Најава Америке да су украјински рат и безбедност у Европи сада проблем Европљана, довела је политичаре Европске уније у стање потпуног шока. Још више су их запрепастиле одлуке нове америчке администрације које Украјини одричу могућност уласка у НАТО уз поруку Кијеву да је изгубио бар четири покрајине уз Крим, те да нема ништа од размештања америчких трупа нити ће Европљани, уколико им се војничка чизма нађе на украјинској територији – бити заштићени чланом 5 заједничке одбране.
Тако се све што су лидери Европске уније последње три године тврдили у вези с ратом у Украјини и њеној победи над "ослабљеном Русијом" исказало за велику лаж. Укрофанатици у европској политици су се нашли у делиријуму, мешавини беса, неверице и горчине, понегде и искрене туге.
Али то није оно што највише изненађује.
Од политичара се очекује да доносе рационалне одлуке, да реагују разумно, па би отуда и у одвајању ЕУ од Америке могли да виде прилику за успостављање сопствене, европске аутономије. Независне од диктата Вашингтона. Коначно! Али не. Најава раскида америчке спољне политике са оном коју протежирају ратни хушкачи из престоница ЕУ и Лондона покренула је још радикалније изјаве о нужди ескалације рата.
Лидери блока 27 земаља уз Велику Британију и даље не одустају од пропале, спорне идеологије. Бајденове и његових сатрапа.
Најновија паника око Трампове претње да ће прекинути војну помоћ Украјини уз расправе може ли ЕУ "премостити" америчку помоћ Кијеву, савршен је пример феномена познатог у психологији као случај "порицања" или "избегавања" који описује тенденцију фокусирања на мање важна или неповезана питања као начин избегавања суочавања са примарним, најчешће још мучнијим проблемом, оцењује колумниста "UnHerd"-a и "Substacka" Томас Фази.
Реалност је, међутим, таква да би наставак нуђења војне помоћи Украјини, што је план који протежирају лидери ЕУ, можда краткорочно побољшао положај украјинских снага на ратишту, али би дугорочно довео до све већих губитака због одлагања мировних преговора. Са друге стране, што скорије окончање рата и поновна нормализација односа са Русијом ужива све већу подршку међу европским грађанима, јер би то било у најбољем интересу Европе, како по питању економије, тако и безбедности.
"Зашто европски лидери и даље поричу те фундаменталне истине? Опет нам у помоћ прискаче психологија. Преокрет њихове политику према Украјини значио би признање њеног катастрофалног неуспеха, не само на војничком пољу, него и привредном, уз суочавање са политичким последицама. Штавише, такав немир би натерао Европљане да коначно озбиљно схвате забринутост Русије за безбедност, као и чињеницу да је управо НАТО-во занемаривање руских безбедносних брига био окидач за конфликт. А то би поткопало и годинама неговану русофобну пропаганду.
Зато европски лидери беже у самообману – лажу сами себе како би избегли когнитивну дисонанцу која је резултат све већих супротности између стварности и њихових сопствених наратива. Психологија нам помаже да разумемо и ирационалну реакцију Европе на Трампа. У мери у којој је Америка увек гледала на НАТО као на полугу која јој осигурава стратешку подређеност Европе, Трампова претња да ће смањити америчке обавезе према западној војној алијанси могла би представљати прилику за Европу да се редефинише као аутономан и мирољубив актер.
Проблем је што је Европа била тако дуго окована у класичан однос доминације и подређености да сада, када Трамп прети да дестабилизује њену историјску безбедносну зависност од САД, Европа није способна да искористи пружену прилику да се редефинише као аутономна и мирољубива; напротив, сада покушава да имитира агресивну спољну политику САД – и да у извесном смислу сама 'постане' Америка", оцењује Фази.
Уместо да Европа поздрави крај рата у Украјини, сада се заједно са украјинским режимом претвара у још већу препреку на путу ка миру. Нижу се све одлучнији позиви да се у Украјину пошаљу европски војници, док иза кулиса одзвања све више претњи о потреби борбе против "руских дезинформација". Речју, цензури.
