Рат против Ирана који су Америка и Израел поново покренули, по њиховом старом обичају, подмукло и усред преговора – требало је да буде обична "екскурзија". Тако, наиме, агресију на Иран схвата амерички председник.
У истом стилу се већ после пар дана хвалисао да је урнисао Иран и да Техеран моли за милост, те да наводни преговори теку "веома добро" – што је Иран одмах демантовао.
То није спречило Доналда Трампа да из дана у дан излази пред домаћу и светску јавност истичући како је предивно победио, да су Иранци поражени до балчака, складишта ракета опустела, њихова морнарица уништена, војска збрисана, исто као први ешалон њихових вођа, а онда и наредни…
Иранске ракете, међутим, и даље падају на Израел. Ормуски мореуз остаје затворен, кроз њега могу да прођу само бродови из "пријатељских земаља". Колико је и сам Трамп затечен таквим развојем догађаја откривају његове изјаве којима и по неколико пута на дан сам себи скаче у уста.
"Погледајте Трампa данас у поређењу са ситуацијом у којој се налазио три дана по почетку рата. Тада је мислио да је све на свом месту и да је победио. Сада схвата да није све онако како је очекивао. Зна да се налази у гадном проблему и тражи излаз", оцењује амерички професор Џон Миршајмер.
Познати аналитичар Биг Серж на "Сабстеку" надограђује Миршајмерову опаску. Напомиње да стање у Белој кући добро осветљавају два позната цитата, који добијају потврду изнова и изнова, у сваком новом рату или сукобу. "Ниједан ратни план не преживи први контакт са непријатељем", нашалио се својевремено начелник генералштаба пруске армије, Хелмут фон Молтке старији.
Молтке је био познат по намерно лабавим оперативним наредбама, осмишљеним тако да операцијама дају неки општи правац, док би њихова реализација остајала недефинисана; његов циљ је био да остави подређенима одрешене руке, како би могли да реагују у односу на промењиве околности.
На тему "плана и планирања" се помало цинично изјаснио и бивши светски првак у тешкој категорији Мајк Тајсон: "Свако има план – док га не ударе у лице." Нема сумње да су америчко-израелски планови доживели фијаско одмах после атентата на ајатолаха Алија Хаменеија и других високорангираних иранских званичника, који су, уместо да доведу до преврата, изазвали масовни народни отпор против агресора.
У међувремену, економисти и геополитичари најављују праву катастрофу. Голдман Сакс и Међународна агенција за енергију потврђују да ће актуелни нафтни шок бити највећи у историји – већи од комбинација шокова из 1979. и 2022. године. Са светског тржишта је током шока 1979. повучено свега шест процената нафте и гаса – данас је та бројка већа од 20 одсто.
Не поскупљује само бензин, већ и храна, сви могући производи, лекови...
Чак и када би Америка и Иран већ сутра потписали мировни споразум и Техеран отворио Ормуски мореуз, прошло би бар три до четири месеца пре него што би се нафтно тржиште вратило у нормалу. Али цене нафте би чак и тада, упозоравају економисти, остале високе, око осамдесет долара по барелу. Тако би било најмање до 2029. године.
Нема, међутим, ниједног знака да се рат ближи крају. Управо супротно. Трампова администрација на челу са његовим "министром рата" Питом Хегсетом шаље ка Ирану 12.000 маринаца, док их на другој страни чека на стотине хиљада иранских војника и ракета скривених у "подземним градовима".
То су веома рђаве пројекције и за Европску унију која је четири године фуриозно наметала нове санкције Русији, одсекавши саму себе од извора јефтине енергије. Сада је постала мета Трампових уцена да ће је одрезати и од америчких добава енергената, и то у тренутку када је остала без гаса и нафте из земаља Залива.
Оно што су Урсула фон дер Лајен, Каја Калас и друге перјанице ЕУ рекламирали као "постизање независности од Русије", претворило се у бруталну зависност од воље америчког председника и покорност Вашингтону.
"Свакоме ко има бар мрвицу појма о пословном свету или животу јасно је да је преговарачка моћ највећа када имаш на располагању алтернативе, а најмања – или никаква – када немаш ниједну. Само овим женама, које воде ЕУ, то није синуло", коментарише дебакл фон дер Лајенове, Каласове, Косове и осталих европских политичарки словеначки економиста Јоже П. Дамијан.
Роберт Пејп (Папе), професор политологије на Универзитету у Чикагу, експерт за безбедносна питања, упозорава да на Америку и свет вреба "ескалацијска замка". Јер државе у сукобу, да би "контролисале" конфликт, повлаче све радикалније потезе – све док војну ескалацију у неком тренутку више није могуће контролисати. Рат против Ирана, упозорава Пејп, већ је склизнуо из логике дисрупције (ометања транспортних путева за енергенте и сировине) у фазу "системске деструкције".
