Државе Запада се полако али сигурно, у условима посредног рата са Русијом, претварају у "државе надзора". И све то под изговором "отпорности" и наизглед племенитих циљева, попут "безбедности деце". Куда то води, сведочи последњи пример из Уједињеног Краљевства.
У Великој Британији је недавно попут бомбе одјекнула вест о коначној забрани приступа друштвеним мрежама свим шеснаестогодишњацима и онима који су млађи. Уистину се иза тога крије много више. Реч је о предлогу који ће захтевати пријаве, скенирање и показивање личних докумената за баш сваки коментар на друштвеним мрежама. Јасно је да није могуће увести забрану за одређену старосну групу, а да се притом не проверавају сви.
Али то је тек почетак.
Сада су у Великој Британији великим технолошким компанијама чак наредили да шпијунирају све поруке својих корисника. Спорна наредба је толико тајна да технолошки гиганти не смеју ни да признају да су је добили. У суштини, реч је о највећем и најдрскијем нападу на анонимност и слободу говора до сада. Сличан систем је већ увела Аустралија, а у истом правцу срљају и чланице ЕУ.
"Подразумевано стање слободног друштва – да те оставе на миру све док држави не даш разлог – овим је окренут наглавачке. Ново правило гласи: са телефоном у рукама осумњичен си док не докажеш супротно, а то мораш да доказујеш непрестано, јер је то доказивање постало неодвојиво од сваког приступа интернету и сваког изговореног става", прокоментарисала је ново уређење организација "Reclaim the Net".
Британска влада је употребила стари трик: "Јавности не можеш да подвалиш мрежу надзора, зато престанеш да је тако називаш, већ је повезујеш са узвишеним циљевима због којих противљење изгледа сулудо, као лична мана. Држава не пита: 'Смемо ли да успоставимо националну биометријску базу података?', јер би одговор јавности био одлучно не. Уместо тога каже: 'Зар не желите да заштитимо децу од порнографије?' Само посматрајте како исти они људи који су мрзели да покажу личну карту сада кимају главом, јер алтернатива личи на перверзњака на вечери који се залаже да деца имају приступ Порнхабу", упозорава исти портал.
На то је упозорио и оснивач Телеграма Павел Дуров:
"Јавно су промовисали Закон о интернет безбедности као склоп закона за заштиту деце, а којима желе да присиле људе да разоткрију своје податке како би могли да приступе друштвеним медијима. Власт је, међутим, приватно понудила сасвим другачије објашњење. Британска влада је у поднеску Високом суду Енглеске, објављеном прошле године, навела да главни део Закона о интернет безбедности нема никакве везе са заштитом деце. Уместо тога су рекли, цитирам, да је главни део Закона о интернет безбедности намењен таргетирању великих платформи са значајним утицајем на јавни дискурс… Заштиту деце су искористили као изговор, док у стварности желе већи надзор над политичким говором на интернету. То је жива жалост, јер је 'заштита деце' служила као потпуно иста кринка коју су ауторитарни режими током прошлог века користили у безброј других случајева. Зашто? Зато што када неко помене 'заштиту деце', то напрасно покрене древне, веома дубоке делове нашег мозга.
Зар би ико устао против заштите деце? Сви стрепе за будућност својих потомака. Па када неко каже да морамо да 'заштитимо децу, она су у опасности', то потпуно заобилази логику. Заобиђе расправу. Заобиђе рационалност. Људи су наједном спремни да одустану од свега, па и од слободе говора. Ауторитарни режими су под изговором заштите деце успевали да 'прокријумчаре' све врсте репресивног законодавства. Сада Европска комисија користи исти изговор за усвајање низа закона о надзору, такозваног надзора 'ћаскања', иницијативе за надзор ћаскања. Европска комисија већ пет година покушава да наметне нови склоп закона који би од сваке апликације за размену порука захтевали да угради 'задња врата' у енкрипцију, тако да би све што делимо на интернету – свака приватна порука, свака приватна фотографија коју пошаљемо преко апликација попут Телеграма или Воцапа или било које друге – аутоматски било праћено. Уколико систем открије да покушавамо да урадимо нешто незаконито, обавештава власт. И за то је изговор – заштита деце."
