Колумне и интервјуи
Гренланд, последњи ексер у ковчег НАТО-а
У овом тренутку је свима — чак и оним најзагриженијим коментаторима са украјинским заставицама поред профила — постало очигледно колико је европска спољна политика невероватно промашена. И како је, пре свега, ЕУ саму себе угурала у слепу улицу у којој је чекају само лоше опције
"Има деценија када се не догоди ништа. А има недеља када се догоде деценије", рекао је својевремено Лењин.
То је, у сваком случају, изузетно прецизан опис данашњег стања света.
"Прошло је тек неколико дана, а каква је то година већ иза нас!" — тако је неко на мрежи Икс описао брзину запањујућих промена којима сведочимо већ у јануару ове године.
После америчког напада на Венецуелу, отмице Николаса Мадура, америчких крађа танкера на отвореном мору, у последњем тренутку отказаног напада на Иран и захтева Доналда Трампа да присвоји Гренланд, постало је јасно да је свет стигао до тачке без повратка.
У овом тренутку је свима — чак и оним најзагриженијим коментаторима са украјинским заставицама поред профила — постало очигледно колико је европска спољна политика невероватно промашена. И како је, пре свега, ЕУ саму себе угурала у слепу улицу у којој је чекају само лоше опције.
Управо на то смо годинама упозоравали у алтернативним медијима, док су мејнстрим медији навијали за рат против Русије, за стално нове санкције, а сваки позив на разговор са Русијом или покушај објашњавања логике потеза руског руководства описивали као "попуштање агресору", "извођење прљавих послова за Путина" или чак "издају".
При томе су игнорисали читав низ доказа који су разоткривали праву природу рата у Украјини и одговорност САД за њега.
Уместо прагматизма, политичари у ЕУ изабрали су морализовање. Уместо преговора — санкције и рат. Уместо опреза и дипломатије — примитивну антируску пропаганду и спаљивање мостова са Русијом и многим партнерима у свету.
ЕУ се за неколико година изоловала до те мере да је данас лак плен за САД. Због претеране зависности од Вашингтона и ратоборности према Русији, ЕУ се "зафарбала у ћошак" и остала у безизлазној позицији.
Тиме је сама себи уништила могућност да се одупре нападу "с леђа": нападу једне, највеће чланице НАТО-а на другу, много мању — Данску.
Нападу, који ће показати да је Вашингтонски уговор, темељ НАТО-а, само безвредан папир.
Многи у Европи већ постављају — или тек треба да поставе — једино логично питање: зашто уопште бити савезник државе која вас напада, крши међународно право и отима вам територију?
Овај потпуно катастрофалан сценарио већ је у току и представља кључну тачку преокрета у савременим међународним односима.
Упркос "тактичким" успесима и појединачним победама САД (успешној отмици Мадура, појединачним нападима на разне државе, отмицама танкера), на стратешком нивоу дезинтегрисани Запад, због сопствене разједињености и дволичности, губи рат у Украјини.
Истовремено се САД разоткривају и као цинични кршилац међународног права и колонизаторска држава која изазива отпор широм света.
Из Русије на овај европски циркус гледају са мешавином злурадости, очекивања и забринутости.
Злурадости — јер се конфузна ЕУ до сада показала као најзагриженија и најрусофобнија страна у сукобу у Украјини.
Очекивања — јер је јасно да ће нови спорови између ЕУ и САД додатно исцрпети доток новца и оружја кијевском режиму, а западним марионетама у ЕУ, и тиме Русији омогућити историјску победу.
Забринутости — јер дугорочно, парадоксално, ни Русији не одговара потпуна демонтажа међународног права, амерички поход на све територије у сопственој хемисфери, нити — осиромашена и уништена Европа. Бројне студије потврђују да државе брже напредују када имају успешне суседе. Пропаст ЕУ је зато, парадоксално, у краткорочном, али не и у дугорочном интересу Русије.
За многе у Европи шокантно је било и сазнање да је напад на Европу дошао из правца из којег га нико у ЕУ није очекивао — иако је добрим аналитичарима било јасно да се спрема.
Доналд Трамп је своју жељу да "узме" Гренланд показао још у првом мандату, а његов бивши саветник Џон Болтон је у својој последњој књизи отворено разоткрио да данашњи председник САД једва чека да испали милосни метак у НАТО.
Амерички коментатори попут Скота Ритера, Дагласа Мекгрегора и Лоренса Вилкерсона годинама су упозоравали да је НАТО у Украјини направио кобну грешку и да ће пораз у том рату донети раздор, међусобна оптуживања и сумрак овог пакта — али су их мејнстрим медији упорно и доследно игнорисали.
Данас је јасно да су били у праву.
Када су у САД одвукли и отели Николаса Мадура, ЕУ је желела само "мирну транзицију власти" и ћутала о суверенитету и територијалном интегритету држава — ономе што данас ставља у први план у случају Гренланда.
Исто је урадила 1999. године у случају Србије — и у томе истрајава до данас.
НАТО је као алат био важан првенствено за САД као хегемонистичку силу, али се то доба завршило негде око 2017.
