Добошари рата и морална поука са "Титаника"

Пре више од сто година, док су "Титаник" гутале атлантске дубине, двојица најбогатијих људи тог времена, Бенџамин Гугенхајм и Џон Џејкоб Астор, одрекли су се места у чамцима за спасавање. Уверени да морал обавезује и оне на врху друштвене лествице, одлучили су се да не напусте брод док сва деца и жене не буду на сигурном – укључујући и оне из "трећег разреда".

Гугенхајм је спасиоцима рекао: "Ниједна жена и ниједно дете неће остати без места у чамцу зато што је Бен Гугенхајм био кукавица". Потонуо је заједно са чувеном лађом, као и Астор.

Сто година касније, приликом бродолома "Косте Конкордије", путници су били сведоци потпуно другачије приче. Преживели су описали како су имућни, средовечни мушкарци немилосрдно газили све око себе, само да би извукли живу главу.

Лудило Запада

Можемо ли данас да замислимо Џефа Безоса, Илона Маска или Доналда Трампа како одбијају да уђу у спасилачки чамац да би уступили место младој мигранткињи и њеној беби? Тешко. Зато није тешко докучити величину моралног суноврата данашњих западних елита. Што нам откривају и Епстинови досијеи, из дана у дан – нова открића зверстава. Оно што произилази из тих фајлова је толико гадно, да се неким западним медијима учинило да би требало све те перверзије подметнути "Кремљу". Али им спин није успео.

Епстинов случај, међутим, није аномалија. То је слика и прилика западног друштва где се лични интереси и прохтеви третирају као легитимни политички циљеви, а жртве су потрошни материјал. Док читамо нове документе из афере Епстин, сазрева спознаја да се више не ради о појединачном, уско ограниченом скандалу. Обелодањивање Епстинових досијеа је раскринкало читаву мрежу у коју су се уплели политичари, банкари, научници, глумци, крунисане главе... То је свет у коме су деца била монета за приступ високим круговима, утицају и капиталу. Најјезивије од свега је да тај свет, упркос свим тим непочинствима – мирно спава. У свом кревету, не у затвору.

Западна елита је у року само једног века одбацила чак и привид моралних обавеза према заједници у којој је стекла богатство.

Тужиоци су открили имена малолетних жртава, али на све начине покушавају да сакрију идентитет криваца. Заменик америчког министра правде признао је да су фотографије у документима "језиве", али је у истом даху додао да то "не значи да ће неко бити изведен пред лице правде". То су људи који су целом свету држали предавања о "људским правима".

У целој афери Епстинових фајлова није ништа мање језива равнодушност према починитељима злочина, још увек уверених да су недодирљиви. Од Клинтона до Трампа, од ражалованог енглеског принца до Била Гејтса, од Хокинга до Чомског – никога не пече савест. Завили су се у мук и само чекају да Трамп поново бомбардује Иран и да бриселски жреци закувају неки нови европски белај, па да све (поново) падне у заборав. По систему – када су сви упрљани, ништа није прљаво.

Епстин је умрежио шаренолике припаднике "западне елите" кроз сексуална иживљавања над беспомоћним девојчицама; а зар је ишта другачије на нивоу државе? И држава је "умрежена" творевина шареноликих јединки. Ако појединац не осећа да га икаква етичка стега спречава да почини најгора недела (уосталом, "елите" нас уверавају да су над законом), онда шта спречава државу да исто ради на међународном паркету.

Нови обрт у случају Епстин: Откривена тајна складишта у којима је чувао документа

Оно што је Епстинова клијентела радила приватно како би задовољила своје најмрачније прохтеве, то на државном нивоу раде западне вође које отворено кажу да ће узаптити све што им се прохте – нафту, земљу, руде... Вашингтон без зазора саопштава да ће Венецуели узети "огромно богатство" као надокнаду за некакву недефинисану штету. Више не помиње "промену режима у име демократије" и "одбране" људских права. Сада видимо огољену политику пљачке. Арно Бертран истиче да је америчка интервенција у Венецуели била "бесрамно грабежљива". Империјализам у најчистијем облику – покори се или ћеш бити уништен.

Исто се понавља и са притисцима на Техеран – Израел захтева од Трампа да поново крене у рат против Ирана, рат који је уједно уперен против БРИКС-а и циља на енергетску независност Кине. Минхенски безбедносни извештај 2026. тачно описује свет у раскроју, "у рушевинама". Ауторима извештаја је промакло да под "рушевинама" нису ни Пекинг ни Москва, већ деструктивни Брисел, амерички вазали из Европе и, пре свега, Вашингтон који је разорио поредак који је градио после 1945. године.