Али, то је тек врх леденог брега.
Томе треба додати и остале мере које већ делују. Забрана за једну старосну групу (млађе од 16 година) не може да се спроводи без провере старосног доба, што значи скенирање лица, дигиталне личне карте и доказивање идентитета сваког појединца приликом сваког приступа интернету. Томе треба додати и забрану "руских" медијских канала, на којој се тренутно налазе 32 медијске куће.
Двадесети пакет санкција увео је мере и против "сајтова који сликом у огледалу" заобилазе забрану емитовања тако што на интернету шире исти садржај. Према тумачењу Европске комисије, већ сваки медиј или новинар који садржај санкционисаних руских медијских кућа дословно поново објави (или има такав учинак) – крши санкције. Уз то, Савет ЕУ санкционише и појединце који мисле другачије.
У Словенији је, на пример, недавно основан посебан државни институт под називом Тривелис (издашно га финансира Министарство одбране) објавио студију о "дезинформацијама", при чему је као пример навео новинара Уроша Липушчека (некадашњег дописника РТВ Словеније из САД и Кине) уз детаљну анализу једне једине његове објаве на Фејсбуку.
Његов запис је означен са "ФИМИ" – стране дезинформације, само зато јер се критички осврнуо на заседање парламентараца држава НАТО пакта у Љубљани, а тај запис за кратко време прочитало много људи.
Тим поводом огласио се словеначки социолог Томаж Мастнак, прослављени дисидент из времена социјализма, када је писао критичке коментаре првенствено за љубљанску Младину.
Мастнак је критиковао систем бруталних санкција ЕУ против појединаца, што је следећа фаза денунцијантских медијских напада, попут Тривелисовог:
"Санкционисани нема коме да се жали, јер санкције нису правна мера нити законски акт; не ослањају се ни на један закон, нити крше иједан закон; оне су кажњавање без правног основа; ниједан суд у ЕУ није надлежан да разматра такав случај. Санкције су израз властодржачке ароганције, окрутности власти, чиста самовоља.
Када сам због изражавања мишљења био оптужен у старом режиму (СФРЈ), добио сам оптужницу преко поште, у писму са повратницом; у оптужници је био описан прекршај који сам починио уз образложење разлога за гоњење; могао сам да имам адвоката и да се браним пред судом; суд је моју одбрану узео у обзир и одмерио. Једном сам био осуђен условно, други пут су оптужницу повукли.
Док је поступак трајао, слободно сам се кретао, могао сам себи да купим храну, увече сам могао да одем на пиво са пријатељима, колико сам имао уштеђевине – имао сам јој приступ, на послу нисам имао проблема, нико ме није избегавао. Можда бих могао да кажем: Ех, стара добра времена! А данас – могу да цркнем! Јер Тривелис може да ме независно и стручно денунцира, нека владина институција ће из Љубљане пријаву проследити у Брисел како би Словенија испунила своју квоту у гоњењу информационо-мишљењских преступника, Нова љубљанска банка ће блокирати мој рачун, нећу имати коме да се жалим, држава ће се одрећи било какве обавезе према мени као грађанину, али ће наплатити порез на доходак; мој пасош ће прогласити неважећим, тако да нећу моћи ни да пребегнем код Путина.
Онај претходни систем смо називали 'тоталитарним'. То је званична ознака коју је усвојила ЕУ. У стварности је тоталитаризам ово сада – и то такав, каквог никада није било."
Али, то нису једине мере којима бриселска елита ућуткује неистомишљенике и критичаре своје катастрофалне политике.
Ту је и "алгоритамско ућуткивање" – тада неку објаву види њен аутор, а формално и јавност, али алгоритам њену видљивост на интернету толико снизи да готово не допре ни до кога. Овоме ваља додати и на "Западу" донедавно готово непознато кажњавање због "дезинформација" и "увреде политичара".