У Европи су га чланице ЕУ користиле пре свега зато да "јефтино", уз америчку војну моћ, притискају мање народе, "уводе ред" на Балкану и ваљају се у незаслуженом престижу.
Томе је сада дошао крај. Европски цар је го — и то се види голим оком.
На Гренланд европске државе успеле су да пошаљу тек шачицу војника, а они су већ после два дана "спаковали кофере".
"НЕМАЧКИ БЛИТЦКРИГ НА ГРЕНЛАНД: 1) 16. јануара немачки војници стижу на Гренланд. 2) 17. јануара Трамп уводи Немачкој додатне царине. 3) 18. јануара немачки војници напуштају Гренланд", описује један коментар целу ситуацију, уз комичне снимке немачких војника како улазе у авионе и излазе из њих на Гренланду.
Највећи противник Русије, после четири године рата против ње, урушава се изнутра. То ће отворити нова спорна питања, нова жаришта и конфликте широм ЕУ — укључујући и Балкан. И многим државама донети нове прилике.
На Балкану то пре свега значи отварање нових поглавља у никада завршеним кризама у БиХ и на Косову.
С обзиром на ултимативне захтеве Доналда Трампа и оштро одбијање тих захтева од стране ЕУ, јасно је да ће затровани односи између два пола "колективног Запада" трајати годинама — чак и у случају да Гренланд већ сутра пристане на "изнуђену продају".
Могуће су само две варијанте: или ће Данска на крају подићи "белу заставу" и предати Гренланд или бар велике делове Гренланда и добар део својих суверених права — што ће, ради очувања савезништва са САД, можда на крају тражити од Данске и друге европске државе — или ће САД острво једнострано заузети.
У ЕУ, наравно, не желе да виде неумољивост избора између ове две опције.
Мејнстрим медији у ЕУ већ данима понављају причу како ЕУ има некакво "економско супер-оружје", "базуку" — блокаду трговинског споразума са САД — и да тиме може да "победи Америку".
Баш као што су исти ти прогнозери последње четири године, из године у годину, најављивали крах Русије због све нових "чудесних оружја" (Wunderwaffen).
Али ни од ове муке, наравно, нема хлеба.
Коментатор Алекс Кристофору лепо објашњава зашто: "ЕУ то никада неће урадити, иако је то једина карта коју могу да одиграју. А да ће је одиграти — мало вероватно.
АЦИ (Инструмент против присиле) или "трговинска базука" неће уплашити Трампа.
93 милијарде долара узвратних царина неће га застрашити — већ охрабрити и разбеснети.
САД имају потпуну енергетску полугу и потпуну војну надмоћ над Европом. Ово је трговински рат у којем Трамп може да победи — и он тога је свестан.
Једини потез који Европа може да направи јесте да шокира свет: да отпутује у Москву и што пре пристане на услове из јуна 2024. Време је да Европа прихвати пораз (и са Истока и са Запада) и поново почне да балансира ствари.
Русија је кључ за БРИКС и мултиполарни свет… замолите Путина да отвори та врата. Пошаљите Орбана у Москву, а затим у Вашингтон. Вероватно је прекасно, али то је једина карта коју могу да одиграју.
Друга опција је да Трампу дају Гренланд и надају се да се за неколико месеци неће вратити да тражи још.
Наравно, Европа ће можда покушати да убеди Трампа да промени став о Гренланду, али с обзиром на интензитет његових изјава последњих недеља, то би га приказало као слабог… а то је нешто што никада неће дозволити", оцењује коментатор.
Да је ЕУ пре 2022. године — или још боље пре 2008. — на време уважила руске безбедносне захтеве, била према њима разумнија и обазривија, и да није слепо следила ратнохушкачку политику Џоа Бајдена, данас би и даље имала јефтин руски гас и здраву економију.
Имала би снажне савезнике, а на истоку велико залеђе целе Евроазије.
Уместо тога, слепо марширајући у амерички рат у Украјини, поносно је пресекао везе са руским енергентима, сировинама и тржиштем и тиме постао војно, дипломатски и економски потпуно зависан од САД.
И тако је омогућио да је САД данас понижавају док газе и међународно право.
А данас је, парадоксално, Русија та која, упркос свим санкцијама које је ЕУ увела против ње, инсистира да је Гренланд део Данске и ЕУ.
САД су те које Гренланд траже за себе — иако за то немају никакав међународно-правни темељ.
То је, како је за РТ интернешенел прецизно истакао и Матс Нилсон, виши аналитичар "Дисидент клаба" — последњи ексер у ковчег НАТО-а.
И сви који су се питали зашто Русија на невероватне провокације Запада не одговара оштрије — рецимо ударима "орешника" и по циљевима у Европи — сада могу да виде да су се Путинова упорност и стрпљење исплатили.
Трамп је Русији већ нанео огромну штету — али мање него Бајден. И ради нешто што Бајден никада није: Трамп, снагом САД, разграђује америчку војну машину усмерену пре свега против Русије — машину коју су Американци градили 77 година.
И зато је Доналд Трамп за Русију — непроцењив.
Live