Америка је протеклих деценија интервенције по свету оправдавала као моралне, као бој за демократију. А "демократију" је сејала и напалмом (у Вијетнаму), као и бомбама, што је искусила и Србија. Амерички (не)морални компас није марио за милионе мртвих и осакаћених у "вечитим ратовима" и интервенцијама, све под изговором борбе против комунизма, у име ширења демократије, одбране људских права. Та морална нарација представљала је америчку меку моћ – кроз пљачку ресурса, уштедела је милијарде и удесеторостручила утицај.

Један од коментатора је поводом Венецуеле записао да људима треба морални ослонац како би били уверени да су им поступци исправни. Исто је и са империјама. Кад поклекне морална узданица, онда је гола сила све што остане.

Тако су се распале и кулисе "међународног поретка заснованог на правилима" као облика америчке присиле над незападним делом света, умотана у целофан. За Трампову администрацију је то Потемкиново село постало прескупо. Зато је у новом мандату брутално отворен, одбацио је лицемерно глуматање које је свету продавала плејада бивших америчких политичара и председника. Америка се више не рекламира као лучоноша међународног права. Сада отворено прети анексијом Гренланда, захтева прикључење Канаде и не крије да је појас Газе пројекат везан за градњу скупих некретнина...

Израел јача притисак над Газом: Палестинском детету болесном од рака ускраћено лечење

Америка више не може да плаћа расипничке фабрике илузија, меку моћ је ионако потрошила, исто као и морални кредит који је деценијама служио као фасада за империјалне походе Американаца и њихових марионета на слабије државе Јужне Америке, Азије, Африке… Западна пропаганда о заштити демократије и људских права више не успева да удахне нов живот посусталој империји која захтева потчињавање.

Бахатост западних елита показује да нису савладале наук из историје – судбина није била милостива према освајачима и насилницима који су се уздали у моћ и силу. Монголско царство је у 13. и 14. веку контролисало највеће континентално царство у историји, па ипак је ишчезло за мање од сто година, неспособно да војну снагу претвори у трајну власт. Шпанска монархија 16. века веровала је да ће са опљачканим благом из Америке и јаком војском вечито владати океанима; завршила је на дну мора.

Наполеон је харао по Европи и на врхунцу моћи, 1812. године, контролисао је готово цео континент. Када је напао Русију, више ништа није остало од идеала Француске револуције. Када се његова "Велика Армија" изродила у окупациону ратну машинерију, на сцену је ступила коалиција која је срушила Бонапарту. Завршио је на Светој Јелени, напуштен чак и од сопствених маршала. На сличан начин је Вермахт 1941. кренуо на Совјетски Савез, уверен у сопствену непобедивост. И завршио на ђубришту историје.

Поука је јасна: морални компас није само украс, већ лепак, цемент друштва. Ако превлада ароганција владајућих, уверених да је у сили моћ, лоше се пише и друштву и држави. Историја опомиње да империје нису пропадале само зато што су онемоћале. Нестајале су и зато што су веровале да су изнад закона.

Цивилизацијски слом ЕУ: Урсула као папа Пије V

Досијеи који су скинули копрену са злочина америчког педофилског предатора, и насиље које је Америка деценијама спроводила и још увек спроводи широм кугле Земаљске – лице су и наличје исте политике. Политике која је довела до разградње моралног и међународног поретка који су диктирали некадашњи колонизатори. Разуларена западна елита – финансијска, политичка, научна, медијска, културна – сада панично тражи покриће за лични неморал и похлепу. Али нема више медијских спинова којима може да скрене пажњу са својих недела. За то је потребно нешто бруталније – на пример рат.

У Бриселу и Вашингтону (Лондону, Паризу, Берлину…) већ кују планове како слати туђу децу на бојишта, у смрт. Не маре за чињеницу да се систем који се ослања на насиље – одриче сопственог легитимитета. То је црвена линија која елиту неке заједнице, државе, разликује од банде ништарија и разбојника.

Угледни људи су у давна времена и сопствени живот ризиковали у име чојства и јунаштва; на "Титанику" су бирали погибију у пратњи оркестра, док данашња западна елита своје грехе "окајава" призивањем бубњева рата.