"До сада је био сукоб махом праћен привременим поремећајима – кашњењима у поморском саобраћају, превирањима на тржишту осигурања, избегавањем танкера да плове опасним рутама и ограниченим ударима чије је последице могуће брзо отклонити, уколико насиље престане. То ствара илузију да је могуће тек тако рат зауставити и разрешити. Али та фаза се ближи крају. Наредна фаза – копнене операције и вероватни узајамни напади на инфраструктуру – изазваће трајну штету која неће нестати када престане пуцњава. То је праг, црвена линија од одлучујућег значаја. Разлика између поремећаја и штете није апстрактна. Она је физичка, економска и трајна", упозорава Пејп.
Иран у садашњој фази рата може да поремети тржишта нафте претњама поморском саобраћају кроз Ормуски мореуз. Танкери мењају правац. Премије осигурања скачу. Токови се успоравају. Али ти ефекти су реверзибилни... Док штета делује другачије. Уклања физичке капацитете. Поремећаји успоравају токове, док их штета укида... Када је на коцки опстанак, рационална стратегија није промишљена суздржаност ради очувања потенцијала за будуће користи. Борба за опстанак намеће нужду да се непријатељу нанесе дубока, дуготрајна и тешко надокнадива штета, објашњава Пејп.
Подсећа на два историјска примера. Британске снаге су током Другог бурског рата напредовале према положају бурских бораца који нису могли да их победе на конвенционалан начин. Тада су Бури усвојили стратегију која је подразумевала уништење сопствених фарми, инфраструктуре и мрежа снабдевања, све како би офанзивне Британце ускратили за преко потребне ресурсе. Британци су одговорили још гором ескалацијом насиља – спалили су на хиљаде фарми и цивиле стрпали у концентрационе логоре у покушају да сломе отпор. Оно што је почело као конвенционални сукоб претворило се у рат систематског уништења.
У другачијем контексту, иста логика је васкрсла током пожара на нафтним бушотинама у Заливском рату 1991. године. Када су се ирачке снаге повлачиле из Кувајта, запалиле су на стотине нафтних бушотина. Тај чин није побољшао положај Ирака на ратном пољу, али је довео до трајне економске и еколошке штете, месецима онеспособивши значајнију производњу нафте. Гашење бушотина у Кувајту трајало је чак годину дана, уз велике глобалне економске последице иако је Ирак тадашњим потезом утицао на губитак свега неколико процената светске нафте. Амерички рат против Ирана угрожава чак двадесет одсто светске нафте и гаса. Баш на то упозорава ирански професор Мухамед Маранди – ако у регији буду уништена сва постројења за производњу гаса и нафте и не буде више ничега што би уопште могло да се "транспортује", тада ће све расправе о "отварању Ормуског мореуза" постати бесмислене.
То, наравно, значи дуготрајну рецесију и стагфлацију.
"Те радње можда изгледају ирационално. Али нису. Када је опстанак у питању, изазивање дугорочних трошкова је рационално и можда најбољи могући начин. У следећој фази рата неће бити само још више напада. Одлучујући фактор биће хоће ли се операције преусмерити на уништавање и контролу критичне инфраструктуре. Тада ће штета постати системска. Обратите пажњу на индикаторе: они су сигнали да је праг прекорачен. А када се прекорачи, клопка ескалације се продубљује", упозорава Пејп.
На све то би неко могао одмахнути руком, рекавши да нас је пример брзог "преврата" у Венецуели такође уверио да Америка може да однесе победу у сукобу на потпуно неочекиване начине. Зашто нешто слично не би било могуће и сада? Уосталом, на то непрестано алудира и сам Доналд Трамп у својим говорима. Па зашто не би Трамп и сада "прогласио победу" и напросто искорачио из овог рата?
Постоје два проблема у вези те теорије. Као прво, Трамп то не може да уради јер је сасвим очигледно и потпуно под паском јеврејског лобија који овај рат види као нешто пресудно – чак и као верски рат. И друго, Трамп то не може да учини зато што су он лично и Израел покренули напад, али сада је Иран тај који одлучује како ће се рат завршити.
На то је у недавном разговору са судијом Наполитаном на његовом јутјуб каналу упозорио професор Џон Миршајмер: "Ако се поставите у позицију Ирана, слутим да не бисте желели да се рат сада заврши. Желели бисте да се рат продужи и траје и у догледној будућности. Разлог је тај што, колико дуже рат траје, трошкови које Запад плаћа за овај сукоб постају све већи и већи. А то значи да стичете све већи утицај. Моје мишљење је да ће, уколико ишта успе да заустави овај рат, то бити ситуација у којој ћемо се наћи на ивици велике економске, глобалне катастрофе. Та ситуација ће приморати Трампа да седне за преговарачки сто и начини огромне уступке Иранцима. А ако сте Иранац, онда имате интерес да наставите да наносите бол Западу и заправо читавом свету – и да вршите огроман притисак на Трампа да склопи споразум, укратко да гурнете свет ка ивици провалије. Зато не видим зашто би Иранци, са стратешког становишта, сада пристали на склапање мировног споразума."
Закључак америчког професора је бруталан и директан. Све је јасније да су се Америка и Израел, занемаривши наук фон Молткеа, у судару својих ратних планова са иранском одбраном – насукали на смртоносне хриди "клопке ескалације".