвама несреће у Новом Саду и њиховим породицама, онда је требало да се приликом сваке сличне трагедије, или бар неке од њих, окупе словеначки демонстранти. А, нису. Што нам казује да је мотив подршке коју демонстранти у Србији добијају у неким земљама Европске уније, ипак нешто друго.
Чињеница је да када су се разне инфраструктурне несреће дешавале у државама Европске уније, у центру Љубљане није било протеста против "режима" у Италији, Немачкој, Грчкој… Нити је захтевана оставка словеначке владе после фијаска са тек обновљеном спортском двораном. Урушавање крова хале за дечије спортове није изазвало масовне, заправо никакве демонстрације.
Да је дакле по среди филантропија, пијетет према настрадалима, требало је да сваки од набројаних догађаја подстакне окупљање демонстраната у словеначкој престоници. Али није. Зато је тешко избећи утисак да је мотив демонстрација испред српске амбасаде у Љубљани заправо политички, како би се искористила трагедија за рушење власти у Србији која упркос "европском путу" представља велики проблем за западне центре моћи.
Тако је трагичан пад надстрешнице у Новом Саду још једном разоткрио дволичност Словеније и дела њене "јавности" када се суочава са сличним догађајима "јужно од реке Купе". Лицемерје је утолико веће јер су пре свега пар дана у Словенији подељене медаље за "акцију Север" у којој је 1989. полиција (тада милиција) у тада још увек јединственој Југославији забранила демонстрације у Љубљани под изговором да би то значило рушење словеначких власти. Догађај са забраном демонстрације испред три деценије, јер су биле "дириговане из Београда", проглашен је у Словенији "чином одбране суверентитета«. Не југословенског, већ словеначког, јасно.
Сада, међутим, никоме од словеначких политичара нису сметале демонстрације у Словенији против Србије и "српског режима који има крваве руке и мора да оде" да би се студенти "вратили кући", како је писало на транспарентима које су носили демонстранти испред српске амбасаде у Љубљани, што су благонаклоно и нашироко пропратили и љубљански медији.
Што и не треба да чуди – словеначке власти Србију и њену актуелну власт виде као недовољно кооперативну, чак непријатељски расположену према интересима Запада због одбијања захтева за увођење санкција Русији, инсистирања на непризнавању Косова, сарадње са Кином… То се видело и по ликовању љубљанских државних медија када је "Словенија освојила место комесара за проширење" у Европској комисији у лику Марте Кос. Која се првог дана на свом новом радном месту заједно са Кајом Калас сјурила у Кијев, на ноге Владимиру Зеленском.
О лошим изборима Словеније разговарао сам протекле седмице и са Вилмером де Паблосом, до 2018. године акредитованим амбасадором Венецуеле у Словенији, а данас саветником венецуеланске амбасаде у Бечу. Односи Љубљане и Каракаса погоршали су се пре пар година када је словеначка влада признала неизабраног Хуана Гваида за "правог председника" Венецуеле.
На питање како коментарише слику коју даноноћно понављају западни медији, наиме да је Венецуела диктатура из које људи непрестано беже, Де Паблос, не кријући цинизам, каже: "Венецуела је заиста чудна диктатура. Како помирити тврдње о диктатури са стварном, опипљивом и проверљивом чињеницом да је током двадесет година Боливарске револуције у држави одржано двадесет пет избора, од којих шест председничких, четири парламентарна, пет за гувернере, пет за представнике општина и општинских већа, два за Уставотворну скупштину и три за државне референдуме... А погледајте примере Украјине, Грузије, Румуније, чак и Француске; тамо видимо да чим на изборима победе они који се супротстављају интересима америчке или европске елите одмах их проглашавају за крадљивце избора, а изборе нелегитимним. У Грузији руше легитимну власт на улици, као што се раније десило у Украјини. Нису ли дојучерашњи терористи сада на Западу проглашени за 'револуционаре', одмах након пада Асада? Није ли већина гласала за левичарску владу у Француској, а добила десничарску? Нису ли поништили изборе у Румунији, јер је победио кандидат критичан према НАТО-у?".
Његовим оценама нема шта да се дода, изузев да Запад тако фавориту председничких избора у Румунији као и властима у Тбилсију и свима који одударају од русофобне политике Америке и ЕУ – пришива да су "руске марионете", иако је њихова политика јасно национална, а самим тим критична према НАТО пакту и диктату Европске уније. И одмах ничу "обојене револуције" да зајашу талас искреног гнева људи због корупције и бахатости владајућих.
Тако је и новосадска трагедија поново открила дволичност Словеније и других чланица ЕУ и делова њихове изманипулисане јавности које се, с једне стране, куну у "демократију", а с друге подржавају насилне ударе у земљама које се опиру њиховим штетним и опасним спољнополитичким захтевима.