Према подацима које наводи "Reclaim the Net", британска полиција је за годину дана ухапсила више од 12.000 људи због онога што су написали на интернету – више од тридесет дневно – при чему је осудила око десетину.
Немачка и балтичке државе такође предњаче у све чешћој криминализацији изјава које би пре неколико година важиле за сасвим уобичајене. И та пракса се шири. Да све буде горе, то лудило подржавају и угледни интелектуалци са Запада. Примера ради, Тимоти Гартон Еш је у есеју који је објавио ЕЦФР предложио да Запад "победи Путина" тако што ће демократију бранити – са мање демократије и више цензуре.
Ту логику је на свом сабстек каналу оштро критиковао Брајан Мекдоналд који такав начин размишљања назива "фон дер Лајенизам" – дакле онај чудни ток западне мисли који сматра да у Немачкој тридесетих година прошлог века ипак није све било баш тако лоше.
Аналитичар оцењује да је по среди стари трик који инсистира да морамо контролисати говор како бисмо бранили слободу, што је исто као када бисмо "имали сексуалне односе да бисмо сачували невиност". Мекдоналд упозорава да су управо отвореност и слобода били оно што је Запад чинило привлачним, а сада либерални аутори са Запада решење виде у "држави надзора", одсеченој од јефтине енергије, посвећеној наоружавању, санкцијама, осипању животног стандарда и бескрајном моралисању.
Мекдоналд на крају свог есеја подругљиво пита Еша да му објасни како су скупа струја, деиндустријализација, незапослена омладина, растућа неједнакост и политичка класа која бираче због сваке жалбе проглашава опасним – постали "привлачни у 21. веку"?
Уз то је језиво сазнање да Еш, хроничар обојених револуција и бивша жртва Стасијевог надзора – данас као "лек" препоручује управо оно оруђе од кога је својевремено бежао. Сви ватрени заговорници "нове западне цензуре" заборављају, међутим, на основну чињеницу: да цензура на крају не кажњава само онога ко говори – она заслепљује и онога ко влада. Када власт ућутка непријатне изворе, одсеца сопствени осећај за стварност и почиње да верује сопственој пропаганди. Влада која удеси да до ње не допиру непријатне вести, не постаје јача; постаје слепа.
Сетимо се речи Солжењицина који је рекао да онај ко ућутка писца затвара срце народа. "Тешко народу чију књижевност згази интервенција власти. Јер то није само кршење 'слободе штампе', већ затварање срца народа и комадање његовог сећања", рекао је приликом доделе Нобелове награде.
Жртва, наиме, није само писац, већ заједница која губи способност да себе види онаквом каква јесте. Солжењицин је у говору на Харварду 1978. године упозорио и на благу, западну верзију цензуре: "Без икакве цензуре, на Западу се помодни мисаони правци пажљиво одвајају од 'немодерних'; потоњи, иако никада нису забрањени, ретко налазе пут до новина, књига или предаваоница. Ваши научници су у правном смислу слободни, али спутани оковима владајуће моде", критички је рекао руски писац.
Данас би се овим речима могао описати механизам "shadowbanninga", "забрана у сенци", јер компјутерски алгоритам данас обавља онај посао који је некада обављао цензор у људском облику. Самообмана је управо у томе: систем себе сматра слободним јер ништа формално не забрањује – док непријатна мишљења ућуткује без остављања трагова.
Зато о рату у Украјини, његовим почецима, току, дешавањима на фронту и последицама – у западним медијима преовлађују полуистине, неистине и лажи. И управо зато је пут ка миру у рату између Русије и Украјине толико тежак.
Трагичан пример 27 чланица ЕУ још једном доказује древну истину: државе и властодршци који у замену за "осећај сигурности" себи одсеку приступ непријатним чињеницама, на крају изгубе управо оно што им је омогућавало да исправе своје грешке: способност да себе виде онаквима какви заиста јесу.