Растуће војно јачање ЕУ потпирује уверење да Русија представља "егзистенцијалну претњу" Европи, иако Москва нема намеру да нападне НАТО.
Чак ни Доналд Трамп не верује у то.
Управо ту је проблем – све док европски лидери настављају са војном ескалацијом, смањују се шансе за дипломатско решење украјинског конфликта. Упорним најавама и припремама за "неизбежан рат са Русијом" кроз годину, две, пет, актуелни лидери ЕУ клизе ка тачки без повратка, где се претње ратом могу претворити у јаву. Суочена са гомилањем европског оружја и новим провокацијама, Москва може оценити да чекање на мир више није опција. Зашто би Руси жртвовали још хиљаде својих синова, ако због де факто америчког повлачења из украјинског рата могу ударом на главне центре европске војне машинерије – да скрате рат?
"Ако европске чланице НАТО-а наставе да ескалирају тензије, Русија би могла да се одлучи за превентивни удар уместо да ризикује да војне способности НАТО-а достигну критични праг. Чак и у мање екстремном сценарију, све агресивнији став Европе је суштински некомпатибилан са трајним миром у Украјини који захтева да Европа призна безбедносне бриге Русије – и на крају поново нормализује односе са Русијом. Другим речима, док се одвајање Трампове администрације од Европе и потрага за дипломатским решењем може чинити као корак ка ублажавању тензија, постоји ризик да се ненамерно постигне управо супротно. Уместо да ограничи ратне амбиције Европе, повлачење САД охрабрује кључне актере ЕУ и НАТО – посебно у источној Европи – да заузму још ратоборнији став према Русији", упозорава Фази.
Не заборавимо, "европеизација НАТО-а" коју нам натурају као неопходност после повлачења Америке, убрзава милитаризацију континента и демонизацију Русије од стране лидера ЕУ и Велике Британије, што учвршћује исту политику која је изазвала сукоб у Украјини. Уместо да европски лидери препознају да је сада тренутак за дипломатију, у повлачењу Америке виде разлог за војну ескалацију на истоку Европе. Очекивано, најагресивнији су Британци, затим Французи, а у маслинову гранчицу се не узда ни одлазећа влада Олафа Шолца, нити њена опозиција, са изузетком АфД-а...
Кад се сагледа шира слика, произилази да је одвајање Вашингтона од Европе, парадоксално, у супротности са Трамповим циљем – постизања мира у Украјини.
Ако вође ЕУ не признају ваљаност руских аргумената у вези са безбедношћу и статусом Украјине, шансе за окончање рата биће слабе – а ризик од већег рата наставиће да вреба на Стари континент, наглашава Фази. Трамп и Путин ће можда постићи оквирни мировни споразум у Саудијској Арабији, али остаје опасност да ће га као "увредљив и неприхватљив" минирати увређени и искључени Европљани уз оркестрацију кијевског режима.
У том случају ће се рат наставити, Украјина ће изгубити још више територије, а Америка ће окренути леђа ЕУ. Америчка помоћ ће највероватније пресушити, а европска неће бити довољна да заустави напредовање Русије. Уколико се наставе напади на руске циљеве, што је захтев за који све гласније навијају јастреби попут поткапацитиране немачке министарке спољних послова, није незамисливо да Русија можда удари чак и по неким европским чланицама НАТО-а јер је мало вероватно да би Америка ставила на коцку своју безбедност узвратним нападима на Москву због одбране одметнутих земаља ЕУ.
Амерички професор међународног права Џон Миршајмер већ дуго упозорава да би европски савезници Кијева могли да се нађу на удару руских "орешника", ако наставе да се мешају у рат, као и да тада неће моћи да рачунају на помоћ САД, ни заштиту 5. члана Вашингтонског уговора.
Зар би Трамп штитио европске земље које не троше, по његовом мњењу, довољно за сопствену одбрану и уз то саботирају његове мировне напоре?
Мало вероватно.
Пред нама су зато месеци неизвесности јер мир у Украјини није баш тако близу, као што се чинило. То лудило ће, како предвиђа Сергеј Караганов, престати тек када кичма агресивне европске политике буде – сломљена.